Чим натоовску капу натакоше, вођени драгим хрватским учитељима који тај предмет већ поодавно детаљно изучавају, почеше монтенегрински ђетићи доказивати своју јуначку новоисторију, те и њима Срби постадоше највећи непријатељи!
У склопу разних лагарија, о злим и подлим намерама српских династија да се икако докопају голема камења и оно мало плодне равнице, како би натурили мрско српско име поносним монтенегринима, који за Светог Саву ни не хају, а за Косово и мање, како новостасали монтенегрински повиестничари „успешно“ тврде, снимајући и телевизијске серије. Ипак, већина њиховог стваралачког опуса почива на „тврдим историјским чињеницама“ по моделу утицајних радова Савића Марковоића-Штедимлије, најдражег сарадника хрватске енциклопедије из времена НДХ, али и незамењивог сарадника Мирослава- Фрица Крлеже као уредника браварове југославике (жаргон за Енциклопедију Југославије), након што је најпре одлежао дугогодишњу робију за доказану сарадњу са хрватским фашистичким режимом!
За очекивати је и да ти повиестничари ускоро на сва уста обнародују „успешну“ ратну епопеју на Солунском фронту, у Великом рату, која заслужује да се расветли, јер од пре једног века када се збио, над тим догађајем влада недоумица, пошто није расветљена улога појединих актера, нарочито групе утицајних политичара у Француској. Догађај је везан за игре црногорског краља Николе око његовог покушаја да и после потписане капитулације, остане у друштву земаља Антанте као њен равноправан члан.
Сам почетак приче везан је за конац 1915.године, тада је Никола Пашић дошао на Цетиње да предложи да се и црногорска војска пред надирућим непријатељем евакуише у Албанију, те да се ту организује заједничка одбрана коју би савезници помогли својим учешћем, снабдевајући поморским путем обе војске, како би се растеретио Западни фронт.
Међутим, краљ Никола је тај предлог резолутно одбио, уздајући се у дату понуду Аустро -Угарске, наравно ако тако шта не прихвати, те је наредио влади, да са представницима Двојне монархије договори капитулацију у јануару 1916.године!
Ипак, мањи делови црногорске војске, као они који се не мире са капитулацијом и очекујућом окупацијом, самоиницијативно су одлучили да се повлаче истим путем за Скадар као и српска војска, рачунајући на њену братску помоћ и подршку, на том свом неизвесном путу.
Ови ће самоорганизовани добровољци у Скадру срести краља Николу, и отпратиће га до луке San Đovani di Medua, откуда ће он талијанским бродом спокојно отпловити за Brindizi, a они наставити пут до Драча, да би били превежени лађама на Крф, заједно са српском војском. Ту су смештени у засебан бивак који је назван „Добровољачки одред“, а за команданта логора им је постављен српски официр, јер је црногорска војска престала постојати, након своје капитулације!
Када поче припрема за реорганизацију српске војске, понуђено је овим добровољцима којих беше батаљон по тадашњој формацији да се прикључе у састав српске војске, али једна група самоиницијативно крену без дозволе у град Крф, да се распита за стање црногорске владе и краља, те ће потом одлучити, али их командант логора спречи у тој њиховој самовољи.
Командант логора, потом извести надлежну команду а они савезничку, француску, те други дан стиже у логор француски пуковник и предложи добровољцима да се изјасне, ко је за прикључење српској војсци, ко жели да ступи у француску легију странаца, те ко не жели да се даље бори.
Мањи део се изјаснио за приступање српској војсци, већи део за француску легију странаца, а један део је одбио даље учешће, те их француска команда одмах конфинира на једно острвце, да не шире дефетизам међу будућим легионарима.
Будуће легионаре-ђетиће потом пребацише бродом, из града Крфа на полуострво Халкидик код Солуна. Ту је у присуству представника француске команде формиран легионарски батаљон, иако је Никола Хајдуковић, дотадашњи делегат црногорске владе у Солуну, упорно настојао да се формира као тзв „Први црногорски батаљон“, јер би тако краљевина Црна Гора стекла статус сличан као и краљевина Белгија, код савезничке команде.
Ипак, легионари-ђетићи су потом упућени на фронт у саставу француске јединице, и то против бугарских трупа, на крајњем рубу Леринског поља.
Никола Хајдуковић је и даље настојао да натури црногорско име те јединице, те су они самоиницијативно у једној борби истакли црногорски барјак са иницијалом краља Николе I, што је француска команда оштро осудила, и батаљон је потом одмах повучен са фронта. Проведена је истрага, група од 46.- оро иницијатора је притворена у француски војни затвор у Солуну. Генерал Сарај је реаговао оштро, и наредио да се преостали припадници те јединице пребаце на Корзику, где је база француских легионара, а затвореници из Солуна су најпре пребачени у затвор у Тулону, па потом у затвор на Корзици.
Краљ Никола развио је живу активност преко амбасадора у Француској, настојећи да се они сa Корзике пребаце на Западни фронт да наставе ратовање, али под именом „Први црногорски батаљон“, што су оспорили представници талијанске војске у заједничкој команди, који су управо најагилније оптуживали Николу за отворену сарадњу са аустроугарским повереницима још пре црногорске капитулације.
Иако је његова ћерка била талијанска краљица, Бококоторски залив је имао већу тежину од те чињенице, а тада је био део аустроугарске територије и велика талијанска жеља!
Иако су своје војевање завршили на робији, као жртве политичких игара краља Николе и појединаца из франсуске владе који су га упорно подржавали, редовно му уплаћујући свој део договорене апанаже, који он није користио за хуманитарну помоћ угроженом гладном народу у окупираној Црној Гори, већ за интриге око опстанка своје династије, после завршеног рата и повратка у новостворену заједничку гржаву, бивши легионари нису имали проблеме, нити су подвргнути репресалијама.
Напротив, југословенско министарство војно, на основу евиденције са Крфа, свим добровољцима који су прешли Албанију доделило је Албанску споменицу, а не само онима који су се прикључили српској војсци, активно се борећи за ослобађање и своје уже Отаџбине.
Ђетићи-легионари, ипак нису надрасли искуство у политичким играма где су били само пиони, те су већински подржавали Федералистичку странку, која ће отворено сарађивати са хрватским ХСС и са комунистима, где су Црногорци играли веома значајну улогу, како у самој Југославији, тако и у емиграцији , али и у апарату Коминтерне, проводећи антисрпске акције.
