Деда шизофреничар и “одсутан поглед у једну тачку”

236

 

Једна од најсрамнијих страница у модерној историји демократског Запада, отворена је 20. марта 2003. године: инвазију на суверену државу Ирак која није давала никакав повод за спољну агресију, извршила је војска групе земаља НАТО пакта.  То што је та агресија имала потпуно другачији циљ од прокламованог, схватала је огромна већина људи добре воље. Многи политичари и јавне личности од ауторитета указивали су иницијаторима те авантуре – председнику САД Џорџу Бушу млађем и Тони Блеру, да ће последице тога бити трагичне за регион и народе који живе у Ираку.

Но, ти делатници су срљали у рат са упорношћу људи сатераних у безизлазан положај некаквом невидљивом силом.

Данас, десет година касније, очигледни су механизми како припреме те нељудске кланице, тако и њених тужних резултата. Као што је познато, званични изговор за рат огледао се у оптужби да Ирак крши основне принципе Резолуције 1441 СБ УН и да припрема производњу оружја за масовно уништавање, што диктира неопходност да се разоружа применом силе.

Осим тога, Хусеину је као кривица наметана и веза са међународним тероризмом, између осталог са “Ал – Каидом”.

Ако се присетимо како су амерички и енглески руководиоци покушавали да убеде сопствену и светску јавност како Садам поседује ОМУ, то постаје срамота и за народе који су изабрали такве лидере.

У супердемократској Великој Британији, од Даунинг-стрита па до свих државних органа и медијских кућа био је упућен указ о одговарајућем испирању мозгова становништва и страних партнера. МИП Велике Британије грмео је непрекидно о “поузданим подацима” који сведоче о хемијском оружју у Ираку. Специјалне службе су путем партнерских канала шириле идиотске слике некаквих “ракетних носача” хемијских бојевих глава и фотографије фабрика сапуна, које, као бајаги прозводе “сарин”. Нису заобиђени ни проналасци лап-топа у метроу, који је, наравно, изгубио непознати ирачки дипломата. У том лап-топу је ирачки дипломата са наивношћу детета чувао нешто “о чему је страшно и говорити”, али је “то нешто” било повезано са злочиначким намерама Садама Хусеина.

Тони Блер је пожурио да сам похрли широм Европе, користећи сваку могућу трибину како би доказао да “Хусеина треба потопити”. Свакојаке инспекције су шпартале Ираком у потрази за Оружјем за масовно уништење и Садам Хусеин им је дозвољавао приступ чак и у тоалет сопствене палате. Истина, не нашавши ништа, комисије се нису смиривале и продужиле су са тврдњама да “тасове треба пилити…”. На крају, један од учесника британске комисије, светски познати научник Џон Кели, написао је детаљан чланак у коме је оповргао да је Ирак имао хемијско оружје или постројења за његову производњу и да је премијер Велике Британије најобичнији лажов.

Два дана након објављивања ове публикације научник је нађен мртав у приградском расаднику, са пресеченим венама што је “карактеристично за самоубиство”. Додуше, мало је чудно да је Кели изабрао тако необично место као  расадник, где ће окончати живот. Вене нису биле пресечене толико да изазову смртоносно изливање крви, из чега следи да је научник умро незадовољан због те околности. Да се јавност не би интересовала нешто конкретнијим резултатима Келијеве критике премијера, ствар је дубоко скривена и до дан данас се држи под кључем.

Очигледно да Џон Кели није знао за инструкције да у Ираку треба наћи ОМУ и да те инструкције нису баш дошле само из Даунинг-стрита. Та канцеларија представљала је само једну тачку разглашавања наруџбине. А људи који су издали ту наредбу, не воле када им се неко успротиви.

У САД није било лешева, али је политичка шатра задобила препознатљиви облик луднице.  Прво се нацији обратио сам председник, чија су предвиђања пратиле гестикулације, које су гледаоцима појашњавале очигледност како ће изнад неба Америке летети беспилотне летелице Садама Хусеина, које ће изнад њих самих, њихове деце и старих им родитеља, сејати бели прашак. При том су покрети тела и мимика млађег Буша били толико убедљиви, да су му поверовали. Нико у Америци није питао мистер Председника да ли је његов деда био шизофреничар, који је покрао прах индијанског вође за своју масонску ложу “Лобања и кости”. Обично ова болест после једног поколења задаје главобољу.

Нико није питао и то је очигледно синдром целокупног америчког друштва. После такве нумере, Државном секретару Колину Пауелу није било тешко да изађе за говорницу УН и тресући епруветом са кредом у праху, изјави како се “у његовим рукама налази доказ о злочиначким намерама Хусеина”.

Но, УН нису поверовале Државном секретару, јер су сумњале да овај представник најјаче силе на свету има улогу патетичног кловна у путујућем циркусу.

Русија, Кина и Француска су ставиле до знања да ће ставити вето на било коју резолуцију која поставља ултиматум и која би дозволила употребу силе против Ирака. Они нису желели узети учешћа у прљавој мистификацији, која је водила до крвавог рата. Тим пре су биле неубедљиве оптужбе англосаксонаца, да је Хусеин сарађивао са терористима. Садам Хусеин је располагао диктаторским пуномоћјима и у његовој земљи су ухваћене терористе стављали уза зид много брже него у било којој другој. Због тога су присталице “Ал-Каиде” заобилазиле Ирак у широком луку.

Схватајући да је немогуће доказати оптужбе против Ирака, САД нису пред СБ УН износиле питање о војној интервенцији.

Они су окупили разбојничку банду од својих НАТО савезника и извршили инвазију на Ирак без одобрења УН, сејући смрт и разарања.

Некада мирни Ирак обележава десету годишњицу агресије терористичким актима у Багдаду. Више од 80 људи је тог дана погинуло, а више од 150 је рањено у шиитским деловима града. Експлозије су убијале људе у ресторанима, на пијацама, на аутобуским станицама у време саобраћајног шпица. Укупно је било 15 експлозија, у аутомобилима и на ивичњацима. Сунитски екстремисти преузели су одговорност за те крваве акте и најављују нови талас терористичких аката на шиите и шиитске власти, како би ослабили владу под руководством премијера ал Малике.

Дописник БИ-БИ-СИ Џон Мури пише:

“Десет година од почетка рата, који је имао за циљ свргавање Садама Хусеина и уништење његове војне моћи, безбедносних структура и политичке власти, будућност Ирака балансира над провалијом. Премијер Нури ал Малики оштро је супротстављен Курдима, који имају своју аутономију на северу земље. Против његове владе буни се и сунитско становништво на западу. Ал Малики који потиче из шиитске већине, приближава се окончању свог другог мандата. Парламент је донео одлуку да он не може више остати на том месту, но ал Малики покушава да предузме све мере како би продужио своју владавину. Опоненти који га оптужују за диктаторске склоности, тврде да ће земља ући у потпуни ћорсокак, уколико ал Малики остане на власти.

По свему судећи, на видику је ново заоштравање ситуације.

Поводом десете годишњице од агресије, бивши премијер Велике Британије Тони Блер је дао интервју за БИ-БИ-СИ.

“Да није било инвазије, Ирачани би устали против Хусеина и у Ираку би стање било горе него данас у Сирији. Ирачани би масовно устали на протесте и њих би масовно убијали” – изјавио је он. Блер је такође рекао да ће Запад платити високу цену ако се не умеша у Сиријски конфликт. Треба рећи да чак и по британским статистичарима, број жртава у Ираку премашује цифру од 100 хиљада људи. А по подацима независних извора, тај број достиже милион жртава и то је ближе истини. Видимо да Тони Блер толике огромне жртве цивилног становништва сматра апсолутно прихватљивим за нетражену “хуманитарну” акцију у Ираку и предлаже да се сличан масакр оганизује и у Сирији.

“Запитајте себе шта би се десило у Ираку да није било наше инвазије – узвикује бивши премијер и сам себи одговара – били би покушаји да се свргне Хусеин”. Па шта је био циљ НАТО војске у Ираку: да пронађе хемијско оружје, да открије ћелије “Ал-Каиде” или да предупреди евентуални грађански рат? Међутим, ни Тони Блер, ни Џорџ Буш, те 2003. године нису ни помињали грађански рат у Ираку. Можда је то пало на памет бившем премијеру управо због тога што они тамо нису нашли ни хемијско оружје ни терористе? Добро, нису пронашли, па нису пронашли. Али су зато спречили грађански рат и успут побили толико Ирачана колико није погинуло ни у једном грађанском рату.

Ето тако се десило да народ није успео да устане против Хусеина, засметали су Блер и Буш, али је у резултату њихове “ослободилачке акције” настала таква међусобна завађеност Ирачана, да се тој тучи уопште не види краја.

“Како ја могу жалити што је уклоњен монструм који је донео неизрециву патњу не само свом народу, већ и народима у региону!” – узвикује Блер у интервјуу. Видимо да он чврсто верује да је његов рат који је створио безбројна гробља жена и деце у Ираку, донео весели Дизниленд за преживело становништво.

Тешко је рећи да ли је Тони Блер имао сулудог деду, но његова логика се уопште не разликује од логике пацијената специјалних установа, који су за сваки случај изоловани од здравих људи.

Енглези су својевремено приметили да уколико Тони Блер има “одсутан поглед у једну тачку”, то у преносном смислу значи да он лаже. То је таква лична карактеристика. Док су други британски политичари, изговарајући лаж склањали поглед у страну, како су то радили Винстон Черчил и Маргарет Тачер, то је Блер загледан у једну тачку. У сваком случају они имају исти циљ – да не виде у себе уперене погледе слушалаца.

Ето, са тако одсутним погледом он је и давао интервју за БИ-БИ-СИ. Овај човек који се некада био попео на Олимп једне од најутицајнијих држава на свету, на том Олимпу се показао као обичан шибицар.

Предвиђајући страшне невоље Ираку у случају да “ми нисмо ушли”, он заборавља да ово предвиђање носи условно дејство. А то што је данас у резултату агресије Ирак постао разбијен на делове, постао несрећна земља која крвари, представља неоспоран резултат агресије.

Устремљујући поглед на врх носа, Блер лупета да је сиријски председник “Башар Асад двадесет пута страшнији од Хусеина и Запад мора интервенисати”. Исто као са Ираком, он не жели да чује због чега је настао сукоб у Сирији, ко руководи терористима и у чему се огледа “ужас” владавине Б. Асада који се противи унутрашњем метежу.

Политичари типа Џ. Буша и Т. Блера не брину због недостатка здравог смисла у њиховим изјавама. Уколико је то потребно, њихова дипломатска представништва ће лаж заогрнути формом која се може сварити и придодаће речима шефова хрпу лицемерја.

За те политичаре је милион живота Ирачана ништавно у односу на нафтна поља те земље.

Није ирачки диктатор, него су управо та нафтна поља представљала инспирацију за закулисне снаге у тамним угловима Енглеске и САД, да нареде да се “потопи” Хусеин. По њиховој вољи сада иде метеж против Асада. Ти суверени руководиоци, за разлику од краљева Персијског залива, нису заузели позу “КУ” пред англосаксонцима, већ су водили независну политику и самим тим потписали себи пресуду коју је донела англосаксонска “закулиса”.

Такве пресуде је немогуће “увалити” светској јавности не изигравајући шизофреничара или “одсутно зурећи у једну тачку”. Шта да се ради. То су издаци веома тешке професије, коју они сами називају “лидер слободног света”. Они чак и не подозревају колико је подругљиве ироније скривено у том називу.