Свако од нас је свестан да колико год да волимо свој народ, колико год да је он имао оних дивних ружа и пупољака у својој прошлости, да су гране тих ружа у својој историји имале и оних других Срба. Оних који су представљали трње на њима. Зато је важно да се Срби још једном подсете да је трње на крају увек нестајало без трага. О том трњу се данас готово и не говори, није вредно никаквог помена.
Ако то трње данас има потомака оно вешто крије своју ружну прошлост. За разлику од трња руже и пупољци српског народа никад не умиру. Они увек живе у свом народу и са њим. Научили смо кроз векове шта је једино што непропада. Материјалне ствари мењају власнике или једноставно ишчезавају, оно једино што остаје су дела. Морамо да водимо рачуна по каквим ће нас делима памтити. Морамо да пазимо да се од пупољака и ружа не претворимо у трње. Не смемо да постанемо ружна прошлост.
Помињати своје претке, говорити о њима и њиховој величини сигурно је осећај који нас испуњава поносом. Причати о светосавцима пре нас, поносити се српским свецима, славити своје хероје и јунаке, имамо права само ако смо и ми спремни њиховим путем да кренемо. У супротном скривени у неким рупама и погнуте главе срамно је позивати се на верујуће, часне и славне претке. Није ли иронично говорити о јунацима који су нам својом крвљу даровали слободу, својим телима сачували Отаџбину, док истовремено сами пузимо. Такво понашање би било једино вредно презира. То би било скрнављење свега што су нам они много бољи пре нас оставили.
Нисмо ваљда данас постали такви? Зар да нас историја једино запамти као неспособне? Наравно да има оних чија размишљања се своде на констатацију: немоћни смо да било шта урадимо, колико нам је уопште преостало времена? Такав начин размишљања је својствен осуђенику на смрт. Када би тако размишљали по чему би се разликовали од осуђених, од оних који су такав крај и заслужили? Можда неко и може да прихвати да блејећи иде свом џелату на клање. Светосавац то сигурно неће чинити. Знамо ми да су многи данас купљени даровима запада. Ти издајници без вере свесно и несвесно потпомогнути западном сотоном нашој Отаџбини одузимају будућност, остављајући иза себе само дар-мар и пустош.
Нажалост због таквог бездушног запада, бивших Срба, издајника и полтрона са којима данас сем имена и презимена немамо више ништа заједничко, Србија је све натопљенија сузама. Оним сузама српских мајки које гледају како им чеда однoси живот који су им наметнуле западне гује. Од тих гуја које су нам бивши Срби, издајници и полтрони гурнули у њедра сада је тешко убризгати противотров. Немојте српске мајке да трошите сузе. Скупите поново снагу и чеда своја подсетите да Србин одувек за свако зло има противотров, па тако и од западне гује. Чеда само морају да се врате срцем у своје светосавље и поново душу обоже. Ако то успемо стаће киша суза у Србији, вратиће се онај осмех и сјај у очима.
КИША У СРБИЈИ
У Србији пада киша, даноноћно, непрестано
у Србији труне жито, поврће и воће рано.
На грудима мајке Земље Србија је жива рана
по њој пада слана киша, по њој пада роса слана
Што нам спира сјај из ока, срму речи, боју лица,
румен ружа, злато класја, плави мирис љубичица.
У Србији пада киша, набујале све речице –
то су сузе рушних мајки, и очева, и дечице.
Многе су се птичурине на Србију обрушиле,
белосветски гавранови, лешинари, орлушине
Прижељкују да Србија сустане и очи склопи
да разнесу њене кости по Азији и Европи
И да баце на трпезу пред свог слепог црног краља
Срце земље Србијице, Срце целог Православља
Срце Бога и човека, архангела и детета
што светлуца ко кандило у безданој тами света.
У Србији пада киша, поцрнела бела рада
У Србији труне радост, труне понос, труне нада.
Ал то није она киша што капље с небеског свода
то је киша из очију, то су сузе српског рода
Што тоне у живо блато неслоге и немаштине
јер га хоће да расрбе, раскуће и разбаштине.
Кад се једном разоблачи и кад опет сунце гране
најплоднија српска поља биће баре и солане.
Место ражи и пшенице, место шљива и јабука,
место грожђа и кромпира и црног и белог лука
Место меда од багрема, од липе и пољског цвета
биће соли од наших суза за душмане широм света:
Да посоле и пресоле свој хлеб, воду, вино, храну
да сањају слана брда и долине где изгрева
Слано сунце што сад греје српски народ на Балкану
који плаче само зато што много воли да пева.
Добрица Ерић
Све те црне птичурине са запада које су се устремиле на Србију, чекају да посустанемо. Да прихватимо да се без даље борбе предамо. Оно што их чини посебно нервозним док то чекају јесте да примећују да то никако да се деси. Сви њихови планови и прорачуни говорили су да нам је крај већ одавно. Били су уверени да су за то довољне само јаке претње. Није се показало довољно па су на то додали санкције. Опет Срби нису посустали зато су нас гурнули у рат помажући свим силама наше непријатеље. Видевши да им ни то не доноси победу почели су са бесумучним бомбардовањем наше Отаџбине. Тада су били сигурни да смо на коленима, да су најбоље побили да су оне најтврђе сломили. Почели су онда да купују оне најслабије оне најјадније и да са њима кују планове за коначно уништење наше мајке Србије.
Почетни успех их је обрадовао, наравно и заварао. Видевши поново сузе у очима српских мајки прерано су почели са радовањем. Заборавили су колико смо различити. Да смо због те различитости побеђивали и онда када су нас сви отписивали. Биће тако и сада, потребно нам је само мало да се у овом дар-мару који су нам направили саберемо, сложимо и поново обожимо. Немамо ми ништа заједничко са западном сотоном. Нажалост због оних слабих међу нама морамо сваки пут изнова да то и доказујемо.
Да не буде да се баш ни са чим не можемо сложити са западом, има нешто у ћему се слажемо. Чињеница је да и запад и православне душе стоје на констатацији да свако ко другима наноси зло најблаже се може окарактерисати као злочинац и дивљак. Зашто и поред тог сазнања и прихватања чињенице на западу и даље главну реч воде дивљаци, за православне душе остаће непознаница. Само та непознаница не сме да се заборави. Знајући то познато нам је шта можемо очекивати од таквих. Знали смо то одувек. Нажалост нисмо се увек тим знањем водили. Дошло је време да се Србија пробуди пре него поново доживи да на свом примеру ући лекције. Оне лекције које су јој толико пута у прошлости доносиле само дар-мар.
„Живојине Мишићу, када ћете се одљутити? Докле ћете бити љути на мене, вашег краља?… Живојине седите! Немојте, молим вас опет да почињете, седите и слушајте. Има разлике између вашег, добро и мог, гледишта на “уједињење” српских земаља, од оног које заговарају и подржавају Париз, Лондон, Рим…. Они хоће да у заједничку државу са Србијом гурну и Хрватску и Словенију. Дакле Европа жели да створи Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца по сваку цену, јер јој се чини да ће заједничка држава Словена бити најбоље решење за мир на Балкану.
– Височанство, зашто да нам Европа кроји државу?! Кад неко нешто од нас прави, сутра ће узети за право да то и растури. Кад ти неко нешто да, кад–тад ће тражити да му то платиш. И то са каматом на интерес!
У државним пословима нико ништа не дарива а да притом не мисли на уздарје! Данас дар, сутра дар-мар !!! Ако данас дозволимо да нам Европа скроји државу како она хоће, док смо живи узимаће нам меру по својој жељи; по својој потреби и задовољству!! Они ће бити планери а ми градитељи и рушитељи. Прекрајаће нам земљу уздуж и попреко, избрисаће границу за коју смо се жртвовали!!! Никад неће бити тамо где јој је место и где је Богу мило и народу драго!!!
Српска граница у тој вештачкој творевини биће у рукама сотоне! И сотона ће док је света и века, испитивати нашу издржљивост и мерити нашу снагу! На њој ће ценити колико можемо, смемо и умемо!!!
То неће бити српска граница него српска јадница!!! То није наша држава, држава уједињених српских земаља за коју се боримо, трпимо, патимо и страдамо!!!…
А када је на “притисак” великих сила да се Србија уједини са вековним непријатељима српског народа, престолонаследник Александар пред генералима говорио о великој “помоћи” и “признањима” која су дата Србији кроз обећања од савезника, Мишић је уздахнуо:
Дао Бог, ваше височанство, да ја дочекам, да са српским народом, тумарам балканском помрачином тражећи обећано, а не спомињући изгубљено!!! …“
Из књиге “Живот преточен у памћење”, Миће Живојиновића
Морамо да чувамо оно што имамо. Запад се увек лепо умиљавао пун обећања. После њихових лепих обећања увек смо само сабирали шта смо све изгубили. Не треба нам ништа њихово, морамо само да се изборимо да нам не отимају наше. Увек ће бити оних који ће се водити материјалним. Покушавајући да заграбе што више западних „дарова“. Њихове руке и похлепа одвућиће их на погрешну стазу. Оставимо такве нека наставе куда су кренули.
У сваком случају на крају тог пута их чека дар-мар, који им је запад припремио. Сами су изабрали, нека се сада сами и сналазе. Свако има и свој пут и свој циљ у животу. До оних правих вредности најчешће води тежа стаза. Пун је тај пут тешких искушења као провера да ли смо искрено тим путем кренули. Светосавац зна да никад није био проблем у томе колико вере, труда и времена треба до правог циља. Проблеми настају онда када су циљеви погрешни. Прави Срби се никад неће окренути за лажним даровима запада. Тиме би погазили и показали да не заслужујемо све оне дарове које смо добили од Господа захваљујући часним прецима.
Нећемо сигурно газити по својој прошлости, губећи тиме своју будућност. Нећемо дозволити да нам купе душу безвредним даровима. Срби су светосавци који су одувек поштовали своје старе ником не препуштајући своју мајку Србију. Нису Срби неверници који почињу да верују да би повратили слободу, да би нам други правили по њиховој мери неку државу. Отаџбину и слободу смо одувек имали управо захваљујући непоколебљивој вери. Док има светосаваца биће и Србије. Док има правих Срба дар-мар који праве дивљаци са запада неће имати плодно тле у нашој Отаџбини.
