О ЧЕМУ ЈЕ РЕЧ?
Нема дана а да се негде не појави озбиљна анализа деловања тајних служби САД и Запада у разарању земаља које се не уклапају у систем њихове моћи. Од „арапског пролећа“ до украјинских страхота свуда се виде отисци прстију вештих манипулатора, који тешке околности економије и политичке неслободе у појединим земљама користе зарад обарања власти и довођења апсолутних послушника Запада. Петооктобарска „обојена“ револуција у Србији 2000. године, чије последице још осећамо, стално нам је на памети. Ипак и ипак, то није нови феномен; вреди се сетити револуције која је, пре скоро једног века, са пута у лепу будућност скренула царску Русију, бацивши је под власт Лењина и његових бољшевика, који су Цркву и народ довели у услове крвавих прогона, према којима су избледели ужаси Нерона и Диоклецијана. Свега се овога вреди сетити у доба кад се Русија, на удару Запада, опет налази пред многим и озбиљним искушењима, која мора надићи ако жели да јој се не понови октобар 1917. године.
Дакле, да се сетимо заједно.
СРУШИТИ НЕПРИЈАТЕЉСКУ ЗЕМЉУ ИЗНУТРА
Иако су кајзер Вилхелм и цар Николај били рођаци, њихова царства су припадала различитим блоковима: на једној страни Беч и Берлин, на другој Лондон, Париз и Санкт Петербург. Рат који је избио 1914. године био је страшан – није било разлике између фронта и позадине, а милиони људи су гинули. Да би се остварила победа, све је морало бити бачено у игру. Употреба „сваког средства, које је у стању да нанесе штету непријатељу“ била је неопходна, тврдио је шеф немачког генералштаба Хелмут фон Молтке.
Служба благајне Рајха (министарство финансија), на располагање је ставило стотине милиона марака, како би се Мароканци, Индијци и други народи колонијалних царстава побунили против Париза и Лондона, који су са своје стране подстицали немире у Хабзбуршком и Османском царству. Поглед је пао и на Русију: „разградњу непријатељске земље изнутра“ образлагао је рајхсканцелар Теобалд фон Бетман Холвег. Револуционарни потенцијал је постојао још од 1905, а царска Русија је многима изгледала као лак плен.
Држава са преко стотину народа и етничких група била је у врењу. Пољаци, Украјинци, Естонци, Финци и други сањали су о својим државама. Због тога су, да би сломили отпор Трећег Рима, Немци првобитно осмислили стратегију „љуштења поморанџе“ – требало је одвојити граничне области од центра. Огромне паре дате су онима који су обећавали дизање националних и социјалних немира. Истовремени рат на западном и источном фронту није одговарао Централним силама – Русију је, због тога, изазивањем унутрашњих немира, требало натерати на сепаратни мир. Ипак, од планираних побуна није било ништа. Био је неопходан неко довољно снажан да изазове општи хаос.
Такав један живео је у Цириху, и звао се Владимир Иљич Уљанов. Револуционарни надимак: Лењин.
ЕСТОНАЦ У ИГРИ
На Лењина је указао Александар Кескила, бољшевик из Естоније. Кескила се понудио немачкој амбасади у Берну да ради за победу Рајха. Желео је да се Естoнија ослободи Русије и припоји Шведској. Иако Кескила није имао потпуно поверење у Лењина, Немцима је ипак говорио да је вођа бољшевика погодан јер је „без савести“ и располаже „најбруталнијом и најбезобзирнијом енергијом“.
За своје услуге примио је Кескила укупно 250 хиљада марака, али је мањи део стигао до бољшевика.
Ипак, Кескила није био довољно способан да Лењина увуче у причу. Касније је чак схватио да Немци немају намеру да подрже ослобођење Естоније, па је почео да сарађује са западним савезницима, и да их упозорава на опасност од бољшевика.
Његово место у немачким плановима заузео је човек познат под револуционарним псеудонимом Парвус.
КО ЈЕ ПАРВУС БИО?
Звао се Израиљ Лазаревич Хелфанд. Рођен је, како пише Елизабет Хереш у својој студији о немачким парама у бољшевичкој револуцији, 1867. године у јеврејској породици средњег имовног стања у Минску. Студирао је економију у Швајцарској, а затим је живео у Немачкој. Од младости се определио за рат против руске монархије и револуционарни рад; истовремено, увек је био жељан великих пара. Мењао је жене и остављао децу без алиментације, а Горки га је, у емигрантским годинама, оптужио да му је покрао хонораре.
Био је геније конспирације – један од главних покретача бољшевичке „Искре“, који ју је шверцовао у Русију. „Искра“ је прештампавана у Одеси и Бакуу, а редакција се премештала из Минхена у Штутгарт, па у Женеву и Лондон.
Почетком 20. века Парвус се упознао са Лењином и његовом женом, Надеждом Крупском, као и са Розом Луксембург. Владимир Иљич се одушевио интелигенцијом и револуционарном страшћу свог саборца. Касније су се сукобили – Лењин је настојавао на томе да професионално вођена партија гвоздене дисциплине мора да управља масом, а Парвус је био за већу самосталност револуционарно настројених маса, због чега се окренуо свом сународнику, Лаву Давидовичу Бронштајну–Троцком, пореклом из богате фамилије из херсонске области, творцу идеје „перманентне револуције“. Обојица су учествовала у револуцији 1905, па су заједно и робијали. Парвус је у револуцији био задужен за штампу. Из затвора је побегао и 1907. обрео се у Немачкој.
Хефланд је био не само револуционар, него и вешт трговац и економски маг. Помажући турски привредни опоравак, успео је, крајем 1914, да придобије султана за страну Централних сила, иако се Турска до тада држала тзв. „наоружане неутралности“. Затим је Немачкој понудио услуге у дестабилизовању Русије изнутра, тврдећи да су кајзерови интереси истоветни интересима руских револуционара.
ПАРВУСОВ ПЛАН
Крајем децембра 1914, када је постало јасно да Русија, Француска и Енглеска неће склапати сепаратни мир са Немачком, Парвус је решио да све унутрашње непријатеље Петрограда и њихове емигрантске организације удружи са војним непријатељима Русије, пре свега са Берлином. Националисти желе остварење сепаратистичких циљева, бољшевици хоће револуцију, Немачка победу на фронту – њихова мотивација није важна; важно је да, као батина, заједно ударе руску власт и сломе је, а даље ће се видети. По Елизабет Хереш, Парвус је повео акцију подржавајући грузијске и јерменске сепаратисте, а затим и Украјинце. Украјински социјалисти су у Бечу имали „Савез ослобођења Украјине“, чији је циљ био одвајање од централне власти и стварање самосталне државе. Финансијски их је подржавала Аустро–Угарска, а паре су примали непосредно од њеног министарства спољних послова.
Фебруара 1915, Парвус, на захтев немачког амбасадора у Истамбулу, добија могућност да у Берлину, у Министарству спољних послова у Вилхлемштрасе, изложи свој план за рушење цара Николаја. Сачуван је документ од 23 стране, где он подробно излаже како то може да се изведе, пре свега изазивањем штрајкова. У аналитичком чланку који је у „Шпиглу“ објављен 2007, група новинара (Клаус Вигрефе, Флоријан Алтенунер, Георг Буниш, Хајко Бушке, Владимир Пиљов, Аника Целер) тврди да је Парвус мислио на све, баш све – на „агитацију међу радницима у индустријским регионима, везе са потенцијалним штрајкачким комитетима, комешање националних мањина. Желео је да дигне у ваздух битне мостове и запали изворе нафте код Бакуа (Азербејџан), да ослободи политичке затворенике у Сибиру, да одштампа летке и брошуре у иностранству и потом да организује транспорт ка Русији. Хелфанд је чак захтевао и „разумљива упутства за руковање“ експлозивом. Папир се завршава листом најважнијих задатака; на првом месту је стајало: „Финансијска подршка већинској фракцији социјалдемократске странке Русије (тј. бољшевицима, нап. редакције „Шпигла“)… чије „вође треба потражити у Швајцарској“. Само неколико недеља касније добио је Хелфанд захтевани експлозив, немачки полицијски пасош, који му је олакшао кретање и огромну своту новца: милион марака.“
Део новца је, наравно, задржао за себе и уложио га у хартије од вредности.
СУСРЕТ С ЛЕЊИНОМ У БЕРНУ
У мају 1915, Парвус се срео с Лењином у Берну. Лењин је маштао о европској револуцији, која би пролетере навела да напусте узајамне фронтовске сукобе и окрену се против ратнохушкачке бужоазије. Првобитно је одбио Парвусове понуде, јер није смео да себи дозволи да га назову човеком који сарађује с немачким агентом.
Ипак, како кажу аутори „Шпигла“, Лењинови сарадници се нису либили да се окористе: “Мрежа коју је Хелфанд после разговора с Лењином успоставио највише говори против тезе о бољшевичкој невиности. У чворним тачкама мреже увек су се налазили водећи револуционари Лењинове партије. Мојсеј Урицки, касније шеф петроградске тајне полиције (ЧеКа), радио је за Хелфанда; такође и Јакоб Фирстенберг, један од најближих Лењинових поверљивих сарадника и после октобарске револуције шеф совјетске народне банке, или дискретни агент Мјечислав Козловски, који је био један од суорганизатора Чеке. Људи су се познавали међусобно и Парвус из времена егзила је обично у инсајдерским круговима био познат, што је спремност на лојалност и ћутање још више ојачало. За своју базу Хелфанд је изабрао Копенхаген, али је водио операције из Стокхолма, будући да су Данска и Шведска током рата остале неутралне, а Шведска је осим тога тада још увек имала границу са Русијом. Одавде се лакше могла спроводити револуција.“
И велика игра је могла да почне.
Наставља се…
