Скупштина Црне Горе је вољом владајуће већине, као и појединих ”опозиционих” странака изгласала ”Резолуцију о подршци интеграције Црне Горе у НАТО”. Уобичајено за прилике у црногорском парламенту, ни овај документ није прескочио садржајни ниво памфлета који врви од површности, бесмислених правно-политичких конструкција, суманутих историјских оцјена и закључака. Без суштинског политичког значаја, ова резолуција је послужила за одржавање НАТО ”температуре” у јавности. Контролисани НАТО медији су је искористили само као гориво за наставак агресивне кампање.
Како је упоредо са расправом у Скупштини објављена информација о Ђукановићевом телефонском разговору са Џозефом Бајденом, врло је вјероватно да је Резолуција послужила као пуки изговор за тај контакт. Пословично, за пропагандну праксу режимских медија у Црној Гори, довољно је што је разговор уприличен, јер све остало, по утренираном шаблону, ”завршавају” уредници – од одређивања садржаја разговора, па до ”аналитике” таквих конструкција.
Једина корист ове Резолуције за јавност Црне Горе је директно ”опипавање” НАТО ”пулса” појединих, прије свега опозиционих политичких субјеката. При том, из тог контекста се искључује Позитивна Црна Гора (ПЦГ), странка која је формално опозициона, али дјелује као класична НАТО агентура и посвећено служи за крпљење рупа у режимској формацији. Уосталом, ова странка је била и иницијатор доношења Резолуције.
Док су посланици Демократског фронта и Социјалистичке народне партије били врло јасно против предложене Резолуције, представници нових политичких странака, насталих уситњавањем постојећих, су исказали знатно ”уздржанији” однос. Новоформиране странке су, по свему судећи, уплетене у мрежу савјетодавне, политичке подршке појединих западних амбасада и њихових служби. То се види и по непристојној сличности у њиховом политичком изразу. По утврђеном обрасцу, грозничаво се клоне идентитетских, историјских и озбиљнијих геополитичких питања, а нападно истичу такозвана ”животна” питања. У суштини, савјетници-специјалци их обликују као неке пихтијасте ”catch all” организације. То је онај безидејни бућкуриш у ком је политика схваћена само као мост између фрижидера и дебелог цријева. Првенствени мотив је да се просрпско, опозиционо бирачко тијело помјери из свог традиоционалног тежишта, да се њихов идентитет прекрије јефтиним, испразним потрошачким менталитетом и заглуши естрадним политичким шундом. Очекивани резултат: анестезирање отпора према вјештачкој промјени идентитета, а тиме и према НАТО-у.
Какве су реалне шансе да Црна Гора у децембру 2015. добије позив за НАТО? Након састанка представника власти и појединих опозиционара са Виктријом “Fuck the EU” Нуланд јасно је да Американци инсистирају на повећању подршке за НАТО у Црној Гори. Ако елиминишемо ”шум” наручених и бјелодано фалсификованих истраживања јавног мњења, реалне процјене кажу да се подршка НАТО-а у Црној Гори креће између 30% и 35%. То је за Американце неубједљиво, а и помало ризично, јер Црна Гора није Словенија. Наиме, Словенија је се референдумском већином од 66%, при излазности од 60%, опредијелила за НАТО. Иако тренутна испитивања јавног мњења говоре да би на изнова организованом референдуму скоро 70% изашлих било против учлањења у НАТО, то питање данас нема политичку тежину у словеначком друштву. За разлику од Словеније, Црна Гора, са реално високим отпором грађана према НАТО-у, уз незаобилазно историјско наслеђе и одређену снагу проруског сентимента, била би врло ”нестабилна” чланица Сјеверноатлантског савеза. Питање оправданости чланства Црне Горе у НАТО-у, би увијек било високо позиционирано у јавности и тиме опстајало као политички профитабилна тема. Последично, вјероватноћа да се нека нова политичка већина опредијели за иступање из злочиначког војног савеза није занемарљива. Излазак неке земље из НАТО-а, без обзира колико она била безначајна у погледу војних биланса и политичког утицаја, био би снажан симболички чин. Свакако, ту су незаобилазни и одређени сигурносни ризици и стално преиспитивање лојалности локалног НАТО погона. Све то буди додатни опрез Америке. Са друге стране, Црна Гора је занимљива као једино парче европског Медитерана које још није, макар формално, под НАТО контролом.
Међутим, уважавајући све про ет контра аргументе, Американци су, изгледа, “преломили” да ипак упуте НАТО позив за Црну Гору. То је са пуном сигурношћу најавио предсједник скупштине Црне Горе, Ранко Кривокапић, као водеће НАТО ”грло” у Црној Гори. Претпостављамо да му је самоувјереност утврђена на обавјештајном брифингу који је имао током недавне посјете Америци.
Ипак, није све до краја затворено. Постоје још нека отворена питања поводом НАТО позивнице за Црну Гору која имају важну, ако не и одлучујућу улогу. Прије свега, планирани протести опозиције крајем септембра могу ”промијешати карте” и промијенити односе моћи. Власт се панично бори да покаже како не постоји ништа што је може ”заљуљати”, па би било какав облик дестабилизације довео у питање крхко вашингтонско повјерење. Поред тога, изгледа да ни Француска, још увијек, не показује нарочит ентузијазам за даље ширење НАТО-а.
Шта год био исход ишчекивања позивнице у децембру, Ђукановић је већ припремио прилично јаку замјену за НАТО тему – отимачина имовине Цркве упакована у Закон о слободи вјероисповјести. То свакако није резервна тема, већ један од кључних корака у чупању Црне Горе из источно-православне сфере. Ипак, и без обзира на све те мале тактичко-политичке маневре шефа црногорског режима, још увијек је много промјенљивих у игри или: далеко је децембар!
