Историјски разлог аутономије Војводине је био заштита њене привреде услед важних особености. Демократска странка је више од деценије владала Војводином у аутономашкој коалицији са СВМ и ЛСВ, а за то време је привреда одузета од наше Војводине у корист домаћих тајкуна и страних фирми. Историјски разлог аутономије Војводине је постао приватни бизнис малог броја власника. Покрајинска влада десет година није поднела предлог закона о финансирању Војводине, само је изражавала жељу да наплаћује порезе Војводини. Пошто је Демократска странка изгубила власт, предлаже Вучићевом режиму да законом одобри фискални сепаратизам покрајинске бирократије и то назива „финансирањем Војводине“.
Прегледом чињеница о Војводини у Србији током Милошевићевог режима, премијер Зоран Ђинђић је потпуно обесмислио аутономашку фаму о Војводини као „крави музари“ Србије. „Ђинђић је о односу централне власти према Војводини рекао да пљачке није било и да је у припреми извештај о давању Војводине Републици и обратно, према коме је Војводина била издржавана“ (Б92, 1. јун 2001. г). Поменути извештај није никад објављен, а цела ствар је заташкана. Аутономаши су 2002. покушали да обнове фаму о израбљивању Војводине. НВО „V-21“ Бошка Крунића и његових колега из историјског руководства САП Војводине је израдила један документ о економским односима покрајинске и републичке власти. Међутим, округли сто „V-21“, одржан поводом поменутог документа, показао је само да су припадници аутономашке гарнитуре САП Војводине били много расположенији да пребацују одговорност једни на друге. „За овим округлим столом било је упадљиво да су сви учесници наглашавали како они не заговарају никакав сепаратизам и да о сепаратизму највише вичу они који су Војводину највише опљачкали“, навео је Димитрије Боаров у чланку „Црни биланс јединства“ (Време, 7. март 2002. г). Показало се да није могуће документовати „пљачку“ Војводине од стране Србије, па се аутономашка пропаганда свела на гебелсовско понављање флоскула „ди су наши новци“ и „Војводини као крави музари Србије“ без стварних аргумената.
ДОС-овски режим је од 2004. године износио јавности основне податке о буџетском пословању АПВ. Међутим, напредњачки покрајински режим од 2016. г. много јасније приказује финансирање АПВ јавности окупљањем извештаја о извршењу покрајинског Буџета на сајту Транспарентност буџета АП Војводине. Шта Војводина може да сазна из објављених докумената о свом финансирању?
Покрајинска влада је десет година финансијски паразит републичког буџета. Преко 60% буџета АПВ пуни се трансферима из републичког Буџета. Додатних 20% пуни се из дела пореског прихода Р. Србије од фирми чије је седиште на територији АПВ. Ради се о чак 14 републичких пореза. Сви остали приходи АПВ чине тек око 15% њеног буџета. Приходи „европске регије“ од Европске уније у буџету АПВ учествују са једва неколико процента. Покрајина најмање 80% „својих“ буџетских средстава остварује од прихода Републике Србије без икаквог труда, чак и без икаквог размишљања. Покрајинска власт је левента (јужно од Саве и Дунава исто значење има израз дембелија).
Предлог закона о финансирању АПВ је Демократска странка поднела Скупштини Р. Србије 13. децембра 2016. године. Ово је први предлог Закона који је морао да буде донет у уставном року још 2008. године. Једини наведени основ тог Предлога је члан 107. Устава и Закон о Народној скупштини Р. Србије (тичу се права на предлагање Закона уопште и поступак предлагања). Предлог сасвим игнорише пореске, буџетске и имовинске законе, а захтева усвајање по хитном поступку. У гласилима ДС подношење Предлога уопште није најављено нити пропраћено било каквим коментаром, чак ни изјавом било кога из ДС. Само три дана након подношења предлога, ДС је формирала радну групу за промену Устава.
Није у питању само непознавање материје. Чланом 2 Предлога се види да ДС схвата смисао чл. 184. Устава РС, т.ј. да 7% буџета Р. Србије представља основицу минимума покрајинског буџета у области јединственог државног буџетског рачуноводства. Обезбеђење трансферних средстава о коме се говори у чл. 4 Предлога већ је прописано Уставом, законима и подзаконским прописима Р. Србије, па је одредба ст. 2. чл. 2 потпуно сувишна.
Чл. 6 Предлога је дубоко противан Уставу, пошто законом није могуће прописати да државни приход по основу места наплате представља приход АПВ, јер је Покрајина организациона јединица државе установљена у сврху права грађана на регионалну аутономију а не права покрајинске бирократије на вршење пореске власти. Предлогом закона о финансирању АПВ, Демократска странка је показала и да не разликује изворне од изведених прихода (порези су изведени /деривативни/ приходи државе), али и незнање да су порези, акцизе и царине група изведених прихода које прибавља држава само на највишем организационом нивоу. Члан 6 Предлога директно је противан фискалном суверенитету и јединству пореског система. У ставовима члана 6 Предлога садржана је суманута жеља да се сви државни приходи Р. Србије који се не трансферишу АПВ прогласе за „изузетак“, и установи немогуће „опште правило“ да сви државни приходи „припадају“ АПВ. Исто тако су предложили да и буџетски приходи локалних самоуправа на територији АПВ по правилу припадају АПВ, а локалним самоуправама изузетно. Немогуће је да се приходи од пореза и акциза (на брзину склепани Предлог је заборавио царине) упућују од Покрајине која не може да има пореску власт ка Републици. Чини се да је неко у ДС овакве будалаштине предложио како би данашњим Мировићевим покрајинским властима „осладио“ сепаратизам, којег чак ни Пајтићева власт није смела да предложи у форми закона. У Демократској странци очекују распад Вучићевог режима током 2017. године, па виде Мировићеву Покрајинску владу као будућег савезника за свој пројекат фискалног сепаратизма. Они добро знају ради кога упућују понуду фискалног сепаратизма.
Пошто пореска власт није чинилац правне природе покрајинске аутономије, није могуће ни да аутономна покрајина располаже посебном пореском управом, као што се хоће чланом 8 Предлога. У правној природи покрајинске аутономије је да прикупља средства остварена наплатом одређених непореских јавних прихода, и то је републичка власт одавно уступила нижим организационим јединицама државе (покрајина и општине) у форми такса, накнада, пенала и казни. Ово право АПВ остварује одавно. Посебно је занимљив предлог да се Пореска управа АПВ установи већ 1. јула 2017. године. „Прелазним одредбама“ о преузимању пореске управе, хоће преузимање запослених, евиденција, архива и софтвера од републичких органа фискалне власти. Демократска странка сматра да је Пореска управа данас чифлук републичке власти, а порезници на територији АПВ чифчије које на лето треба претворити у „финансијске паоре“ покрајинске власти. Комплетан члан 8 Предлога први пут изражава вољу Демократске странке да један сепаратистички акт буде усвојен у форми закона! Тиме се Демократска странка под руководством курсисте Атлантског пакта из Гармишпартенкирхена директно легитимисала као војвођанска сепаратистичка странка.
Чланом 10 Предлога Демократска странка жели потпуно суспендовање пореских власти Р. Србије у замишљеном прелазном периоду из никуда у нигде. Уместо пореске власти се, у пркос фискалном суверенитету и владавини права, предлаже ad hoc сила некакве „Комисије органа“ републичке и покрајинске власти. Такву праксу историја познаје. Хабсбуршхи владари су средином XVIII века на овај начин приграбили сву имовину области јужне Угарске облобођене од отоманске власти. Имовину на територији јужне Угарске су издвојили прогласивши је за „камеријално добро“ императорског аустријског двора којим је руководила Комора састављена од високих представника тог двора. Потом је дворска Комора распродала „камеријалне“ земље и људе на њој као спахилуке и „паоре“ ондашњим ратним профитерима и црноберзијанцима прогласивши их за грофове, па грофовима дозволила да са купљених спахилука разјуре све који неће да постану подложници нових хабсбуршких „хершафтера“. Чланом 11 Предлога Демократска странка жели мимо здравог разума и владавине права да њен предлог фискалног сепаратизма стекне ексклузивну правну снагу у односу на све Законе (уз чудан додатак – „и прописе“) – т.ј. сви прописи треба да се примењују само ако не противрече озакоњеном фискалном сепаратизму Покрајине. Наизврат се обрће поимање супсидијарне примене прописа. Предлог Демократске странке је по својој садржини „финансијско – пореско – буџетски параустав“ са правним дејством ad integrum на територији АПВ. Осим тога, предложено дејство тог акта је перемпторно, јер се у ставу 2 члана 11 предлога додатно прописује и да се другим законима не може умањивати „ниво финансијске аутономије утврђен овим законом“. Проглашење фискалног сепаратизма „финансијском аутономијом“ је замена теза, пошто жеља предлагача очигледно није никаква „финансијска аутономија“ већ узурпација фискалног суверенитета Републике Србије. Пореска самосталост је ван појма покрајинске аутономије. Сликовито, ДС предлаже да се у Војводини развије „дрвна металургија“.
Политичари ЛСВ на челу са Ненадом Чанком за десет година нису хтели чак ни да правилно прочитају члан 184 Устава против кога читаву деценију гунђају. Желе да је пропис о утврђењу основице покрајинског буџета некакво право АПВ на 7% новаца из Буџета Р. Србије. ЛСВ је тиме показивала само намерну буџетску неписменост. Таква ЛСВ уопште није у стању да формулише било какав сепаратизам. Иначе, у Војводини су до подношења Предлога закона о финансирању Војводине 13. децембра 2016. године деловале аутономашке парламентарне странке, а само једна (последња) Пајтићева покрајинска влада је изразила сепаратистичко политичко мнење. Пошто Демократска странка има централу у Београду, а мрежу партијских одбора по целој Републици Србији, извор војвођанског сепаратизма није у Војводини (на сајту ПО ДС за Војводину нових вести нема од јула 2016. г), већ у центру Београда, у просторијама Демократске странке на Теразијама. На челу ове партије београдских војвођанских сепаратиста налази се Драган Шутановац који о Војводини појма нема.
Пошто је аутономашка власт за протеклих 15 година проћердала наше новце који су се сливали у буџет АПВ од приватизација, раскрчмила наше новце из покрајинских фондова и упропастила Развојну банку Војводине, Покрајини су преостали једино новци које измуза директно од Републике Србије. Нових извора за мужу новаца нема и може их се домоћи само ако Р. Србија распише додатни порез за финансирање АПВ. Војводина се додатно може финансирати једино увођењем новог пореза и питање је хоће ли порез за финансирање покрајинске бирократије плаћати сви грађани Р. Србије или само они чије пребивалиште се налази у Војводини. Војводина ће се ускоро суочити с „проклетим питањем“ кога је прагматично формулисао Зоран Ђинђић још почетком XXI века: „Грађани у Војводини морају добро да размисле је ли њихов интерес да уместо једног плаћају два пореза?“ Чим Војводина постави себи то питање, сва аутономашка конструкција ће пасти као кула од карата. Зато је Демократска странка замислила „соломонско решење“ у виду фискалног сепаратизма: уместо новог, посебног пореза за финансирање покрајинске бирократије, хоће да Република Србија поклони покрајинској бирократији свој фискални суверенитет.
Од почетка трајања аутономашког режима је републички буџет био „крава музара“ покрајинске бирократије. Пошто је изгубила власт над Покрајином, Демократска странка би да запосли порезнике на послу муже наших новаца од грађана Војводине ради потреба покрајинске бирократије. Гаргантуа на умору нуди Вучићевом режиму да убудуће народним „месом“ храни његовог Пантагруела.
Прилог:
Предлог закона о финансирању Аутономне Покрајине Војводине којег је поднела Деморкатска странка 13. Децембра 2016. године.
http://www.parlament.gov.rs/upload/archive/files/cir/pdf/predlozi_zakona/3379-16.pdf
