ДОЛАРСКИ РЕКЕТ

197

Све чешће чујемо да је у Америци кажњена ова или она банка  или компанија која није ни основана у Америци. При том су називи банака или компанија врло познати, а износи казни су такви да уливају поштовање (понекад су то и стотине милиона долара). То је нови феномен светског економског живота. Раније се није дешавало ништа слично. Банке и компаније су кажњаване, али су то чиниле власти земље у којој су оне основане.

Услови за рекет

Има експерата који сматрају да невероватне казне које данас морају да плаћају у облику казни неамеричке (најпре  европске) банке представљају део кампање за финансијско оздрављење Америке,  коју је прогласио председник САД. Има и оних који претпостављају да глоба представља ново средство конкурентске борбе америчких банака против европских. Трећи сматрају да механизам новчаног кажњавања представља део глобалног пројекта владајућих кругова САД ради јачања геополитичке надмоћи Америке над Старим Светом и над светом уопште. Постоји још верзија тога, што су данас почели да називају „доларски рекет“…

Са једне стране, САД су после догађаја од 11.септембра 2001. почеле да енергично доносе законе који се односе на борбу са прањем прљавог новца, корупцију, финансирање тероризма, избегавање плаћања пореза, организовани криминал, наркобизнис, сајберкриминал и друге претње по безбедност. Значајно је да нова генерација закона које доносе САД има екстериторијални карактер. То значи да ако се појави претња по безбедност САД због поступака (финансијских операција) страних банака, компанија  или физичких лица изван граница Америке, та лица могу да буду правно одговорна. Те стране банке, компаније и физичка лица могу да буду осуђиване на плаћање новчаних казни, а могу да буду кажњаване и на неки други начин. Обзиром да је у Америци на снази прецедентно право,  судске одлуке у САД у вези са кажњавањем нерезидената се данас штампају скоро аутоматски. Осим тога, САД иницирају разраду и потписивање  различитих међународних конвенција за борбу са напред наведеним претњама са  другим земљама. Такве конвенције постају допунски аргументи при  кажњавању неамеричких прекршиоца у САД.

Са друге стране, да би се пратили сви прекршаји  страних банака, компанија и физичких лица ван граница САД, Вашингтон већ деценијама формира глобални финансијско-информативни систем. Такав систем, како сам већ писао у чланку  „Свет под информационом капом тајних служби и банака“ (World Under Eagle Eye of US Government and Banks) омогућује да се прате сви поступци нерезидената у свету као и да се констатују сва кршења америчких „правила игре“  изван САД.

Порекло Standard Chartered

Standard Chartered је до прошле године представљала једну од најтајанственијих банака на свету. Основана је још средином претпрошлог века у Великој Британији и сматра се за банку која спада у империју породице Ротшилд. Као и сви Ротшилди, банка Standard Chartered  је највише волела да после Другог светског рата остане у сенци, али је по величини вршених операција била у групи највећих европских банака. 90 – 95% билансне добити та банка је последњих година остваривала од операција изван граница САД, Велике Британије и континенталне Европе. У августу 2012. та банка је морала да се „огласи“. Разлог је био скандал који је иницирао Департман за финансијске услуге САД (DFS). Он је оптужио наведену банку због вршења незаконитих трансакција као подршке Исламској Републици Иран. Према њиховим подацима, ради се о износу од четврт билиона долара, при чему су средства  у интересу иранских грађана  пребацивана између британских и блискоисточних банака преко њујоршке филијале банке Standard Chartered. Шта више, америчке власти сматрају да је банка Standard Chartered   могла да буде и у вези са терористичким и екстремистичким организацијама Либије, Судана и Мианмара  (Бурме), који су такође   у зони деловања санкција САД-а. „Скоро 10 година банка је правила шеме са владом Ирана и од регулатора је крила око 60.000 тајних трансакција у износу од 250 милијарди долара.“  Како су констатовали, Standard Chartered  је средства дозначавала преко своје филијале у Њујорку у интересу иранских финансијских клијената, укључујући и Централну банку Ирана и банке под државном контролом – „Банк Садерат“  (Bank Saderat)  и „Банк Мелли“ (Bank Melli), које такође потпадају под деловање санкција САД. У центру скандала су такозвана  „транзитна плаћања“ („U-Turns“) код којих средства нису иранског порекла, а нису ни стизала у ту земљу, али су у интересу Иранаца пребацивана између британских и блискоисточних банака преко њујоршке филијале Standard Chartered.   Министарство финансија САД је у новембру 2008.године забранило овакве послове  због бојазни да се оне могу користити како би се заобишле санкције. По мишљењу регулатора такви поступци штете читавом финансијском систему САД, чинећи га погодним за трговце оружјем, наркобизнисом и терористе. На крају – америчке власти су од банке захтевали да се плате пенали у износу од 667 милиона долара. Како јављају медији – казна је већ плаћена.

„Шишање“ других европских банака

Систем контроле банкарских трансакција је важан услов конкурентске борбе између банака САД и Западне Европе. Америчку страну посебно узнемиравају банке лондонског Ситија, те се зато оне посебно и надгледају од стране америчких тајних служби. Све банке које су прошле године окривљене за сарадњу са Ираном имају британски или холандски родослов. У јуну 2012.године холандска банка ING је признала да је прекршила режим санкција према Ирану и сложила се да властима САД исплати огромне пенале од 600 милиона долара због кршења санкција према Ирану (а по неким подацима – и према Куби). У том тренутку ти пенали су представљали највећи износ откако је закон о плаћању пенала на снази.

И британска банка  Barclays PLC   се сложила да плати 453 милиона долара пошто су власти САД и Велике Британије истражиле и доказале да је та банка правила озбиљне прекршаје  при доношењу одлука у вези са депозитно-кредитним операцијама, и да је фактички учествовала у прању новца.

Улето 2012. године Сенат САД је почео да истражује британску банку  HSBC Holding  која се, према подацима америчких тајних служби, бавила операцијама на територији Мексика, коју фактички контролишу  САД, и то тако што је радила за мексичке трговце дрогом. И та банка је била оптужена и за кршење санкција против Ирана. Већ у децембру 2012. HSBC је објавила да је спремна да властима САД плати пенале у укупном износу од  1,92 милијарде долара.

2012.године је достигао врхунац скандал у вези са манипулацијама  при међубанкарском кредитирању по стопи LIBOR. Читав низ година  манипулацијама су се бавиле најкрупније европске (у првом реду британске) и америчке банке; те манипулације су им омогућиле незаконито богаћење. Истрага манипулација због ЛИБОРа је започела 2008.године, и осим Barclays она је захватила и такве   банке какве су   Royal Bank of Scotland,    Lloyds Banking Group,  Citigroup,  HSBC,  UBS и  Deutche Bank, при чему је Barclays  постала прва банка која је прихватила своју одговорност за учињено. Прошле године су органи за финансијску контролу   направили  читав  низ  истрага у САД, Великој Британији, Швајцарској и још неким европским земљама због учињених манипулација. Банке су осуђене да плате велике казне. Треба да се каже да су казне за те манипулације много веће него у Европи. Тако је швајцарска банка  UBS  због манипулација са ЛИБОРОМ  у децембру прошле године објавила да ће платити пенале у укупном износу од око 1,4 милијарде швајцарских франака (1,5 милијарда долара).

Амерички закон FATCA и стране банке

Стране банке могу да имају озбиљне проблеме зато што је ове године почео у потпуности да се примењује амерички закон о опорезивању страних рачуна – FATCA (Foreign Assount Tax and Compliance Act). Према њему стране банке су обавезне да америчке пореске органе обавештавају о свим својим клијентима који могу да имају везе са САД (да су држављани или да имају боравишну дозволу), да дају податке о њиховим финансијским операцијама и о износу који је остао на рачуну. Уколико држава или банка одбију да изврше захтеве FATCA, САД  ће задржати 30% као порез од свих прихода  таквих банака од извора из САД. На  тај начин порески органи САД преузимају контролу    светског финансијског система. Чак и уколико Американац (грађанин или резистент, између осталог и уколико поседује „зелену карту“) није поднео извештај о својим страним рачунима и компанијама, тиме ће се, у том случају, позабавити страна банка. Није искључено да ће неке мање финансијске организације ван САД-а   једноставно да одбију да опслужују америчке клијенте како их не би повезивали са врло компликованом процедуром полагања рачуна пореској служби САД у вези са   рачунима тих клијената. Уосталом, они ће ипак морати да потписују уговор   са америчким пореским органима, јер ће се наћи  пред плаћањем казни чак и уколико њихови клијенти нису из САД. Значи, од сада ће оне податке о америчким пореским обвезницима које су до сада порески органи Сједињених Држава   добијали уз битку (довољно је да се присетимо само приче о швајцарској банци UBS), сада   стране банке да им достављају редовно и добровољно.

У марту 2013. Пореска служба САД је изјавила да има намеру да тражи своје дужнике по читавом свету и да рачуна да ће на тај начин остварити 5 милијарди долара  од кажњавања страних банака које су дужнике крили. Прве на списку су  банке Индије, Израела, Хонгконга и Сингапура. Преседан су санкције против швајцарске банке  Wegelin  која са Америком не послује. То изазива сумњу у очување банкарске тајне, а финансијски сектор припрема на прихватање прописа FATCA, тако кажу правници.  

„Влада нема намеру да се труди  да јури за богатим Американцима са тајним рачунима у офшорима, тим пре што ће врло брзо имати у рукама нови инструмент“ – каже Марк Метју, бивши руководилац  радне јединице у Пореској служби САД, а сада правник Caplin &Drysdale. У последње четири године влада САД је већ могла да извуче 5,5 милијарди долара  за доплату пореза и из плаћања пенала.

Одлуку о могућностима санкционисања страних банака које не послују на територији САД-а, донета је 4.марта 2013. Најстарија приватна банка у Швајцарској Wegelin је врло оштро кажњенаса 74 милиона долара због кршења пореског законодавства.  Банка Wegelin је основана 1741.године и сматрана је за једну од најпрестижнијих банака у Швајцарској. Није имала никакве канцеларије или одељења на територији САД, и зато је била сигурна да јој не прети казна – то произилази из материјала предмета. У јануару 2013. та банка је признала да је затварала очи пред поступцима својих америчких клијената који су избегавали плаћање пореза. Највероватније је да ће Wegelin бити затворен одмах после исплате казне. Банка је због судског процеса практично већ прекинула оперативу, а клијенти   повлаче своја средства. Wegelin је за Американце постао главна банка преко које су избегавали да плаћају порез пошто је швајцарска банка UBS 2009.године закључила споразум са америчким властима. UBS је пристао да прекрши банкарску тајну и САД-у је предао имена 4500 клијената (САД су захтевале информацију о 52.000 рачуна нерезидената). Без обзира на то, банка је била принуђена да плати 780 милиона долара казне. Још 20 милиона долара је изгубила зато што су је напустили клијенти, заплашени спремношћу банке да закон о банкарској тајни учини транспарентним.

Њујорк као центар доларског рекета

У видном пољу америчких власти су не само банке, већ и компаније нефинансијског сектора економије. Може да се ради не само о кршењу америчких санкција против ове или оне земље, већ и о корупционом кршењу и криминалу у другим земљама. На пример, 2010.године је Министарство правде САД оптужило немачки концерн Daimler   коме припада и компанија Mercedes-Benz   да је поткупљивао чиновнике у 22 земље, између осталог и у Русији. Dajmler je кривицу признао и одлучио да се откупи. Немци су влади САД платили 185 милиона долара пенала.   При том: та прича нема никакве везе са САД. Компанија  није подмићивала америчке чиновнике и  америчке законе није кршила!

Специјалну улогу у доларском рекету има Њујорк у коме је стациониран највећи део банака САД, у којима стране банке отварају своје кореспондентске рачуне. А њујоршке банке своје рачуне држе у Федералној резервној банци Њујорка! Било како да било – Њујорк ипак остаје светски финансијски центар са којим се не могу упоредити ни Лондон, ни Токио, ни Франкфурт, ни Хонгконг.  Кроз њега протиче лавовски део свих светских трансакција, номинованих  у доларима. Између осталог и оних које немају ама баш никакве везе са САД. Према томе, посебну улогу у откривању  банака и компанија – прекршилаца у САД има Управа  за указивање финансијских услуга државе Њујорк, која је формирана 2011.године. Под  непосредном контролом те структуре се налази око 4,5 хиљаде организација, чија је укупна вредност актива 6,2 билиона долара.

Адвокат Дејвид Питофски из правне фирме Goodwin Procter констатује: „Чак и уколико је трансакција извршена, рецимо у јапанским јенима, али у неком тренутку због изненадног прекида у раду система буде прерачуната у доларима, то теоријски може да значи да тај посао потпада под америчку јурисдикцију“      (http://www.bigness.ru/articles/2012-08-20/usa/136522/). Та околност представља снажан стимуланс  за неамеричке банке и компаније да при међународним обрачунима пребацују долар САД у валуту неке друге земље и тако истовремено формирају своје регионалне системе за међународне обрачуне. Не изазива сумњу, на пример, потреба да се врло хитно формира евроазијска интеграциона групација у којој ће се наћи и Русија, Белорусија и Казахстан, као и остале постсовјетске земље. Међународни обрачуни у тој групи  могу да се врше у рубљама. А Москва би могла да претендује на статус регионалног финансијског центра – као алтернатива Њујорку.