ДЕЛАТНОСТ МЕЂУНАРОДНИ КРИВИЧНИХ ТРИБУНАЛА И СЛОБОДА ИЗОШЕЊА МИШЉЕЊА О ЊИМА. Нови развој догађаја

ПРВИ ДЕО

“Слободни и демократски свет” омогућава слободу изражавања мишљења само у строго ограниченом опсегу. На пример, дозвољено је изругивати се са комунизмом. Може се изругивати и са капитализмом, али не тако често и само уколико то не утиче на његову суштину. На пример, није случајно познати руски филозоф Александар Зиновјев коме су се седамдесетих година дивили на Западу (док је писао антикомунистичке књиге), остао без средстава за живот када је почео да пише књиге о самом Западу. Његове књиге су биле управо о Западу, а не антизападне. Но, оне су толико улазиле у суштину западњаштва[1] да су се почеле сматрати опасним од стране власти на Западу (и то је било оправдано). Због тога су његове књиге једноставно престали издавати и његова слава је муњевито заборављена.[2]

Исту селективност “међународна демократија” показује и према међународним институцијама, као што су међународни кривични трибунали. На пример, ако професор В. Шабас критикује МТБЈ рецимо због примене концепције посебног умишљаја – тада је он респектибилан и независтан експерт који се може позвати и на своју конференцију, где ће “помало критиковати” трибунал не дотичући се уопште његове суштине. Међутим, уколико узмете аутора овог текста, њему није дозвољено да брани хашке оптуженике, због тога што “његови текстови наносе штету трибуналу”. Тако високу оцену трибунал није доделио аутору због критиковања овог или оногаспекта у делатности МТБЈ, него због критике његове противправне суштине и што је показао реалан циљ делатности трибунала. Али не, ви не можете показивати суштину. Овде престају сва права, чак и међународна. И право на слободу изражавања мишљења, и право на слободу научног истраживања, и право оптуженог на слободан избор адвоката.

Међутим, по питању слободе изражавања мишљења о делатности међународних кривичних трибунала дошло је до неких новитета. Неколико недеља уназад Европски суд за људска права тим поводом је донео важну одлуку. Али пре него што пређемо на детаљније разматрање те одлуке и покушамо дати оцену њених последица по питању истраживања рада МТБЈ и других међународних судова, неопходно је узети у обзир општи контекст догађаја.

Активности међународних кривичних судова и трибунала разматра се како у медијима тако и у светској научној литератури са две основне стране. Прва страна је званична. Она тврди да делатност међународних кривичних трибунала имала позитиван утицај на успостављање мира и помирења, што та делатност представља својеврстан напредак међународног кривичног и хуманитарног права. Друга страна је незванична. Објективна анализа делатности међународних кривичних трибунала неминовно доводи до закључка да ови трибунали нису ни на који начин допринели нити успостављању мира, нити помирења. Чак напротив – они су оружје за продужетак ратова и конфликата. Пракса трибунала ни у најмањој мери није допринела прогресу међународног права. Штавише, већина одлука трибунала има јако изражен регресиван карактер. Делатност међународних трибунала у целини може се оквалификовати као моћан удар нанесен како по међународном праву, тако и по низу држава и народа који су постали главна мета тих судова. Прва тачка гледишта преовладава како у медијима тако и у међународно-правној литератури. Друга тачка гледишта огледа се у низу публикација у овом или оном степену, но оне тону у општем хору слављења трибунала. Штавише, веома често се та тачка гледања оцењује као “необјективна”, коју наводно исказују само заштитници међународних злочинаца или лица која имају личну корист од заштите међународних злочина и злочинаца.

Наравно, проучавање међународних кривичних трибунала adhocје неопходно. Овде не смемо заборавити да та делатност није усмерена на достизање званично наведених циљева. Међународни трибунали су стварани у циљу уништења вишег војног и политичког руководства незгодних држава, а никако због “кажњавања главних виновника у кршењу међународног хуманитарног права”. Била би неопростива наивност веровати у званично прокламоване циљеве међународних кривичних трибунала. Наравно, ратни злочини су једни од најтежих. Но, они се не чине сами од себе. Ратни злочини се чине у време рата, то јест њима неминовно претходни злочин против мира. Међутим “због нечега” злочини против мира нису били укључени у јурисдикцију МТБЈ и МТР. Да ли је то случајност? Наравно да није. И то представља највећи проблем када се покушава анализирати делатност међународних кривичних трибунала.

Уопште није тешко схватити реалну суштину међународних трибунала. Она је отворена за све. Да би се схватила суштина само је потребно пажљиво и објективно изучавати све материјале који пролазе кроз те судске процесе. Творци међународних трибунала по мом мишљењу су у одређеном степену направили грешку која се тек сада почиње показивати. Да су се они ограничили само информативном агресијом, онда би постигли и боље резултате. Наравно, стварајући те трибунале, низ западних земаља се надао да ће учинити судско “осветљење” те верзије догађаја који им је био потребан. Успели су да то постигну. Трибунали су доносили и настављају да доносе пресуде у којима се злочинци проглашавају жртвама, а истинске жртве се проглашавају починиоцима злочина, и то не било каквих, него управо тих злочина чије су били жртве. Пренос разматрања конфликта у Руанди и Југославији у салама судског заседања, довело је до тога да у архивама тих судова остају записи сведочења како сведока одбране тако и сведока тужилаштва. И та сведочења представљају огромну опасност по саме трибунале и њихове творце. Ради се о томе што ни у једном предмету није изречена објективна пресуда. И то је очигледно довољно, уколико имате доступне све материјале за изучавање.

У последњих неколико година појављује се све више публикација које приказују чињенице злочиначких дејстава почињених у кривичним трибуналима. Ти злочини су толико значајни и раширени да њихово све веће ширење представља све већу опасност. Због тога не чуди појава нове идеје – да се установи одговорност за покушаје оспоравања одлука међународних судова и трибунала. И то веома озбиљну одговорност – све до лишавања слободе.

У наставку ћемо покушати подробније размотрити покушаје законодавних забрана критичке анализе делатности међународних судова, међутим, да прво поставимо питање – због чега су се појавили ти покушаји? Због чега је било потребно доносити законе да би се забранила критичка оцена делатности тих судова? Да ли код нас има основа да се не поверује у ту верзију новије историје, коју међународни судови пишу на наше очи?

МТБЈ је починио највећи број фалсификата и његова историјска улога не може бити другачије квалификована, него као продужета рата Запада против Југославије (и не само то). Главни фалсификат МТБЈ је мит о геноциду у Сребреници и о злочинима против човечности на Космету. Тачније, о томе ко је постао жртва тих догађаја. Најинтересантније је то што је лажност таквих закључака трибунала очигледна: у пресудама МТБЈ нема убедљивих доказа, а докази које је пружила одбрана су произвољно отклоњени од стране супер-независних и мега-објективних судија.

Међународни трибунал за Руанду засад се налази у сенци свог суседа МТБЈ, међутим, има знакова и у његовој делатности који пажљивог истраживача наводе да не поверује у ту верзију догађаја у Руанди коју су написале његове судије.

Ако је веровати званичној верзији геноцида, у Руанди је током 1994. године убијено око милион представника народа Тутси. Ако ту бројку анализирамо у светлу постојеће статистике становништва Руанде, испада да су побијени апсолутно сви Тутси. Схвативши да је то исувише груб фасификат, касније је, већ после стварања МТР, цифра “милион” у западним медијима почела да се коригује, али на веома занимљив начин. Као прво, цифра је била смањена на 800, па на 700 хиљада, и као друго, бројкама су додате три речи “и умерених Хута”. Међутим, како су те речи промениле целокупну слику! Јер у том случају се догађаји у Руанди не могу квалификовати као геноцид, него, како се то “одједном” испоставило, да су убијали не само Тутсе него и Хуте, то јест, убиства нису чињена по етничком принципу. Јасно је да “умереност” представља политичко значење. А управо тога нема у дефиницији геноцида по Конвенцији из 1948. године! Ради се о томе да Конвенција о геноциду јасно каже да под злочин геноцида потпадају само она дејства која су извршена у односу на националне, расне или религиозне групе. Испада да су убијали по политичком, а не по етничком принципу! И ако схватимо те политичке узроке, онда ће испасти да нису убијали по етничкој припадности (као у Конвенцији), него на основу припадности политичком и социјалном режиму који је Хуте држао у својству робова у њиховој сопственој земљи. Али чак ни то није главно. Главно је ко је кога убијао. При покушају да се то питање разјасни, откривају вам се чињенице које се никако не уклапају у званичну верзију догађаја. Јер се испостаља да су главне губитке имали управо припадници Хуту народа.

Докази изнесени од стране одбране на судским процесима убедљиво показују да званична верзија о геноциду у Руанди не одговара стварности. Чинило се да се у таквој ситуацији трибуналу није тешко разабрати. Још како јесте! У пракси је руководство МТР у потпуности подржало званичну верзију руководства САД и Руанде. Проблем се ипак огледа у томе што та одлука није добила озбиљну судску потврду. С једне стране, као истинита се прихватају најапсурднија сведочења сведока тужилаштва,а са друге стране – у потпуности се игноришу докази које је изнела одбрана.[3]