“Добри” и “зли” истражитељи у предмету Горана Хаџића

На последњој конференцији за штампу у МТБЈ која је одржана у прошлу среду, речено је да је бивши председник Републике Српске Крајине Горан Хаџић привремено ослобођен 15. априла.¹ То значи да су Трибуналу требала три дана да поступи у складу са одлуком Жалбеног већа о ослобађању Горана Хаџића.² Ову одлуку потребно је детаљно размотрити.

Подсећамо да је 13. априла Жалбено веће МТБЈ, у судијском саставу Т. Мерон, А. Рамарсон, Р. Х. Хан, Б. Тузмухамедов и К. Афанде, донело одлуку да Горан Хаџић мора бити привремено ослобођен ради лечења. Рекло би се: добра и исправна одлука. Одређене околности, међутим, указују на то да се пред нама игра представа о “добром и лошем истражитељу”, у којој добро Жалбено веће поништава одлуку злог Претресног већа и обезбеђује тријумф праведности.

Жалбено веће од својих првих редова указује да прогноза дужине живота код болести која је дијагностиклована код Хаџића (glioblastoma multiforme) износи од 12 до 24 месеца. Болест је директно квалификована као “неизлечива”.³ Међутим, треба обратити пажњу на то да је та информација била веома добро позната и Претресном већу! Претресно веће то чак помиње у својој одлуци да се одбаци захтев Горана Хаџића за привременим ослобођењем.⁴

Овде је такође важно обратити пажњу на датуме. Судије су у новембру 2014. године знале да је болест Горана Хаџића неизлечива. Одбрана је поднела захтев о хитном привременом ослобађању 22. јануара 2015. године.⁵Суд је, међутим, на тај хитни захтев одговорио тек… 13. марта!⁶ За одговор на ургентан захтев била су потребна чак два месеца! Приде што су судије и тужилаштво деловале узајамно и њихова заједничка позиција огледала се у одуговлачењу. Скоро месец дана – до 16. фебруара, тужилаштво није могло дати свој одговор на хитан захтев одбране и на тај начин је смишљено одуговлачило доношење одлуке суда. За тих месец дана тужилаштво није могло да смисли ништа нарочито и предложило је да се сазове расправа! То јест, тужилаштво је одуговлачило и, као резултат размишљања дугог месец дана, дошао је захтев за… даљим одуговлачењем!

Каква је на крају била аргументација Претресног већа које није дозволило Горану Хаџићу пуштање на привремену слободу ради лечења? Ево је: “Без обзира на то што су задовољени сви услови за привремено ослобађање (постојање сагласности Холандије, постојање гаранције Србије, непостојање могућности да Г. Хаџић побегне), Претресно веће је задржало своје право да омогући привремено ослобађање”.

Тешко је поверовати да овакву одлуку доноси међународни суд, који притом још тврди како он дејствује на основу највиших стандарда међународног права. Овде је те стандарде немогуће видети. Зато што нема најважнијег критеријума – правне аргументације. Доношење овакве одлуке представља директан изазов праву. Поставља се питање: зашто је то било учињено? Који је разлог да судије негирају оптуженом право на живот? А то је било управо тако, јер сваком нормалном човеку је јасно да лечење у затворским условима не може да се пореди са лечењем у болничким условима, нарочито специјализованим. Посебно ако је болест неизлечива. Поготово ако је остало неколико месеци живота…

Дакле, чињеница: одлука Претресног већа је очигледно и чак демонстративно неправедна и очигледно незаконита. Али, шта је таква одлука требало да демонстрира? Требало је да покаже Горану Хаџићу да са њим они могу да раде шта хоће и да му никакве правне норме неће помоћи. Истовремено, одлука Жалбеног већа је показала Хаџићу шта ће бити ако буде превише поводљив.

Стиче се јак утисак да се иза врата суднице у предмету Горана Хаџића врши жесток притисак на оптуженог. Он је стављен пред избор – или ће да умре у затвору или ће да искористи, иако невелике, али ипак шансе на продужење живота и још на слободи. Цена тог избора је судбина тог процеса. Тужилаштво није успело да предочи озбиљне доказе његове кривице. Због тога је њима изузетно важно да заврше процес пре него што одбрана заврши са својим изношењем доказа, како би суд донео одлуку само на основу њихових (тужилаштва) доказа, које одбрана тако неће успети да оповргне! Околности дешавања у предмету Горана Хаџића од новембра 2014. године, дају основа да се сматра да се управо око питања о прекиду процеса са изношењем одбране и одиграва сав овај, без преседана груби притисак на смртно оболелог оптуженог.

Одлука Жалбеног већа МТБЈ овде представља само део тог притиска на Хаџића. Горан Хаџић је ослобођен – али није познато на који рок. Тај рок није изнет и назван је “поверљивим”.⁷ На тај начин се оптуженом још једном даје могућност да оцени све позитивне оцене “правилне” долуке. А потом – усред третмана лечења – вратиће га у затвор како би се прихватила та одлука.

Недавно је у одлуци у предмету Војислава Шешеља председник Претресног већа судија Антоанети, позивајући се на предмет генерала Ђукића, изјавио да га тај преседан тера да делује веома опрезно. Међутим, предмет генерала Ђукића није био никаква случајност. Од првих дана свог постојања, МТБЈ је искоришћавао тешке болести оптужених као средство притиска на њих. Тако да се одлука Жалбеног већа у предмету Горана Хаџића нипошто не може сматрати достизањем правде. То је све та иста примитивна тактика “добрих и злих истражитеља”, који раде заједно на јединственим циљевима.