Даља подршка или енергичан отпор рађању косовске државе? I део

285

Срби се приближавају судбинској раскрсници: или ће убрзано кренути путем потпуног одрицања од Косова и Метохије, или ће отерати марионетски режим који земљом управља у туђем интересу? Избор је на нама!

Доказане режимске лажи

И пре него што су, уз посредовање Брисела, отпочели преговори Београда и Приштине, било је јасно куда они воде (1). А то је – под велом „техничке нормализације односа“ од које би, наводно, корист имали како Срби тако и Албанци – de facto признање независности тзв. државе Косово од старане српског режима. До тога је, нажалост, готово и дошло. Ради пријема Србије у ЕУ, односно због лично-партијских рачуна Бориса Тадића и његових сарадника, током досадашњих рунди преговора (нашег формализованог попуштања), Београд је учинио абнормалне уступке косовским сепаратистима. На тим основама, тзв. Република Косово је започела одбројавање до свог „де-факто признања од стране Србије“ (2).

До пре неки дан се умногоме нагађало шта све садржи већ постигнути „споразум“ између Београда и Приштине. Врховни режимски преговарач, Борко Стефановић, дрско је тврдио да је Београд своје уступке „наплатио“ попуштањем Приштине, од чега ће корист, пре свега, имати Срби на Косову и Метохији. Међутим, сада, пошто је текст споразума коначно постао доступан (3), знамо да се ради о гнусним лажима. Као што смо раније основано сумњали, показало се да је неспорно да је споменути српски функционер, у ствари, стечајни управник и досадашње српске политике декларативне одбране Косова.

„Наша“ власт је прихватила да сви власници возила на подручју КиМ-а убудуће користе регистарске таблице са ознаком РКС (тзв. Република Косово) или, оне (неутралне) од пре усвајања сепаратистичког акта 2008. године, са скраћеницом КС (Косово). Што значи да је Београд пристао да чак и на северу Косова, од неког тренутка, не важе више српске таблице са ознакама тамошњих општина. Другим речима, не ради се само о томе да је Београд направио велике уступке Приштини а да Срби заузврат ништа нису добили, већ и о томе да се одрекао важних постулата суверенитета чак и тамо где они нису били само симболичке природе, нити су били угрожени.

Саботирање одбране КиМ

Било би неприхватљиво и да је режим пристао да Арбанаси настањени на деловима КиМ где власт држе њихове сецесионистичке структуре, добију могућност да са таблицама и исправама које оне издају иду на север Косова или у делове Србије под јурисдикцијом Београда, а да Србима на југу, у тзв. енклавама, не буде омогућено да слободно функционишу са српским документима и таблицама. Но, отишло се толико далеко да, у складу са „споразумом“, ни Срби на северу Косова, изгледа, ускоро неће моћи да имају таблице Републике Србије, док ће на њеној целој њеној територији убудуће бити признате, чак и са стручног а не само политичког становишта, сумњиве дипломе арбанашких универзитета на Косову.

О чему се ту, суштински, ради? Већ и врпци на грани знају да је србијанска марионетска власт дигла руке од тзв. југа Косова и Метохије (преко 85% територије те наше аутономне покрајине). Међутим, показује се да је већ у овој фази спремна и да пусти низ воду север Косова, на коме Срби имају већину и локалну власт, односно да посредно, преко образовне сфере, омогући јачање присуства косовских сепаратистичких институција на југу Централне Србије, са мешовитим српско-арбанашким становништвом (Прешево, Бујановац, Медвеђа).

Већ дуже време присутне су индикације да официјелни Београд напушта Србе на северу Косова, односно да деинсталира многе тамошње филијале наше државне управе. Срби су раније потребна документа могли да ваде на северу Косова. Сада ради њих морају да иду преко административне линије, а за пасоше чак и у Београд. Такође, ускраћена је подршка српским локалним властима да ојачају, па и консолидују, наше „положаје“ на рубним деловима Северне Митровице, где је и даље бројно арбанашко становништво.

У питању је кварт познат као „Бошњачка махала“, који се налази на северној обали Ибра, и представља погодну одскочну даску за инвазију на Северну Митровицу као и читаво још неокупирано подручје Косова. У њему су, умногоме захваљујући подршци државе, до 2008. године Срби постали власници већег дела имовине (која је упорно откупљивана од Арбанаса), те сада тамо чине око 50% становништва. Тако је спречавано да Приштина на велика врата спроведе политику насељавања најекстремнијих ветерана тзв. ОВК-а, коју је отпочела да реализује са циљем прављења „тројанског коња“ на северу Косова.

Полицијска офанзива Приштине

Нажалост, Београд више не подржава Србе на северу Косова чак и на споменутом „пољу боја“ од виталног значаја за њихов опстанак на том делу Покрајине, где су и даље битан фактор. Они сами настоје да одрже паритет у „Бошњачкој махали“, док косовски сепаратисти јачају притисак у циљу повећања присуства арбанашке заједнице. Довољно је само погледати вишеспратнице чију градњу је финансирала тзв. Влада Косова, у делу Северне Митровице о коме говоримо. Њихови житељи су у све већем броју, као што је раније планирано, терористичко-ратни другови Хашима Тачија, док се на улицама Северне Митровице у којима се налазе, на десетак метара од српских, вијоре заставе Албаније, те тамо све чешће бораве и припадници специјалних снага под командом Приштине (Роса).

Укратко, на конкретним примерима видљиво је да је жути режим, иако миц по миц, већ неколико година озбиљно радио на томе да се Србија одмакне и од српских општина на северу Косова (Северна Митровица, Лепосавић, Зубин Поток, Звечан), а камоли од јужног дела КиМ. На темељу тога, а у неформалном договору са Београдом – или користећи његову националну незаинтересованост и спремност да ради имагинарних евроинтеграција прогута и оно што ни „пас с маслом“ не би – Приштина је недавно отпочела тиху офанзиву како би започела процес окупације севера Косова.

Сада не говорим о томе да је издејствовала и додатни корак у вези са повлачењем органа Србије са тог дела КиМ (према слову „споразума“, одустајање од издавања таблица). У питању је настојање арбанашких сепаратиста да преузму и полицију на северу Косова. Када је Приштина нелегално прогласила независност, Срби на северу Косова нису иступили из полицијског система који су створиле евроатлантске структуре, пошто су изнудиле од Милошевића – уз давање каквих-таквих формалних гаранција неповредивости територијалног интегритета Србије – да им препусти контролу над Косовом и Метохијом. Међутим, Срби нису ни прихватили независност Косова. Српски састав косовске полиције на северу те наше покрајине, у складу са резолуцијом 1244, наставио је да делује под патронатом тзв. међународне заједнице (што је еуфемизам за ЕУ и САД), али без непосредне команде Приштине.

Да смо у Београду имали националну и храбру власт, логично би било да су већ тада Срби прекинули везе са полицијским органима подређеним тзв. Влади у Приштини, те да су – када ОУН, ЕУЛЕКС и КФОР, не да нису спречили сепаратистичке поступке косовско-метохијских Арбанаса противне аранжману склопљеном 1999. године, већ су их суштински и подржали – формирали своју полицију, повезану са МУП-ом у Београду. Но, свесни опортунистичког карактера режима устоличеног 2008. године уз помоћ Вашингтона и Брисела, и чињенице да би им било тешко да то учине без потпоре Београда, нису тако поступили.

Ротација командног састава у окупационе сврхе

С друге стране, иако је мисија полиције и цивилне администрације Европске Уније на Косову и Метохији (ЕУЛЕКС) – која је, наводно, статусно неутрална – на многим пољима пружала асистенцију креирању косовске квазидржаве, ипак неко време није директно деловала у прилог довођења српског севера Косова под полицијску управу арбанашких сепаратиста у Приштини. Сада се, захваљујући попустљивости Београда ако не и његовом аминовању, то променило.

Пре неколико месеци Приштина је наложила ротацију команданата полицијских станица на северу Косова. Циљ је био да поједине, по њу посебно неподобне, српске старешине буду уклоњене са садашњих функција, али и да делима, а не тек празним речима, покаже да је њој подређена полиција на северу Косова. Наравно, српске општинске и полицијске власти одбиле су захтеве Приштине. Постепено се, као реакција на приштинске потезе, дошло до онога што је одавно требало да се деси, а то је да српска полиција на северу Косова иступи из тзв. косовског полицијског система под доминацијом сепаратиста, односно да са Приштином прекине сваки вид сарадње.

У почетку је све што се дешавало у вези са полицијом на северу Косова деловало као плод једностране одлуке Приштине да хазардерски заигра грубље. ЕУЛЕКС се неко време правио као да са тим агресивним подухватом нема везе. Мада, и тада је негирао своју „неутралност“ тиме што је истицао да је то ствар косовске полиције и њених командних механизама. Јер, ако ЕУЛЕКС имплицитно не подржава сепаратистичку политику Приштине, како онда може да има став да је прихватљиво да општине Косова (са својим полицијским саставом) које себе, легитимно, сматрају делом Србије, треба да буду подређене арбанашким сецесионистичким органима власти?

Но, номинално и реално брзо су и на том пољу дошли у склад. Мисија ЕУ је поново показала своје право лице, те је директно подржала покушај отмице полиције на северу Косова од стране Приштине. То није изненађење, али јесте оно што је уследило из Београда. Упркос претходном дефетистичком ставу Оливера Ивановића, државног секретара у Министарству за КиМ, који је указивао да ће Београд остати по страни, Влада Републике Србије је јасно и гласно подржала одлуку одборника четири скупштине општина са севера Косова са српском већином, да самостално именују командни састав своје полиције.

Патриотска катарза жутог режима?

Горан Богдановић, министар за Косово и Метохију, приликом боравка у Звечану, наглашавајући да Београд жели на конструктиван начин да реши проблем ротације командира полицијских станица, рекао је да ће његова Влада ЕУЛЕКС-у доставити имена командира полицијских станица које су именовали одборници четири српске општине. Када се то деси, на ЕУЛЕКС-овим представницима је „да их именују” (4). Србија ће на томе, наводно, инсистирати.

О чему се ту ради? Да ли о томе да Београд, упркос досадашњој, иако асиметричној, политици повлачења са целог Косова и Метохије, не одустаје бар од севера покрајине? У прилог тога иду и изјаве појединих водећих српских политичара да Косово треба поделити, и то у складу са садашњим етничким линијама, тако да се Србија одрекне гро територија – укључујући и многе од оних где су Срби били већина до 1999. године, па, изгледа, и крајеве јужно од Ибра, где они још и данас представљају већину – како би сачувала северни део Косова. (5)

Срамно је да ико од српских владајућих политичара и проговори о могућности одрицања од дела државне територије. Но, нису све срамоте и сва зла иста. Нека су, ма шта начелно рекли, у пракси гора. С обзиром на то ко су и какви су људи који управљају Србијом, готово да је охрабрујуће – иако их то не амнестира од свеукупне одговорности – да су спремни да се залажу и за очување макар дела наше угрожене територије. Опет, то много не значи. Против тога да лидери режима имају психолошки и морални капацитет да чак и ту истрају, говоре категорични ставови представника евроатлантских центара моћи.

___________________

(1) Видети мој текст: „Нова косовска игра“, Печат, 18. јул 2010, http://www.pecat.co.rs/2010/07/nova-kosovska-igra.

(2) Филимонова А, „Славље сепаратизма. Де факто признање Косова од стране српских власти“, Фонд стратешке културе, 10. јул 2011, http://srb.fondsk.ru/news/2011/07/10/slavle-separatizma.-de-fakto-priznaia-kosova-od-strane-srpskih-vlasti.html

(3) Погледати: „Договорени закључци тимова Београда и Приштине“, Политика, 16. јул 2011, http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Dogovoreni-zakljucci-timova-Beograda-i-Pristine.sr.html

(4) „ЕУЛЕКСтражио ротацију командира у Митровици“, Политика, 13. јул 2011, http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Euleks-trazio-rotaciju-komandira-u-Mitrovici.sr.html

(5)Тек илустрације ради, пре око два месеца, министар унутрашњих послова Србије, Ивица Дачић, рекао је за приштинску штампу: „Мислим да је једино реално решење да тамо где живе Срби остану у Србији, а да се други део где живе Албанци одвоји. Само то је реалан начин који нас може довести до брзог решења“. Опширније о томе: „Подела Косова једино решење“, Б 92, 15. мај 2011, http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=05&dd=15&nav_category=640&nav_id=512206