„…ДА СЕ УБИЈЕ СВАКИ РУС, СВАКИ КИНЕЗ, КОЈИ СЕ НАЂЕ НА ТЕРИТОРИЈИ СИРИЈЕ“

239

 

За разлику од Либије, преврат у Сирији је кренуо другачијим сценаријем него што је било замишљено. Већина становништва је и даље на страни званичне владе, а армија се није распала на фракције које се боре између себе. Према  предвиђањима западних експерата чак и код преувеличаних оцена снаге побуњеника (заједно са „армијом“ дезертера), регуларна војска је четири пута већа по бројности од њих  (тај однос је реално још већи у корист законите власти) и неупоредиво јача по количини војне технике.

Напади оружаних банди на насељена места у којима живе традиционални противници клана Башара Асада и покушаји да се подигну буне у тим градовима се успешно гуше. Уличне демонстрације опозиционара наилазе на одговоре у облику демонстрација председникових присталица. Принципијелна позиција РФ и Кине у ОУН задржава снаге које су за спољну интервенцију.

Све то доводи до закључка да до данашњег дана главни циљ аутора преврата још није постигнут: није дошло до грађанског рата у Сирији.

За закулисне сценаристе сиријске трагедије настаје тренутак за истину: кроз недељу дана у земљи ће почети дискусија о новом нацрту устава земље. То ће да смањи ескалацију непријатељства, погураће почетак дијалога у самој нацији. Зато се  ових дана треба надати новим корацима чији је циљ да се наведене реформе саботирају.

Друштвено-политичка поларизација која се управо дешава је открила да постоји  непријатељство и према Русији, чију је улогу у најновијој историји Сирије тешко преценити. Совјетски Савез је био веран савезник и помоћник сиријског народа у време стицања његове независности и изградње суверене државе. И сада већина Сиријаца с надом гледа у Русију.

Своје позиције у односу на Русију су јасно одредили и непријатељи Сирије. Русија је за њих постала непријатељ, са којим су спремни да се беспоштедно боре најкрвавијим терористичким методима. На тој страни „барикада“ се скупила таква шарена компанија какву је некада било тешко и замислити. У истом су реду лидери најслободније на свету „империје добра“, војници НАТО са бомбом испод пазуха, професионални политички лажљивци из ЕУ, плаћени мистификатори из западних медија, поткупљиви непријатељи из сиријске емиграције, а најважније – одавно познати муслимански екстремисти свих сојева, од теоретичара до практичара за масовна убијања, као последњи аргумент у „судару цивилизација“.

Вето Русије и Кине на резолуцију која је блокирала интервенцију у Сирији постао је сигнал за читаву ту битку. Битка се занела, зазвецкала оружјем и кренула у напад.

Прво се са командног брежуљка раздао грохот америчке офанзиве, сличнији бесу добошара који је изгубио разум. Државна секретарка САД Хилари Клинтон је прогласила да ће „Русија и Кина на самом крају морати да одговарају сиријском народу зато што су продужиле његове патње.“

Речено је са надахнућем. Одмах после тога су се представници САД изјаснили за испоруку оружја сиријским побуњеницима, очигледно да би сиријском народу умањили патње.

Како је познато, амерички политичари имају специјално право да као аргументе користе емоције. Стални представник САД у ОУН Сузан Рајс је у интервјуу CNN то право искористила зналачки у највишој мери:

 

  • Сузан Рајс: Сједињене Државе изражавају своју одвратност због тога што пар чланова Савета наставља да нас омета у извршењу нашег заједничког циља..
  • Дописник CNN: Колико вам је то одвратно?
  • Сузан Рајс: Одвратно, Ричарде!

 

Одмах после ситне бубњаве са брежуљка су се докотрљали мали телевизијски скакавци  из рода мистификатора.

Водитељ FoxNews: На овом видео-снимку ћете видети људе који скандирају „Русија убија нашу децу“. Ово се дешава после вета Русије и Кине у ОУН.

Мистификација је увек мистификација. Иза гомилице симуланата пред телевизијским камерама се позивају гледаоци да замисле како Руси и Кинези кољу незаштићену сиријску децу.

Али ево и тешке коњице, тако рећи. Представник Беле куће Џеј Карни кликће: „Ратоборност Ирана, репресије у Сирији и чињеница да Русија подржава обе земље се претвара у врло компликовану ситуацију, у којој те три земље постају савез нечастивих“. Њему подпева Вилијам Коен, бивши министар одбране САД: „Та оса –  Русија, Сирија и Иран – она није нова. Русија такве игре одавно игра и наставиће тако и убудуће“.

И стварно – одавно нисмо висили на „оси зла“, тако да смо се ужелели. Време нам је да се вратимо, да кренемо од полазне позиције. Тако се плаћа самосталност у спољној политици.

Затим напад развијају најамници из брзе на пребеге сиријске опозиције. Лидер „Сиријског националног савета“, који живи у Паризу, Галијун, директно оптужује Русију и Кину за сва убиства и рушења у Сирији. А то је тек почетак.  Главна парола непријатеља руско-сиријског пријатељства је много радикалнија: њу  оглашава сиријски дисидент Садалах Џибри: „Да нећемо можда да се  ограничимо само на проклињање Русије и Кине и њихових влада? Или ће храбри сиријски арапски народ и остали арапски народи да изађу на протесте пред руску и кинеску амбасаду у сваком главном граду на свету? Ја ћу да идем још даље! Ја захтевам да руски народ изађе на улице и протествује против злочиначког Путиновог режима и тог безумља – подршке убици Асаду. Да ли ће бити довољни само протести? Биће уколико одвратно непријатељство Русије према сиријском арапском народу престане. Али уколико се то не деси, ми морамо да се светимо, морамо да хватамо и убијамо сваког Руса, сваког Кинеза кога нађемо на територији Сирије“.(издвојио Д.С.)

Исти кључ има и главар Међународног савеза исламских научника, шеик Јусуф ал-Кардави. Ал-Кардави је познат као један од најуваженијих духовних учитеља „Браће-муслимана“, мада се његово званично чланство у тој организацији не оглашава јавно. У свом последњем интервјуу каналу Al Jazeera ал-Кардави позива „цео арапски народ, све муслимане, све поштене људе да се боре са злом (сиријским властима) и оним, који га подржавају“. На питање новинара како борба треба да се води ал-Кардави изјављује: „Русија и Кина су неправедне према сиријском народу и зато ја позивам све арапе и муслимане да не купују њихову робу, јер свака пара која се плати тим двема земљама се претвара у оружје које убија сиријце“.

Вечити закон рата „до последњег“ је једноставан: „ко није са нама – тај је против нас“. Русија није са терористима и њиховим међународним покровитељима. Значи – рат се објављује њој. Морају се озбиљно схватити претње побуњеника свих масти – они се неће зауставити ако дође до убијања и насиља према руским људима у иностранству. Али тај проблем има и наличје, које ускоро може да се искаже изузетно сурово.

Већ смо нешто слично видели. И знамо чиме се завршило. Некада су тајне службе САД и Велике Британије стварале „Талибан“ за борбу против совјетских војних јединица у Авганистану. Борце џихада су наоружавали, снабдевали новцем, давали дозволе за терор – дозвољавано им је све. Одгајена од стране твораца англосаксонске политике „Ал-Каида“ се претворила у чудовиште које је однело хиљаде живота, па и америчких. Амерички народ је то осетио 11. септембра!

Чиме ће да се заврши хушкање сиријских побуњеника на терор против Руса и Кинеза? Да неће можда тиме, што ће терористи да им се допадну и што ће им бити све једно преко чијих ће лешева да граде свој паблисити – преко Руса, Енглеза, Американаца? Да  то можда не значи да ће тољага коју је завитлао Запад, као и са авганистанским „ратницима џихада“ да се као бумеранг врати онима који су је послали? А шта може после 11. септембра да чека Америку већ 12. септембра?