Долазак Рио Тинта – Србија на заирском путу! (2)

У претходном тексту („Долазак Рио Тинта – Србија на заирском путу!“,[1] ФСК, 28.јул 2017.) у општим цртама смо изнели позадину (да  се ради о појединцу, рекло би се „морални лик“) наднационалне корпорације Рио Тинто, која се спрема да преузме контролу над нимало безначајним литијумским резервама Србије.[2]

          Сада ћемо прећи на шири контекст растућег интересовања које страни корпоративни фактори удељују Србији и њеним ресурсима. У најмању руку, могло би се рећи да то „интересовање“ представља све друго осим комплимент Србији.

1.     Рат за ресурсе

          Суштина тог ширег контекста налази се у немилосрдном, свеобухватном и глобалном походу наднационалних привредно-финансијских структура на све преостале „чврсте“ ресурсе, било где у свету. „Чврсте“ и опипљиве, за разлику од њихових имагинарних и виртуелних, у замену за које стичу та добра, а то се односи на „новац“ који према потреби и у неограниченим количинама они стварају из ваздуха, ex nihilo. Они знају да њиховом преварантском систему истиче рок, али се надају да ће пре тога за буквално „ништа“ зацементирати своје власништво над свим ресурсима од опипљиве вредности.[3] И надају се, када се њихова финансијска фатаморгана неизбежно уруши, да ће и даље располагати довољном физичком и војном премоћи да заувек обезбеде тако стечена „власничка права.“

          Пре нешто мање од једног века, Антоан Жишка је луцидно проценио да „кап нафте вреди више од капи људске крви.“[4] Тај концепт би се данас могао проширити на грам бакра, злата, кобалта, титанијума, уранијума или литијума, између осталог.

          Што се конкретно литијума тиче, амерички финансијски часопис „Форчун“ (Fortune), несумњиво изванредно обавештен о стварима овакве врсте, недавно је устврдио да „не мањкају компаније које истичу своје право на део профита од расподеле очекиване литијумске добити.“[5]

          Напад на Авганистан пре седамнаест година почео је да би се у тој земљи припремио терен за постављање гасовода, под контролом Запада, за доставу енергената из централноазијских република до лука на Индијском океану. Међутим, недуго после успешно извршене окупације те земље дошло се до једног новог и не мање релевантног открића:

          „Према заједничком саопштењу Пентагона, Геолошког завода САД, и USAID-а, сматра се да се на територији Авганистана налазе неискоришћене минералне резерве чије постојање је до сада било непознато. Количина тих резерви се одговорно процењује на око трилион долара.“[6]

          Затим:

          „Претходно непозната лежишта – што се односи на огромне залихе гвожђа, бакра, кобалта, злата и индустријских метала од кључног значаја као што је литијум – толико су огромна и обухватају толико врста минерала који играју суштински значајну улогу у савременој индустрији, да би се Авганистан могао претворити у један од најважнијих рударских центара у свету, по мишљењу америчких званичника.“[7]

          Ако Авганистан звучи предалеко да би деловао релевантно у оквиру локалних разматрања на ову тему, нека се читалац приближи свом кућном прагу и размотри шта се после 1999. године догодило на окупираним територијама, након што су се распрсле пропагандне флоскуле измишљене да би се оправдала агресија. Око седамдесет одсто рудних и минералних ресурса Србије налази се на Косову и Метохији. Ти ресурси сада прелазе у руке наднационалних корпорација. У многима од њих међу главним акционарима су управо личности из војних и политичких кругова који су стајали иза агресије.

          У оваквим ситуацијама, и у односу на те кругове, питање сукоба интереса се једноставно не поставља.

2.   Судбина Патриса Лумумбе

Постколонијална (неоколонијална би био бољи израз) историја бившег Белгијског Конга (или Заира, ако баш хоћете) је незаобилазан саставни део нашег разматрања „намера“ (као у наведеном Меморандуму) које се откривају у вези са налазиштем литијума у Јадру, код Лознице, у Србији. Ево зашто.

Зато што сплет околности и след догађаја у Заиру свакој интелигентној особи сугеришу чврсто утемељени закључак – ма колико контраинтуитивно звучао – да је у данашњем свету откриће значајних природних ресурса на територији неке земље за ту државу и њене становнике околност која може да буде изузетно опасна и лоша. Једино што је још горе од тога је када се страном, мародерском фактору дозволи да почне са експлоатисањем тих ресурса и згртањем баснословних профита. Он се тада никада неће добровољно и без борбе повући, и употребиће све глобалне војно-политичке везе које му стоје на располагању (у претходном тексту о импозантном политичком арсеналу компаније Рио Тинто довољно је речено), осим ако га не истера неко јачи. А слаба, зависна неоколонијална држава то свакако да није.

Рио Тинто тада управо проглашеног „независног“ Конга носио је назив Union Minière.[8] Мало ко је чуо или се сећа овог моћног рударског конзорцијума, са седиштем у Бриселу, који је ведрио и облачио централном Африком, као што је мало ко икада чуо за Рио Тинто. Али то је сасвим небитно. Није важно колико сте познати или на каквом сте гласу, него само то колико утицаја имате или можете да купите.

Елем, по повлачењу Белгијанаца, као премијер на чело „независног“ Конга дошао је Патрис Лумумба. Важно је подвући да се вађење огромних рудних богатстава колоније одвијало деценијама пре тога. У тој пљачци водећу улогу играла је компанија Union Minière, тесно повезана са белгијском краљевском кућом и најважнијим светским индустријским и финансијским центрима. У јеку хладног рата, новопечени премијер Лумумба је направио неколико несмотрених изјава које су се могле протумачити као израз потенцијалне нелојалности интересима западног блока. То је било довољно за оно што је уследило.

За детаље ове гадне приче, најбољи извор је исцрпна студија „Смрт у Конгу: убиство Патриса Лумумбе“ (Death in the Congo: The murder of Patrice Lumumba[9]) аутора Емануела Жерара и Бруса Куклика. Извод који следи баца светло природу и н динамику догађаја:

„Бурден (Вилијам Бурден, амерички амбасадор у Бриселу 1960. године – наша прим.), који је на тај положај постављен захваљујући огромним прилозима Ајзенхауверовој кампањи 1956. године,  проводио је своје дане у Бриселу похађајући дипломатске пријеме (…) Амбасадор је био први који је зазвонио на узбуну када се појавио Патрис Лумумба (…) Бурден је Далсу у Вашинтон почео да шаље алармантне депеше још пре Лумумбине изборне победе (…) До лета [1960.] Бурден је Вашингтону слао депеше где је захтевао да се ‘Лумумбина влада уништи’ зато што угрожава ‘наше животне интересе у Конгу’…”

Ти „животни интереси,“ како је објашњено, односили су се на – у том тренутку – не више од теоретске могућности геополитичког престројавања Конга под Лумумбиним вођством и практично подједнако незнатну могућност да би новој домородачкој влади могло пасти на памет да природне ресурсе земље – на уштбр Union Minière и осталих страних власника – стави под националну контролу.

Оно што је уследило можда ће деловати шокантно, али аутори минуциозно документују сваки детаљ свог приказа догађаја:

„На састанку Савета за националну безбедност у августу 1960. Ајзенхауер је [тадашњем шефу ЦИА] Далсу дао непосредно одобрење да ‘елиминише’ Лумумбу. Роберт Џонстон, који је хватао белешке на том састанку Савета за националну безбедност … изјавио је да није било никакве двосмислености приликом издавања Ајзенхауеровог смртоносног наређења. ‘На мене је деловало запрепашћујуће док сам слушао председника да тако нешто говори у мом присуству и у присуству групе других људи’…“

“… ‘Лумумба ће представљати озбиљну опасност,’ Далс је рекао на том саветовању одржаном 21. септембра 1960, ‘све док га се не отарасимо.’…”[10]

Случај отимачине заирског рудног богатства[11] и зла судбина Патриса Лумумбе нису тек само занимљива историјска епизода, неповезана са нашом темом. То је – парадигма, и она задире у саму срж.

Да ли је ово довољно? Српским дилетантима вероватно није.

3.   Димензије пљачке

Иза успављујућих и ноншалантних саопштења често су прикривене или недоречене чињенице од великог аналитичког значаја. На случај српских лежишта литијума код Лознице које је намерачила наднационална компанија Рио Тинто, то опште правило односи се – буквално.

У ноншалантном јавном саопштењу страних и домаћих актера помиње се само то да је „тим српских и америчких геолога“ открио налазиште литијума чија количина се „процењује на 200 милиона тона“. Међутим, сама по себи наведена бројка не значи апсолутно ништа. Без контекста комерцијалне вредности садржине тих налазишта, то је подједнако информативно као констатација да је у некој северноафричкој земљи откривено налазиште које садржи 200 милиона тона песка.

Критично питање је колико, према важећим проценама количине расположивих руда, тај српски рудник вреди? Сва остала питања, и закључци, следе из тог податка.

Одговор на то питање није тешко пронаћи у извештајима светских финансијских и берзанских ауторитета:

„Дугорочни уговори за испоруку литијумског хидроксида, хемикалије која се користи у батеријама, доносе $13,000 по тони на северноамеричком тржишту, док у Кини спот цена лебди на око $23,000 по тони.“[12]

Сличну тржишну цену наводи и други ауторитативни извор по овом питању, Oil and Gas Investments Bulletin.[13]

Да би добили оквирну слику о вредности овог сегмента националног рудног богатства Србије, треба да помножимо 200 милиона тона са ценом од $13,000 по тони. Када то учинимо, добијамо цифру од 2 трилиона 600 милиона америчких долара као приближну вредност налазишта литијума „Јадар,“ код Лознице, на територији Србије.

Да би се схватило о каквим количинама је реч, потребно је извести још једну математичку операцију, а то је да се два трилиона 600 милиона америчких долара, што представља приближну вредност рудника, подели на 7 милиона становника Србије. Тада добијамо цифру од $341.428,50 као удео сваког грађанина Србије појединачно у националном богатству које се налази на том локалитету.

Да би разумевање ових огромних цифара било још лакше, направићемо поређење са једном другом статистиком. Америчка установа која се бави проучавањем и прогнозом финансијских кретања „Zero Hedge“ 27. јула 2017. објавила је висину укупног јавног и приватног дуга у  Сједињеним Државама, који је управо прешао цифру од 41 трилион долара. „Zero Hedge“ је ту цифру затим поделио са бројем домаћинстава у САД и добио је износ од $329,961.34 као приближан удео сваког домаћинства у укупном дугу земље.[14]

Подразумева се да ове упоредне цифре не изражавају апсолутне монетарне вредности. Међутим, оквирно оне су довољно речите а оријентационо сасвим адекватне. Из њих у најмању руку следи један важан, заправо необорив закључак. Одприлике колико је свако америчко домаћинство у минусу, толико је сваки грађанин Србије у плусу захваљујући оном делу националног природног богатства који му припада, а који се налази у руднику литијума поред Лознице.

4.   Одакле Рио Тинто?

Стога је потпуно умесно и оправдано поставити питање: коме ће тај рудник и све што се у њему налази припасти? Ко ће бити признат као његов природни и неотуђиви власник: народ Србије или Рио Тинто, компанија за коју нико није чуо пре недавне лаконске најаве о потписивању са њом „Меморандума о сагласности.“

Ако у провинцијској Србији до пре неколико дана нико није знао за постојање компаније Рио Тинто, за то би се могло понудити бенигно и привидно задовољавајуће објашњење да се српска јавност није бавила много литијумом па да не би било ни разумно очекивати да ће знати за светске играче на том специјализованом тржишту. Такав одговор би ипак био потпуно депласиран јер и на нивоу светског тржишта литијума компанија Рио Тинто представља – непознату количину.

У свету постоје четири главне и највеће компаније које се баве ископавањем литијума: америчка Albemarle, чилеанска Sociedad Química y Minera de Chile S.A., америчка FMC Corp. која са канадским партнером Nemaska Lithium, Inc. експлоатише литијумска налазишта углавном у Аргентини, и кинески рударски конзорцијум Chengdu Tianqi Group, са неколико филијала које су ангажоване на вађењу и комерцијализацији литијума. Поред чињенице да Рио Тинта на овом списку литијумских гиганата уопште нема, интересантно је и то да је, између 2004. и 2014, светски удео у производњи литијума прва три од  наведених предузећа пао са 85% на 53% од укупне производње, док се удео кинеског конзорцијума повећао за 40%.[15]

(Неко би, очигледно, требало да пошаље „меморандум“ бившем председнику Николићу и да му постави питање да ли је, као функционер који је испред Србије задужен за унапређивање привредних односа са Кином, кинеске колеге упитао шта они мисле о налазишту „Јадар“ поред Лознице, и да ли би их занимало да га поближе погледају?)

Ако Рио Тинта нема међу главним светским произвођачима литијума,[16] има ли га у другом ешалону ове бранше рударства, у „јуниор лиги“? Lithium Investment News, берзанска организација која прати кретања на овом тржишту, сасвим недавно (31. марта 2017.) објавила је списак десет мањих компанија које су активне на тржишту литијума. За сврху њиховог пресека, то одређење се односи на фирме које су током претходне године на ископавању литијума зарадиле преко десет милиона америчких долара. Ни на том списку друголигаша нема компаније Рио Тинто.[17]

5.    Какав је пословни план?

Зашто би се уопште разматрало да се тако важан сегмент националног богатства преда страној фирми која се у том сегменту уопште не истиче? То не значи да компанија Рио Тинто није јака фирма у светским рударским оквирима, да она не поседује капитал, опрему, способне инжењере и све остало што је неопходно за вађење руде. На страну оцена компанијске праксе са социјалног и моралног становишта, о чему је било речи у претходном тексту, али није споран капацитет Рио Тинто да копа и да руде и минерале вади из земље. Као што смо видели, он то већ чини, на пример, са бакром. Али поента је у нечем другом. Компанија Рио Тинто нема искуства на пољу вађења и комерцијализације литијума. Зашто је концесија за вађење литијума у Србији дата баш тој, а не некој другој фирми која је искуснија и компетентнија у овој специфичној области? То све, наравно, под предпоставком – не заснованој ни на једном једином рационалном аргументу – да је Србији нужно  да у овај посао уводи ма које страно предузеће да би му, заузврат за нешто што су српски радници, инжењери и пословни људи савршено способни да сами раде, предавала лавовски део добити, док би само понеки грош остајао њој. Препуштамо политичкој машти читалаца да покушају да одгонетну овако бизарну пословну стратегију.

Наоко необјашњиви упад мародерске и, у глобалистичко-финансијским токовима, изванредно увезане наднационалне компаније Рио Тинто у Србију мотивисано је, пре свега, класичном тежњом за експлоатисањем туђих ресурса и грабљењем профита који се тиме стиче. Истовремено, пословно беспрекорном логиком да приграби налазишта где год је то могуће и да се благовремено позиционира на светском тржишту литијума, које расте вртоглавом брзином. Са стране Рио Тинта, побуде су врло прозирне (какве су са стране других умешаних актера, о томе нећемо нагађати). Ти покретачки мотиви у јасним назнакама изложени су у анализама стручњака за ово тржиште:

„Игнорисати литијум било би опасно за препреденог [на изворном енглеском, shrewd] инвеститора. Goldman Sachs за литијум каже да је то ‘нафта у другом облику,’ а то свакако није израз који би једна од највећих инвестиционих банака на свету олако употребила. Кад се све сабере, нафта је преко један век била најважнија сировина на свету. Да ли је литијум следећи?“[18]

За Рио Тинто, његове локалне сараднике и међународну финансијску камарилу која иза њих стоји, српски рудник литијума је остварење мокрог сна, безусловно win-win deal. За српску државу и народ тај дил испољава сва обележја циничне пљачке непревазиђених размера.