Историја односа српских држава на просторима данашње Србије и Црне Горе, бременита је међусобицама и сукобима.
Историчари тврде да је сукоб између Зете и Рашке (доба Немањића), две тадашње српске државе, био први српско-српски грађански рат, у време када њима управљају рођена браћа.
Уз помоћ римског папе и Мађара, Вукан господар Зете напао је на Рашку, државу коју води његов млађи брат Стефан, почињући тако најдужи међусрпски грађански рат. Од тада траје и непрекинуто мешање РКЦ папе и странаца, у честе међусрпске размирице. После Берлинског конгреса и међународног признања (читај обавезе да буду покорни), историја двеју српских држава (од када се у XIX веку првенство круне свело на три српске династије) пуна је дипломатских сукоба и међусобица.
Ни чињеница да је мајка српског престолонаследника Александра Карађорђевића ћерка црногорског кнеза и потоњег краља Николе Петровића, није нимало умањила пизме, омразе и сукобе.
Ипак, својом тежином и видљивим сценаријем издваја се тзв. „бомбашка афера“ у тадањој црногорској престоници Цетињу, гарнирана учешћем Аустро-Угарске („добронамерне претече ЕU“) као изазивача и потстрекача у борби за „угрожени“ суверенитет независне Црне Горе, угрожене од тих агресивних Срба, који ремете срећу и благостање на Балкану!
Најпре је слободарски београдски часопис „Словенски југ“ објавио, да је 1907.године склопљена тајна конвенција Аустро-Угарске и Црне Горе којом је дата изразита корист католичанству, потом је уследио бес „Црногорске универзитетске омладине“, како се називало друштво високошколаца из тадање кнежевине Црне Горе у Београду.
Недуго потом, као гром из ведра неба, огласи се службено Цетиње вешћу да је заплењена пошиљка бомби послатих из Србије у намери да се живота лиши дични господар Никола и његови посланици, а потом уследи и саопштење аустро-угарског Еvidenz bureau-a (служба безбедности) како је у Котору такође откривена пошиљка бомби из Србије.
Брже боље се састави експертска комисија (аустро-угарска!) која утврди да су бомбе пуњене експлозивом „шнајдерит“ (аустријски производ!) у тадашњем ВТЗ (војно-технички завод) Крагујевац, као доказ умешаности Србије у ту подлу намеру обезглављивања суверене државе Црне Горе. (Тада је краљевина Србија једина производила ручне бомбе! – В.Ф.)
На Цетињу уследи хајка и хапшење 53 лица, махом школараца, учесника „удруженог злочиначког подухвата“ од којих неки током истраге увидеше своју „заблуду“, и постадоше инсајдери, те покајнички изнеше сву истину и само истину. Суд уважи ове изјаве и сведочење експерата из Аустро-Угарске, те осуди шест лица на смрт, а остале на дугогодишњу робију.
Смртне пресуде, опрости им милостиви господар Никола и замени робијом (дугогодишњом).
Кључни сведок оптужбе на том суђењу беше Ђорђе Натић, „великосрпски националиста“ из Мостара који је привремено боравио у Београду и наводно успео да се увуче у „срце таме“ (завереничку официрску организацију), што је детаљно описао у својој брошури „Финале“, издатој у Пешти 1908. године а потом и издање у Загребу на латиници, да се и хумани франковци информишу о тим српским злотворима преко Саве и Дрине.
Ситница, да се у брошури детаљно износе сазнања о завереничкој групи која је извела мајски преврат 1903.године као и назив „црна рука“ за удружење које ће тек настати 1911. године, казују да је и тада било „ЕU демократа“ који су претече београдских НВО, уз помоћ хуманог Еvidenz bureau-a као потстрекача у борби за „угрожена грађанска права“ (ко то каже да CIА има примат у идеји)!
Сведок тврди, да су бомбе тада пребацили чланови четничке организације преко отоманске регије зване Новопазарски санџак!
Други пакет, путовао је преко тадашње Угарске, тачније преко њених покрајина Славоније, Хрватске, те аустријске покрајине Далмације, док га будне очи царских чиновника нису најзад спазиле у Котору и успут и његовог носача типографског радника Стевана Рајковића, толико виспреног да је докучио зле намере србијанске и одмах по ступању на тло Црне Горе пријавио смртоносни пакет, органима власти! Исти ће о детаљима говорити као сведок оптужбе, потврђујући писање у брошури „Финале“ (искусне су занатлије постојале и пре „објективних“ новинара данашњих светских медија)!
Чиста је „случајност“ што се у књизи Настића помињу бројни српски активисти у Хрватској, потом процесуирани у Велеиздајничком процесу и појединци из Фридјунговог процеса, казаће објективни хрватски повиестничари и дукљански ученици њихови (срам га било ко не верује објективном политичару Секули Дрљевићу, посланику хрватског ХСС!).
Тадашња некооперабилна Србија, одбила је да изручи Цетињу осумњичене високошколце уз образложење да устав Србије штити појединце којима није материјално доказана кривица.
Од петооктобарске демократске штафетне једносмерне вожње за Брисел, будућу срећу константно ометају мрачне силе које инспиришу ти некадашњи завереници, те се тако већ по ко зна који пут прети хуманистима у Сарајеву од тајне организације „Гаврило Принцип“, а ни CIА, ни NASА, ни ко зна ко још, нису успели да размрсе те путеве између далеке Америке и брдовитог Балкана, о „претњама“ и то преко компјутерске комуникације!
Ето, и хуманисти из don MILOve полиције, превентивно су уништили понето оружје за планирани масакр, баш на високофреквентним путевима у густо насељеној области око Проклетија, те исто неће бити приказано на суђењу!
Писац актуелног сценарија, можда је ипак и прегледао старе записе о „бомбашкој афери “ те не би да се брука са „шнајдеритом“,тј. можда је оружје било из арсенала UČK, те се службена Србија не би могла увезати са намером „дестабилизације“ усрећења монтенегрије чланством у NАТО, али би се открили прљави шиптарски прсти, које воде чисте ручице демократских усрећитеља!
Ипак, ти страшни равногорци који толико ометају демократску ревизију истине о антифашизму заслужују да се раскринкају до краја, на путу без алтернативе, којим се корача у светлу европску будућност (обавезно понети џепну светиљку, пошто је отишао монтенегрински фењер у тунелу, како каже београдски успешни писац, угледни сорошфондо дрпац).
Да ли је случајност, што је типографски радник замењен са пензионисаним официром српске жандармерије, који се по природи некадашњег посла разуме и у пушке и у равногорце, а има и савест (још ако је гарнирана зеленим шушкама?) о последицама таквог терористичког чина?! Само, слабо се разуме у муницију, јер изјави за медије („Vijesti“, „Pobjeda“) да је требало да пребаци 50 АП (аутоматских пушака) и само три (!) сандука муниције, за тако сложену терористичку акцију!
Дали су равногорци залутали на путу за Острог у магли монтенегринских међусобица, или су добро дошла колатерална штета, тек један гусан ће ипак гакати, а „Новорођенче“ (куплер-мајстор сценарија) све то преточиће у разуман језик за медијско подржавање неопходне борбе за уклањање свих мрачњака, на путу у светлу европску будућност која свакако води преко чланства у NАТО!
Уосталом, далеке 1908. године чланови експертске комисије за бомбе и „шнајдерит“ били су из земаља данашње ЕU, што доказује да се ти „мрачни српски примитивци“ нису променили, а прошао је цео век (узалуд)!
На Цетињу је у време „бомбашке афере“ службовао руски дипломата Н.М.Потапов, који је као одговоран чиновник истражио и „бомбашку аферу“, пратећи суђење и игре без граница око суђења, његови извештаји преживели су цео век, данас су прворазредно историјско сведочење! Конкурс за улогу Настића је расписан, још није заседала експертска конкурсна комисија, али се издавач будуће брошуре већ зна!
