Постоје они који не верују, они који се не боре јер мисле да не могу ништа да промене. Са друге стране стоје они пуни вере они за које су проблеми и препреке само део живота. Они који никада не одустају, од њих се може увек чути да како год је време сада на крају ћемо победити. Наравно и једни и други су у праву биће им управо онако како верују,кажу, мисле и боре се. Светосавци су увек веровали, борили се и знали да ће једног дана за то бити и награђени. Тако ће и бити.
Злотвори су стављали пред Србе и непремостиве препреке али никад нису успели да избришу светосавску веру. Србин је увек налазио начин да поново васкрсне. Покушали су и током XIX века за време окупације БиХ да „преваспитају“ светосавце да им одузму веру и слободу. Срби су тада оснивањем разних националних организација и удружења покушавали и успевали да бар унутар њих сачувају своју духовност и веру. Једно од таквих удружења било је српско певачко друштво „Слога“ основано у Сарајеву. Активно се супростављајући ограничавању културних слобода и активности Срба које не познају границе међу тадашњим државама.
После Сарајевског атентата, део чланства је интерниран као припадници „Младе Босне“ делећи судбину прогоњених Срба у Аустро-Угарској монархији. Франковци су користећи то све чланове друштва етикетирали да су „четници“ и системски их евидентирали током Великог рата. Крај великог рата није означио и крај српских мука. После кратког предаха између два рата наставља се са злочинима над Србима, овог пута уз подршку нацистичке Немачке.
Проглашењем НДХ, новоформирана администрација у Сарајеву састављена од Хрвата католика и муслимана, одмах је почела прогон некадашњих активиста свих српских националних друштава из времена Аустро-Угарске, као већ доказаних „непријатеља“! Терор над Србима у Сарајеву, обележен је нарочито једном злочиначком акцијом власти НДХ која није била једина која се у време Броза плански потискивала у заборав.
Након спонтаног устанка Срба у јулу 1941.године, ЈВуО је успела да контролише полуослобођена територије скоро до Пала, као тадашњег сарајевског излетишта. Плашећи се да ће и у самом граду Сарајеву имати јак покрет отпора међу Србима, усташка власт одлучује да српске пунолетне мушкарце млађих годишта физички уништи. Под изговором да су сви они потенцијални регрутни контигент новонастајућег покрета отпора кренуло се са злочиначким планом.
Зато одлучују да те 1942.године на сам православни празник Ђурђевдан изврше рацију, и прикупе „кандидате“ за ову ликвидацију. Симболично покушавајући да убију значај Ђурђевдана код Срба као почетка окупљања хајдучких дружина. Обичај још из времена османлијске окупације којој су бунтовни Срби вековима на тај начин пружали оружани отпор. Добро су знали да се тај дух праведности и љубави ка слободи код светосаваца не може угасити док они физички постоје.
Хајдуци као традиција српског отпора, постали су временом митски јунаци а њихов култ је изразито обновљен у културним приказима певачких и драмских дружина у оквиру „Народне одбране“ у БиХ, после анексије 1908. године. Чувајући тако сећање на своје јунаке и непогрешиво преносећи веру, дух и енергију на нова покољења. Знајући то и плашећи се усташе желе то да искорене, то се могло само на један начин. Тај начин је подразумевао да се Срби истребе.
Усташка власт зато плански формира ускоколотечку железничку композицију која је ноћу увезена у сам град Сарајево по трамвајским шинама. Железничка композиција смештена је на Обали Кулина бана, у центру града, да се убрза акција транспорта већ похватаних Срба. Преко 3000 Срба покупљених у спроведеној рацији, потерано је у неизвесност из касарне „Јајце“, те логора Беледије и Ћемалуше, Централног и Градског затвора, као и некадашње касарне „Војвода Степа“.
Река људи полако се сливала до улице Обала Кулина Бана, где их је већ чекао „воз смрти“! У теретне вагоне на којима је јасно стајао натпис из краљевине Југославије „8 коња или 40 војника“, укрцавано је у сваки вагон по 200 Срба. Силом, уз батине и претње хрватских усташких спроводника Срби су били приморани да уђу у вагоне „воза смрти“, крећући тако на своје последње путовање.
Један од организатора тог транспорта обратио се Србима речима – “Ђе сте Срби? Бесплатно вас водимо на теферич у Јасеновац!”– пакосно им саопштавајући њихово судње одредиште. Када су и последњег у рацијама ухваћеног Србина силом натерали у ову тужну композицију вагона могло је да се крене даље. Формирана композиција кренула је лагано за Јасеновац, одредиште за ликвидацију без милости свих православних Срба, у хрватској НДХ!
У атмосфери страха, гнева, резигнације и беса, члан некадашњег српског певачког друштва „Слога“ запевао је „Ђурђевдан“. Његов извежбани баритон одјекнуо је над композицијом смрти као вид отпора хрватским фашистима, и јасна порука да ЂУРЂЕВДАН умрети неће док буде Срба, али и опроштај од родног Сарајева и остатка породице.
Песму су спонтано прихватили у свим вагонима композиције смрти, обележавајући пркосно српски Ђурђевдан! Срби су тада свој пут у смрт за веру и Отаџбину обележили певањем :
Ђурђевдан
Прољеће на моје раме слијеће
Ђурђевак зелени
Ђурђевак зелени
Свима осим мени
Друмови одоше, а ја остах
нема звијезде Данице
нема звијезде данице
моје сапутнице
Еј коме сада моја драга
на ђурђевак мирише
на ђурђевак мирише
мени никад више
Е, ево зоре, ево зоре
Богу да се помолим
ево зоре, ево зоре
а ја нисам са оном коју волим
Еј коме сада моја драга
на ђурђевак мирише
на ђурђевак мирише
мени никад више
Њено име нека се спомиње
сваког другог дана
сваког другог дана
осим Ђурђевдана
А ја нисам с оном коју волим
Усташки пратиоци транспорта препознали су ову поруку и у свом немоћном злочиначком бесу затворили су спољње шибере на прозорима вагона, да спрече струјање свежег ваздуха у препуњене загушљиве вагове. Дугачка композиција кретала се споро у правцу Брода где ће прећи на огранак за Јасеновац, без воде и хране, без довољно ваздуха. Упркос томе Срби су певали и певали!
Када је најзад композиција доспела у Јасеновац и отворени вагони, из њих су излазили полу живи али и испадали мртви, угушени Срби, који су били спљештени међу преживелима у вагонима смрти. Трећина потераних сарајевских Срба у возу смрти доспела је у Јасеновац широм отворених очију, али већ мртва. Ипак је неколико сарајевских Срба претекло хрватски „радни логор“ Јасеновац и испричало истину о возу смрти и незаборавном певању„Ђурђевдана“ те 1942.године, да се истина сазна.
Много година касније сарајевска група „Бијело дугме“ извукла је из нафталина већ заборављену песму и створила од ње хит. У новоформираној комунистичкој држави није било никако упутно помињати сарајевски воз смрти. Зато су многи певали ову песму ни не наслућујући њено право значење. Песму данас певају на свим меридијанима на сваком делу ове од злочина срамотне планете. То што је она постала хит а да већина ни не зна њен прави превод а још мање смисао доказ је Божје промисли и воље да цео свет пева о онима који су у смрт отишли а да им је једина кривица била што им је душа православна. Господ их је сигурно наградио за непоколебљиву веру тако да док данас многи певају њихову песму они нас спокојно посматрају из Рајске баште.
Не треба никад заборавити ни рећи изречене на свечаности у „радном логору“ Јасеновац, 9.октобра 1942.године. Изрекао је тадашњи управник Vjekoslav Maks Luburić следеће:
“Mi smo ovdje u Jasenovcu samo u jednoj godini pobili više ljudi nego što je to učinila Osmanska imperija za čitavo vrieme svog cjelokupnog prisustva u Europi “!
Не сумњамо ми у истинитост ових речи Vjekoslava Maks Luburića и надамо се да оне одзвањају у ушима оних који данас упорно покушавају да смање српске жртве. Искреним и часним људима је одавно све јасно нико ко има душу не може себи дозволити да се игра са бројем невиних жртава које су зверски убијане и мучене. Нису Срби певали Ђурђевдан да се заборави већ да се никад не избрише истина.
Од те забележене изречене истине бежали су и veldwebel Јosip Broz и многохваљени Мiroslav-Fric Кrleža, дежурни партијски надзорник за питања „великосрпске опасности“ у заједничкој држави, као нечастиви од крста! Бежање, скривање, прекрајање ни њима тада а ни овима сада неће помоћи, Срби су вером увек побеђивали зло. Тако је било и тако ће бити, нико светосавцу неће успети да одузме Ђурђевдан. Ако и покушају поново да нас окупирају, да нас сломе Срби ће се опет скупити на Ђурђевдан, сви ће опет доћи на хајдучки састанак.
Само када Срби бране слободу, само када светосавци желе да скину окупаторске стеге и ланце онда је то злочин. На то им можемо одговорити само својом светосавском вером, док ње буде за Србе ће увек бити нових свитања. Морамо јасно ставити свима до знања да док има Ђурђевдана биће и Срба, док има Срба биће и нових Ђурђевдана.
