Да ли Мислимани (од 1993.г. ошњаци) у рату су били само жртве или су били и злочинци?

428

Почетком фебруара ове године на Филозофском факултету у Сарајеву извршена је презентација приручника за наставнике и професоре историје у основним и средњим школама Кантона Сарајево, у коме се налазе наставне јединице и материјали за наставу о периоду рата од 1992. до 1995. године.

Том презентацијом и пригодном едукацијом наставника заокружена је идеја политичког руководства Кантона Сарајево из августа 2016. године о начину изучавања рата.

Наиме, тада је Елмедин Конаковић, премијер кантона, на састанку са министром образовања кантона изјавио да сарајевска деца (међу њима има и српске деце, додуше у малом броју) немају адекватне уџбенике за ово време, те да не уче праву истину о дешавањима у :,,…Сарајеву и БиХ…“

Тада је прецизирао да деца морају учити о :,, … агресији на БиХ, о опсади Сарајева, о његовом страдању, о геноциду у Сребреници, те много више о злочинцима који су у међународним правним процесима одговорни, осуђени и леже у затворима…“

На том састанку су били и, замислите, академици из тог кантона. Сви су се они тада усагласили да неће дозволити да у тим „хисторијским“ уџбеницима пише да се водио грађански рат.

Већ од априла о.г. отпочео је процес наставе по наведеном приручнику и изнетим смерницама.

У приручнику су наведене четири наставне јединице и то: Војна опсада Сарајева, Свакодневни живот у Сарајеву и угрожавање хуманитарног права, етничко чишћење и ратни злочини и злочини против човечности почињени у периоду од 1992-1995.г. и геноцид у Сребрници 1995. године.

Тој настави у школама присуствују и српска деца.

Подлогу за све ове процесе је дао Закон о основним и средњем образовању кантона, којим је, како кажу наставници: „… укинут мораторијум на изучавање овог дијела наше хисторије…“

Један од иницијатора овог изучавања „хисторије“ је и Смаил Чекић, познат по чланству у Комисији за Сребреницу Владе Републике Српске (по наређењу Педија Ешдауна), који је мултиплицирао жртве у Сребреници, те који у својим научним делима тврди да је у Другом светском рату побијено око 120.000 муслимана. При томе не наводи колико је њих од тог броја погинуло у фашистичким јединицама на Источном и југословенском ратишту, већ искључиво наводи да су били жртве четника.

Задовољство и еуфорију због тога што се 22 године након завршетка рата изучавају наведене лекције, осим наставника историје наводно изражавају и родитељи деце, вероватно због тога што ће са овим лекцијама њихова деца научити да мрзе Србе више него што је то нормално. Та деца ће учити о томе како су Срби криви што њихови родитељи нису могли да мирно живе у Сарајеву, да су Срби криви за Маркале, да су српске гранате направиле „црвене руже“ по Сарајеву…

Наравно, неће учити да су у том граду живели Срби и њихова деца, да су те Србе насилно одводили из њихових станова и кућа, да су их пљачкали, пребијали, силовали, бесправно затварали и зверски убијали.

Неће учити да су Маркале направили њихови ратни руководиоци и команданти, да су њихове јединице покретним минобацачима гађали болнице, дечије вртиће, посебно при присуству страних новинара и страних делегација.

Неће учити да су њихови снајперисти убијали српску децу.

Неће учити да су у њиховом, муслиманском окружењу, били и Срби, који су били препуштени на милост и немилост њихових бојовника.

Неће учити да је Сарајево етнички очишћено од Срба, те да је оно постало једнонационално, муслиманско (бошњачко).

Такође ће учити да су Срби, који су далеко пре Муслимана (Бошњака) живели на територији БиХ, били агресори на сопствену територију, што је јединствен случај у свету.

Учиће и да је учињен геноцид у Сребреници, али неће учити да је у тој Сребреници живео вековима српски народ, који су Насер Орић и његови следбеници протерали из Сребренице већ у мају 1992. године.

Неће учити да је тај поменути, њихов херој до 1995. године спалио преко 300 српских села и засеока у Подрињу, као и да је убио преко 3500 Срба, већином деце, жена и стараца. То исто су радили и њихови преци у Другом светском рату.

Учиће да су у протеклом, по свим обележјима, грађанском рату њихови очеви, мајке, њихове нане и деде и друга ближа и даља родбина били само жртве, али неће учити да су неки од њих били и злочинци.

А били су. И то окрутни. Као у Другом светском и претходним ратовима.

Наравно, у својој „хисторији рата од 1992-1995. године“, ђаци из Кантона Сарајево неће о томе учити, неће ни знати да су неки њихови браниоци огрезли у крви.

Међутим, није само кантон Сарајево увео овакво учење у основним и средњим школама. Они су само били први у томе, вероватно као опитни балон.

Недавно је у јавности изнето да ће њихов пример следити и Тузлански кантон, а говори се и о Унско-санском кантону, где ће обавезна литература бити монографија односно ратни пут њиховог 5. корпуса.

То значи да се ускоро може очекивати да ће се по том принципу у целом 2% територијално већем ентитету изучавати да смо ми Срби били агресори на сопствена огњишта, на очевину и дедовину, да смо само ми њих убијали, а они нас засипали љиљанима, да смо ми у Сарајеву сами себе убијали, да масовне гробнице са српским жртвама не постоје и ко зна шта још што би ишло у прилог њихове „истине“.

Када је председник Републике Српске почетком априла о.г. изјавио да се у Републици Српској никада неће изучавати да су Срби направили геноцид, који се по свим научним и другим мерилима, осим хашких и бошњачких, никада није ни десио, настала је узбуна у Сарајеву и околини. Нормално, позиција у 2% територијално већем ентитету и опозиција у Републици Српској су углас почели да изражавају незадовољство.

Поред тога што се то неће изучавати, у Републици Српској ће ученици учити о распаду СФРЈ и стварању Републике Српске у периоду од 1991. до 1995. године, о грађанском рату у БиХ од 1992. до 1995. године, о најзначајнијим догађајима у стварању и развоју Републике Српске после Дејтонског споразума и о Дејтонском споразуму.

Неће учити да треба мрзети друге народе, али ће научити да је 9. јануар Дан Републике Српске, да је наша матица Србија, да смо ми вековима на овој територији, да је наша вера православна, да нам се језик зове српски, а не босански нити матерњи.