Дејтон пeтнаест година касније

425

Пре 15. година, 14. децембра 1995. године, закључени су споразуми између страна оружаног конфликта у Босни и Херцеговини (БиХ), познати као «Дејтонски». Споразуми су постигнути у новембру 1995. године у Дејтону (САД) и потписани две недеље касније, у децембру, на Париској мировној конференцији. Тада је решено и питање о државности БиХ. До тог тренутка (од октобра 1991. године након самопроглашења «независности») могло се говорити о «држави БиХ» једино као о међународном преступу. На жалост, јељцинска Руске Федерација признала је БиХ 27. априла 1992. године (истина, она је успоставила дипломатске односе већ после Дејтона – у децембру 1996. године).

Од 1995. године термин «Дејтон» постао је симбол новог типа дипломатије – «затворити учеснике преговора све док споразум не буде постигнут» (Ричард Холбрук) (1) Уочи преговора авијација НАТО је бомбардовала босанске Србе, показавши шта их (2) чека уколико одбију ултиматум САД, заоденут у речи «Дејтонских споразуми». Тај тип дипломатије развијен је потом у «преговорима» у Рамбујеу 1998. године, који је дао «аргументацију» за агресију НАТО против Југославије.

С једне стране, Дејтонски споразуми положили су темеље за мирно сређивање у Босни, и то одређује њихов историјски значај. Са друге стране, Морају се сагледати и неки други аспекти тог уникатног међународног споразума. Драма Дејтона дошла је до нарочитог изражаја за време процеса против Слободана Милошевића у Међународном трибуналу за бившу Југославију. Тужилаштво МТБЈ је покушавало доказати, да је у Босни извршен геноцид, манипулишући изјавама сведока Е.Таба, које су се ослањале на податке о смањењу бројности становништва у низу општина у Босни. С.Милошевић је показао, да та статистика није резултат само рата, него и самих Дејтонских споразума. Рецимо, он је навео пример Грахова, у коме су до рата Срби чинили 99 процената становништва, а након рата није остао ни један; а такође пример Брчког, где је муслиманско становништво повећано за 83 процента, а српско се смањило за 97 процената! (3) Манипулишући статистиком, трибунал је покушао да докаже учешће С.Милошевића у «геноциду» и његову перманентну тежњу ка рату. Јевгениј Примаков је у свом сведочењу у МТБЈ говорио, да је Мадлен Олбрајт у разговору са њим признавала, да апсолутно не би било могуће постићи Дејтонске споразуме без подршке С.Милошевића. Самим тим је призната главна улога С.Милошевића у постизању мира у Босни.

Не можемо а да не поменемо и још један аспект Дејтона – албански. Албанци Косова покушавали су да се изборе за њихово признавање као страна у Дејтонским преговорима, али је то одбачено уз образложење да они нису учесници оружаног конфликта. Сведок одбране С.Милошевића Божидар Делић је то означио да директни «сигнал косовским албанским сепаратистима» (4).

Године 2010. Босна и Херцеговина постала је члан Савета безбедности ОУН. Чланство државе, сличне БиХ, у СБ ОУН изазива најозбиљније критике. Зависност Босне као субјекта међународног права сагледава се већ у томе, што се питање «Ситуације у Босни и Херцеговини» од 1992. године налази на разматрању СБ ОУН: у последњој резолуцији Савета безбедности, усвојеној новембра 2010. године, наглашава се подршка «улози још увек присутног Високог представника у Босни и Херцеговини. (5) А то значи право странца да донооси било коју индивидуалну одлуку, поред осталог да укида указе шефа државе и било које законе, што Високи представник веома воли да упражњава. Та иста резолуција изражава «посебно признање команданту и персоналу мултинационалних снага за стабилизацију (СЕС), старијем војном представнику и персоналу штаба НАТО у Сарајеву, Организацији за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС), Европској унији (ЕУ) и персоналу других међународних организација и институција у Босни и Херцеговини.». Најзад, резолуција овлашћује неименоване, али добро познате «државе – чланице», да предузимају све неопходне мере у циљу заштите БиХ и захтевају (!)…слободу кретања снага НАТО.

Природно, говорити о «суверенитету» такве политичке творевине могуће је једино уз подсмех.

Предмет «БиХ против Југославије», који се разматрао у Међународном суду ОУН у периоду од 1993. до 2006. године , такође показује неодрживост државе Босне. Иако је формално дело покренуто против Југославије, фактички се ради о жалби једног дела БиХ на други њен саставни део – Републику Српску.

Какви су, у целини узев, резултати и перспективе Дејтона? Пре неколико дана Високи представник у БиХ Валентин Ицко изјавио је, да ако је првих једанаест година реализације Дејтонских споразума и било продуктивно, последњих четирти године су године стагнације (6). Високи представник није задовољан: Република Српска је донела низ закона, који, по мишљењу В.Ицка, оспоравају «приоритете европског партнерства или су усмерени у правцу подривања спровођених на државном нивоу реформи». Посебну забринутост Високог представника изазива нови закон о државној имовини, који је усвојила Народна скупштина Републике Српске, а по коме ће, ако закон ступи на снагу, Република Српска постати власник целокупне државне имовине која постоји на територији те творевине. Ицко се брине због тога, што ако закон буде и званично утврђен, свеобухватно решење питања о државној имовини на основу преговора неће бити могуће. Тај «проблем» је постао још један формални аргумент за то, да још увек опстане управљање Високог представника, које је требало још одавно да буде укинуто (још 2006. године!).

За петнаест година Дејтонски споразуми нису реализовани, а «међународна заједница» и њен Врховни представник не журе да их и реализују. Јер, «држава» која се налази под потпуном (и званичном!) иностраном контролом, погодан је полигон за шлифовање међународног неоколонијалног права.

___________

(1) Види: Hoolbroke R., To End a War. 1998. P.232.

(2) За време бомбардовања, чије мете је одређивала армија муслимана, заузете су значајне треиторије и из својих домова истерано је преко 50 хиљада Срба.

 (3) Види стенограм заседања МТБЈ од 7. октобра 2003. године. Види такође опис тог заседања у књизи: Мезјајев А.Б., «Процес против С.Милошевића в Хашком трибуналу. Забелешке из суда». С.264-269.

(4) Види сведочења Б.Делићаа на процесу С.Милошевићу 21. јуна 2005. године. Стенограм. С. 21243.

(5) Види: Резолуцију 1948 (2010), коју је усвојио Савет безбедности ОУН на 6426-ом заседању 18. новембра 2010. године // Документ ОУН: S/RES/1948 (2010).

(6) Види. Излагање Високог представника за Босну и Херцеговину на заседању СБ ОУН 11. новембра 2010. године , // Документ ОУН: S/PV.6421. С.3.