Toга далеког 15. септембра 1918.године, преко таласа крви, не жалећи себе, зарад светле будућности и потомака, још нерођених, који ће их славити док је света и века, ако их поштују и њима се диче, уђоше српски пукови у своју Отаџбину!
И прође век цео, па тога 15.септембра 2018.године, Београд искићен, потомци раздрагани, машу заставама, девојке обучене у јелеке, достојно обележавање победе после једног века, помислиће свако ко зна и осећа потребу потомака да изразе дивљење својим неумрлим претцима, којима се и дан данас диве чак и потомци њихових ондашњих непријатеља!
Али, не лези враже, што кажу Срби који још увек мисле и говоре српски, а не „нашки“ (како се упорно натура из еунијатске рогобатне творевине), нит` су те заставе српске, нит` су ти потомци српски, већ еуропски, по свом опредељењу и понашању, све у складу са захтевима преумљења српског народа, који се баш тврдокорно не да, том безобзирно обавезујућем диктату.
Белодано се већ изменило неколико гарнитура швапских дресера, који долазе са програмом „тачака за обавезујуће промене“, па потом журно стижу потомци тобожњих савезника, британско–француско–америчке удружене „подршке“, а Срби још увек одолевају, чак понекад и војводу Вука помену, тек да се зна, Балкан је ово, а не тамо нека црвоточна Европа, која се полако али сигурно круни, ко лакирана даска након мераклијске ужине гладних термита.
У Београду су видљиво изостале почасти славним претцима, као да они нису ослобађали своју окупирану Отаџбину, већ нахрупили ко банда окупаторска, како то данас тврде разне новоисторијске тезе сорошевских видилаца, обилато товљених на јаслама USAID–a и иних „хуманиста“, док кроје прихватљиву, договорну, „заједничку историју“, наравно на српску штету, али ако, тако и треба, „разумни“ народи имају пословицу – покорну главу сабља не сече (јал турска, јал швапска!) —, а само Срби имају споменик назван „ћеле–кула“, којим су отомански окупатори зорно показали то значење.
Али, самозадовољна Европа није баш показала велико интересовање за окићени, парадни Београд, изузев бриселских надзорника тог јавног перформанса, који су усхићено шетали!
Од „петооктобарске револуције“, толико је експеримената пробано над NАТО бомбама анестезираним Србима, да су се и сами експериментари уморили, а Срби претекоше (ко оне дурашне бубе, што преживе и пантакан и нову хемију), јер им без секире краја нема, што су разбратски народи српски, у три наврата прошлог века успешно и доказали.
Тек када су упорни и бројни патриоти, на данас модерном језику електронског споразумевања, својим коментарима и питањима дојадили и Богу и људима, огласи се срдито први вокал назови српског МИП, да разјасни „неукима“, да се та једновековна годишњица НЕ МОЖЕ (?) славити у Београду, јер је то био Солунски фронт, савезнички, па ће некаква прослава бити у ТЕSALONIKI, који ето неуки Срби и дан дањи погрешно називају СОЛУН, а то јелте мирише на српски експанзионизам, јер неуки српски претци нису „знали“ да је та земља Грчка, а ето, сасвим случајно, у непријатељским се рововима задесили претци Србима данас драгих потомака немачких, аустријских и бугарских окупатора, који су и те Грке намеравали себи потчинити, па и само име TESALONIKI вероватно изменити, можда у BIZMARKSTADT, или макар VILHELMSGROSSDORF, та то је право победника, зар не!
(изузимају се Срби као победници, они има и згажену траву изнова да сеју, да гушћа никне!)
Министар–певач из Београда, радо ће да тркне у TESALONIKI, можда и да запева „It`s a long way to Tipperary“, да се потомци британских tomi–a баш разнеже, a можда ће запевати и „ La Мadelon“, да се наши драги француски пријатељи не увреде, само не може „КРЕЋЕ СЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА“, ту се помиње СОЛУН, и Срби, и Србија која чека, и отац и син, а нема ЕU, NАТО и свемоћне САД, а то не сме данас у Србијици да се никако заобиће, јер колаборанти београдски сваку песму почињу новим стихом — „Kрени коло да кренемо, да „хумани“ NАТО поменемо –, или макар само драгу MUTTI, и осталу бриселску тевабију!
Не дај Боже, да данас неко помене руског цара Николаја II, спаситеља српског, који одлучно подвикну тобожњим савезницима, за спасавање исцрпљене српске војске на албанској обали (ето, још тада се могло далековидо сагледати значај аутопута НИШ–ДРАЧ, скратиле би се муке, али и непријатељ користи друмове, никад се не зна – казаће искуствено опрезни потомци солунаца)! Срби имају изреку — не гоји се прасе уочи Божића –, а министар се баш јада, колико се улаже у реконструкцију гробнице на Зејтинлику, у том ТЕSALONIKI (да се одсад зна!), а не ко они неуки српски учитељи што су учили сеоскиу децу, па их потом као српски официри у ослободилачке, победничке ратове водили, све онако непросвећене, да се данас еунијатски потомци њихови црвене пред потомцима српских непријатеља и окупатора, а строга и критичка ЕU, све то скенира кроз „nepristrana“ запажања разних Соњечки, и осталих из „цивилног друштва“, што упорно утамањују тај милитаристички српски дух, који увек изнова израста ко пирика (то је она најтврдокорнија трава која и кроз асвалт изникне, скоро па неуништива!)
Спорно је само, оћел` се министар–певач можда у ТЕSALONIKI извињавати, што су неразумни претци пре једног века, слободу донели и домаћинима, разбијајући немачко–аустроугарско–бугарски фронт, те тако српском победом, решили тај четворогодишњи Велики рат, у ком су претци британски, француски и амерички, детаљно простудирали наслаге фландријског рововског блата на Западном фронту, и једва дочекали немачки предлог за успоставу примирја, како га они и дан дањи називају, јер само Срби имају ДАН ПОБЕДЕ у Великом рату, а то им се не прашта, те зато и није лако бити београдски представник у слављеничкој ТЕSALONIKI!
Не прашта се, jер су српске пуковске заставе под борбом пронете, од Кајмакчалана до Триглава, од Тимока до Јадрана, доносећи собом слободу и онима који данас пишу некакву своју новоисторију, у којој српски ослободилац постаде хунски освајач, а нацистички Waffen SS, није ни до колена српским четницима!
___________________________________________________________
1. „It`s а long wаy to Tipperary“ – позната британска војничка песма
2. „ LA МADELON“ – позната француска војничка песма
3. tomi – жаргонски израз за британског војника у два светска рата
