Датум преговора са ЕУ и црна застава вехабизма над Косметом

160

У српској владајућој коалицији, 24. јуна текуће године појавила су се два разлога за ликовање. Као прво на локалним изборима у Зајечару СНС А. Вучића  добила је 39,16% гласова бирача, Уједињени региони Србије 34,65%, а коалиција око СПС  српског премијера И. Дачића задобила је подршку 11,52% бирача. После мајских избора 2012. године када су на таласу бескомпромисног одбацивања политике бившег председника Србије Бориса Тадића, на власт дошли Томислав Николић, Ивица Дачић и Александар Вучић који су тада делили обећања о промени курса, нарочито по питању Косова и Метохије, развој политичких процеса обележава динамичан тренд не само по питању наставка вођења старе политике него и заузимања апсолутно доминантног положаја СНС у друштвено-политичком систему, на положајима у државној и локалној управи (у српском парламенту СНС контролише више од 80% гласова). Политички правац још радикалнији од Тадићевог довео је до природног потискивања у задњи план ултрапрозападних странака попут ДС и ЛДП Чедомира Јовановића. Међутим, имајући у виду недовољан број и  слабу квалификованост кадрова СНС ствара се на први поглед неприродна а у ствари потпуно предвидљива комбинација – коалиција СНС и ДС (као надомак Београда,  у локалној управи Панчева, где су демократе истиснуле социјалисте). Демократска странка муњевито губи тло и једини начин за њу преостаје коњуктурно укључивање у несразмерно порасле редове СНС (око 400 хиљада људи) чиме се повећава разноврсност, различита усмереност и безличност партијских елемената. Принципијелно нова појава у политичком животу Србије постао је непролазак цензуса опозиционе и непрозападне ДСС Војислава Коштунице (добили 3,51% гласова) што указује на пад на маргиналне позиције оних партија са јасним патриотским протестом против предаје Косова и Метохије и у одбрану косметских Срба. То је својеврсна претња за Патриотски блок који са тако оштрим слабљењем ДСС губи перспективе самосталног уласка у парламент. Политика самоизолације и низ тактичких грешака ослабили су не само ту партију, него и остале чиниоце српске непрозападне опозиције, способне да одбрани националне интересе српског народа, нарочито на Космету.

Као друго, Савет министара ЕУ је у прелиминарном Нацрту мишљења препоручио Европској комисији да Србији да позитиван одговор на захтев о добијању датума за почетак преговора за улазак у ЕУ (преговори треба да почну најкасније у децембру). У Нацрту се поново нашла за Србију понижавајућа тачка –  Европска комисија треба да без одлагања припреми преговарачки оквир, “укључујући нови приступ поглављима о правосуђу, основним правима, слободама и безбедности, као и следеће кораке ка даљој нормализацији односа са Косовом".[1]

Западни фактор, наметљиво понављајући демагошко-пропагандне флоскуле о нормализацији односа Србије са Косовом (у ствари потпуно признање последњег као суверене државе, којој је остало још само да добије чланство у УН) повезује то са тобожњим “миром и стабилношћу”. Међутим, Косово не само да све више тежи ка унификацији етничког пространства (албанизацији), великоалбанским плановима у региону, него постаје неодвојив део геостратешких пројеката глобалних центара моћи на Балкану, чији планови о стварању екстремистичких жаришта тероризма и контролисане зоне хаоса (што ће се пројављивати  у потребном тренутку и на потребном месту) што представља знатно већу и опаснију претњу по регионалну и европску безбедност.

Сламање потенцијалног отпора формира се на институционално-“државном” нивоу тако што се потискују међународне организације (укључујући европску мисију ЕУЛЕКС сумњивог легитимитета, чији мандат истиче 2014. године). Тако се у “Скупштини Републике Косово” припрема пројекат за оснивање Међународног суда за ратне злочине почињене на Косову. Трибунал ће разматрати случајеве “свих осумњичених за најтежа кривична дела”, разуме се, пре свега злочине Срба над Албанцима(!) У очима шефова криминалних групација које контролишу Косово ЕУЛЕКС је “кривац” за хапшење бившег команданта ОВК Сулејмана Селемија званог “Султан”, као и Сами Љуштакуа и још петорице бојевика ОВК оптужених за ратне злочине. Ветерани ОВК од којих један део данас заузима кључне државне положаје, оценили су судску истрагу против својих саучесника као “покушај криминализације рата на Косову”.[2] У циљу застрашивања Срба како не би спречили ревизију ОВК верзије косметског конфликта, нови старатељ нарко-кланова постаће нови Приштински трибунал. Пошто је од Савета министара ЕУ стигао сигнал о давању Србији датума за почетак преговора, јасно је да ће нерешена питања која се тичу телекомуникација и електроенергетског система на Космету (њихова потпуна предаја Приштини) и “Закона о амнестији” (на црном списку Приштине налази се око 3. 000 Срба са Космета) бити решени у интересу “Републике Косово”. Сходно томе, опасност од квази-судске одмазде над Србима појачаће се стварањем новог трибунала.

Истовремено “Република Косово” улази у фокус пажње радикалних муслиманских групација. Огромну већину албанског становништва на Космету (око 80%) карактерише не баш толико јако изражено верско гледиште на фону укорењеног умерено мистичног суфизма. По речима Пашко Васа, албанског песника-римокатолика из XIX века, губернатора Либана који се налазио под управом Отоманске Порте, истинска религија Албанаца је – албанизам. “Устав Косова” дефинише “државу” као секуларну. Међутим, постепено и тајно се прелази на нови стадијум трансформације југа Балкана – инфилтрирање екстремистичких исламских групација у верски умерену заједницу “Косова” и Албаније. Норме и традиције Албанаца “номиналних муслимана”[3]  који гравитирају пре ка “американизму” изложене су рушилачком утицају. На верском пејзажу Косова све уочљивије је лепршање црних застава вехабизма.

До 1999. године, тачније до војне интервенције НАТО пакта против Југославије, на Космету практично није било покрета радикалног ислама. У резултату НАТО интервенције и касније свесне социјално-економске маргинализације покрајине (на Косову постоји 1% извоза и 99% увоза робе, а званични подаци говоре о 40% незапослених) дошло је до појаве финансирања религиозних групација од стране арапских земаља (пре свега Саудијске Арабије). У почетку су те групације биле невелике и незначајне. Међутим, са повећањем броја различитих исламских хуманитарних организација и добијањем религиозног образовања албанских религиозних лидера у арапским земљама, бројност фанатично настројених групација и њихов утицај како у великим градовима тако и у најзаосталијим сеоским рејонима, почео је све више јачати. “Ново покољење” религиозних конзервативаца сматра да секуларни устав “Републике Косова” крши права верујућих, истичући захтеве за омекшање законодавства по питању коришћења религиозних симбола и  приближавање ка стандардима религиозних слобода у Великој Британији и САД. Беџет Шаља, шеф организације за заштиту љуских права на Космету, примећује да су “представници међународних организација данас овде присутни, но, они ће отићи а нас ће оставити насамо са бомбом која откуцава”.[4]




[1]
http://www.nspm.rs/hronika/savet-ministara-eu-preporucuje-da-pregovori-sa-srbijom-pocnu-najkasnije-u-decembru.html

[2]http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/318767/Siptari-osnivaju-tribunal-za-ratne-zlocine-na-Kosovu

[3]http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:417162-Standard-Radikalni-islam-quotbomba-koja-otkucavaquot-na-Kosovu

[4]http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:417162-Standard-Radikalni-islam-quotbomba-koja-otkucavaquot-na-Kosovu

Историчар и аналитичар. Дипломирала: Ломоносов Универзитет, Историјски факултет, катедра историје Јужних и Западних Словена. Магистар историјских наука (PhD). 12 година радила као научни сарадник у Институту за словенске студије Руске академије наука, 4 године предавала у Универзитету за међународне односе (МГИМО (У) МИД РФ). Бивши главни уредник сајта и руководиоц српског филиала Фонда Стратешке културе. Главни уредник Српског става. Доцент Московског хуманитарног универзитета.