Либерализам није ништа друго него повлађивање греху
и грех се налази у корену либералне теорије.
Протојереј Димитриј Арзуманов
Можда се многи савременици неће сложити са овом дефиницијом либерализма о. Димитрија, али сурова стварност данашњег света којим у огромној мери владају људи либералног духа, у потпуности потврђује његове речи. По речима апостола Павла: они се увек уче а никада не могу да дођу до познања истине.1 Ни српски либерали нису никакав изузетак и после српске “октобарске револуције”, либерални најамници на власти кренули су у тотални рат против традиционалне породице и хришћанског морала. Шака либералних политичара и тајкуна, уз свесрдну помоћ новинара-пужева са платног списка Џорџа Сороша, повела је свеобухватну пропаганду блуда, алкохолизма и наркоманије, сексуалне изопачености, прекрајања историје… Либералима су стављени на располагање практично неограничени медијски ресурси и уз финансијску подршку саме државе, они то обилато користе, примењујући изузетно софистициране методе усмерене на рушење традиционалног српског хришћанског морала и српске породице. Тако се софистицираним медијским технологијама, преко филмова, цртаћа, реклама, модних ревија – намеће потпуна измена психе деце и одраслих, чиме се врши потпуно извртање улоге мушкарца и жене, намеће се хомосексуализам, ношење неприкладне одеће итд. На жалост, ове методе се увлаче и у цркву, црквени либерали својим софистицираним методама, наизглед безначајним ситницама, од промене традиционалне одежде до промена у богослужењима, полако али сигурно уносе антирелигиозне реформе и у Православну Цркву. Додуше, српски световни либерали се нису одважили на директно скрнављење храма, попут богохулница из «Pussy Riot» у Русији, али су српски црквени либерали отишли много даље од руских црквених либерала у свом новотарском реформаторству. Али то је друга тема која захтева посебан осврт и само је дотакнута у тексту на ФСК – “Паралела између екуменизма и хомосексуализма”.
Зачеци болесног законодавства у Србији после доласка најамника на власт, ослањају се на већ одавно донете међународне декларације. Тако је УНЕСКО још 16. 11. 1995. године усвојио “Декларацију о принципима толеранције” у којој се каже: “Толеранција – то је концепт који обухвата одбацивање догматизма и апсолутизацију истине и који потврђује стандарде успостављене у међународним актима у области људских права”. Ова Декларација (и на њој базирани закони који су у Србији донесени), представља захтев за одрицањем од хришћанства, које је цело засновано на апсолутним истинама и догматима. То је Декларација која нас тера да се одрекнемо догмата и тако себе испишемо из Цркве. То је Декларација која угрожава основна људска права огромној већини грађана Србије, јер није толерантна према њиховој вери. У свим тим међународним Декларацијама, а данас и у нашем законодавству, говори се о општим правима и слободама људи и деце, нигде ни помена о обавезама. Апсолутна супротност Божијим Заповестима, где се од људи захтева да не убијају, да не краду, не чине прељубе итд. Представници свакојаких тзв. невладиних организација у Србији издају приручнике и брошуре за активисте хомосексуалног покрета, који пропагирају легализацију наркотика, права детета, еутаназију, сексуално васпитање, слободу жена да врше абортусе, упуства за коришћење кондома итд. Све што је проистекло у наказним законима које су донели српски најамници после ”српске октобарске револуције”, носи печат ове нетолеранције према православним догматима и моралу. Тако да у данашњој Србији имамо трагикомичну ситуацију, где сви причају о угрожености мањина, од националних до сексуалних, међутим све те мањине су заштићене законом. А у стварности, православни Срби као већински део становништва Србије – данас представљају једину истински угрожену популацију.
Доношењем закона о правима сексуалних мањина, постављен је камен темељац за својеврсни геј-фашизам који полако али сигурно заводи праву диктатуру греха у Србији. Недавно се на рунету појавило једно интересантно питање за доносиоце закона о правима на слободу сексуалне орјентације и слободу склапања истополних бракова. Ако неки безумни трансвестит тврди да је он нешто друго од онога што у стварности јесте, ако тврди да осећа да је женско, а не мушко, да ли је он због фантазије свог болесног мозга зрео за лечење или има право на “сексуалну орјентацију”? Ако има право на “сексуалну орјентацију”, шта ћемо радити ако неко почне да се осећа као магарац или во? Да ли ће му либерални слободоумници омогућити да склопи брак са магарицом или кравом?
Шалу на страну, најава содомиста да ће чак осам дана трајати њихова манифестија греховне разузданости, треба да већ сада покрене све, још увек здраве снаге друштва, да се супроставе овом својеврсном геј-фашизму и насиљу над огромом већином грађана Србије. Агресивна либерална мањина жели да одузме право огромној већини нормалних православних Срба на религиозни поглед на свет. И не само православних Срба, него и припадника других традиционалних религија у Србији, чији су морални и верски догмати такође апсолутизовани. Либерали у Србији нису бројно значајна групација, али та болесно агресивна либерална мањина жели по сваку цену да наметне своје погледе на свет здравој већини становника Србије. Уколико им то дозволимо, уколико се не супроставимо геј-фашизму, сулудим прохтевима неће бити краја. И тада, не дао Бог, није далеко дан када ће и Србија као Холандија, добити партију педофила, коју држава финансијски помаже. Ово је велики тест и за нову власт, хоће ли се приклонити агресивним патолошким захтевима српских либерала или ће стати у одбрану породице и традиционалних моралних вредности, за које се залаже огромна већина становништва. Рат против Бога нико никада није добио и ако не жели да врло брзо оде на сметлиште историје, нова српска власт мора да стане на пут скрнавитељима наших светиња (сетимо се како су српски содомисти скрнавили и икону Пресвете Богородице), мора да стане на пут онима који се изругују над свим светињама нашег народа, над нашом историјом, вером, моралом.
Српском народу је Господ одредио да живи на месту додира три велике цивилизације – православља, римокатолицизма и мухамеданства. Волимо да за себе кажемо да смо Исток Западу и Запад Истоку. Али наш народ је припадник узвишене Православне цивилизације која је тежила сусрету, а не сукобу цивилизација. У нашој историји никада греховни човек нити грех није био ауторитет нашем народу, ауторитет је била врлина и љубав, ауторитет је био Бог и ми смо припадници православне теохуманистичке цивилизације. Величанственост српске теохуманистичке етике огледа се и у нашим народним песмама, па тако мајка највећег српског епског јунака – Краљевића Марка – каже сину да му је боље изгубити главу, него огрешити своју душу. За разлику од нашег православног теохуманизма, у Западној цивилизацији чији је стожер Римокатоличка црква, полако али сигурно се одвијао супротан процес који je Предраг Драгић Кијук назвао патолошким хуманизмом2, у коме је интерес а не Бог изнад свега и у коме је ауторитет моћи и прагматизма изнад ауторитета љубави и врлине. Српски народ се вековима одупирао том папистичком патолошком хуманизму, плаћајући то рекама крви мученика и исповедника својих. Због те огромне Небеске државе, због Небеске Србије, не смемо дозволити да патолошки хуманизам завлада нашим народом, не смемо дозволити да греховни човек постане врховни ауторитет у нашем народу, не смемо дозволити да клетва мајке Марка Краљевића постане мртво слово на папиру.
Размишљао сам да ли вреди о овоме писати, ситуација је из године у годину све гора и гора, а на неки начин је то све и предвиђено, ми живимо у предантихристово време. Недoумицу ми је отклонио један познати професор са Ломоносов универзитета у Москви, који је недавно на питање ТВ водитељке, чему је допринела његова дугогодишња патриотска борба и залагање за хришћанске вредности, овако одговорио: “Док се не зацари син погибли, вреди причати. Када сам пре петнаест година у Јељциновој ери, почео да причам о патриотизму и моралу у политици, тада су и политичари исмејавали патриотизам као нешто назадно, а данас у Русији, политичар од интегритета не сме ни да помисли да се подсмева патриотизму. Значи, та прича није била узалудна.”
Вреди причати, борба за истину и моралне вредности јесте насушна борба за живот нас и наше деце. Иза антирасистичких парола често се скривају истински расисти, иза поборника толеранције и људских права скривају се често истински фашисти. Људи либералног духа су горди људи, робови своје гордости и они се никада неће смирити јер пропагирају грех. Само истински слободан човек се може смирити, а смирење долази само ако се човек бори против греха, никако ако пропагира грех.
Зауставимо их док још није касно. Ако их не зауставимо у чињењу моралног геноцида над нашим народом, програмирано геноцидно тумачење српске историје неће морати пропагирати обучени страни агенти као што је данас случај, већ ће и без инструкција са стране, у српским домовима одрастати чедовука чудовишта.
1 2 Тимотеју, 3, 7
2 Предраг Драгић Кијук – “Хришћанство без Христа”, Београд, 2012. г.
