Србија данас живи драму, тешкоће које нас свакодневно притискају показују да смо у завршном чину. Светосавска душа мора променити крај који јој је западни драматург предвидео. Не смемо мирно чекати свој крај, Србин није онај ко жели да пасивно живи драме. Сведоци смо данас истинитости речи Бранислава Нушића:
„На позорници се најпре дигне завеса па се тада одиграва драма. У животу то другачије бива: најпре се одигра драма па се онда подигне завеса.“
Тек онда када се подигне завеса видимо све глумце и сазнамо ко је тачно редитељ. Они који се нису одрекли својих предака не морају да чекају свој крај тако што ће сачекати да се завеса подигне. Њихови стари су већ гледали ову драму, упитамо ли њих сазнаћемо и глумце и режисера и тачну радњу. Ако послушамо ђедове своје не морамо и нећемо бити неми посматрач животне драме. Можемо покушати да је претворимо у нешто прихватљивије. Можемо живот направити нечим достојним човека. Чега се плашимо ако покушамо? Од драме коју су нам „пријатељи“ са запада спремили не може ништа горе да нас задеси. Страх једино треба да прожима режисере са запада и њихове бедне глумце, јер знају да ће, ако крену да им мењају режију, Срби у томе и успети.
Потомци Светог Саве знају да српски народ нису просветили властодршци и умишљени интелектуалци већ његови светитељи. Нашу Отаџбину Србију нису основали и оставили је нама разбојници, лопови и преваранти већ они који су ходили путем Светог Симеона Немање и корачали за светим Савом Немањиним. Зато колико год да нас данашњи изроди и слуге запада од вере одвајају, краду, варају и на погрешан пут гурају, православно срце препознаје тај пут лажи. Отворена српска душа јасно види да је пут којим желе да нас поведу прекривен тамом незнања и чемером лутања. Србин јасно види да такав пут може да се заврши само као драма. Можда је овај народ често и живео разне драме јер су му тако наметали други, али оно што сигурно никад није дозволио је да му зликовци спроведу и последњи чин. Због те снаге која је у последњим моментима увек побеђивала зло, Србија је и опстала. Та снага је гарант и новом буђењу из таме незнања у коју нас гурају. Светлост истине победиће опет, поново ће се дићи заставе победе у част вечне Србије.
ВЕЧНОЈ СРБИЈИ
Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.
Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.
Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!
Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
За гнусно јунаштво оних што су клали
У постељи старца, у колевци дете.
Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!
Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У крвавој руци где је причест света.
Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица –
Знамен крстоносца и Божјег војника!
Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам Бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.
Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе…
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте…
ЈОВАН ДУЧИЋ
Непријатељи се увек крију иза завесе, наступају скривено приказујући себе лажним бојама. Покушавају да се офарбају у колорит који ће нам се свидети. Не би они крили право лице иза разних паравана и скривали се да нас се не плаше. Страх их је истине. Страх их је вере која је у срцу Србина утврђена, вере која сваку неправду побеђује. Та благодет победе над злом којом нас Господ награђује за веру, дубоко је утемељена у светосавцу. Застава наше Отаџбине никад није пала. Није пала зато што Србин колико год, и где год да га је река живота одвукла није заборавио свој извор. Никад се православна душа није одрекла своје вере, историје и предака. Преци су му увек били пример како треба да иде кроз живот, историја га је подсећала да не заборави ко су му пријатељи а ко они који су му се кроз векове само тако представљали, вера му никад није дала да посустане или неповратно падне. Управо ова три судбинска елемента данас када је драма у току, када нас странпутицом на вражји пут тирани наводе, Србина ће вратити и одржати на правом путу.
Западни сценарио каже: одвој Србина од вере православне, породице, предака, измени му историју и сам ће се урушити. Наши властодршци, верни поданици западног зла, покушавају да овај сценарио и спроведу, желе драму сопственом народу. Тужно је гледати како они који су рођењем Срби, додворавајући се тиранима српског народа, газе по свему што је српско. Живеће они онако каква су им дела, онако какве су им мисли, то је њихова судбина. Свако ко се одрекао својих предака, онај ко своје родитеље није поштовао, онај ко је мислио да ће га сунце туђег неба лепше огрејати завршио је као још један пример зашто не треба живети тако. Упали су у живо блато сопственог сценарија, и сада што се више горде све су дубље у њему.
Не сумњам да је запад био сигуран у свој сценарио, знамо да им је та драма успевала другде, нису се срели са православном душом. Не може се верујуће и искрено срце гурнути у калуп других. Нема те силе која ће народ Светог Саве повести путем лажи, преваре, путем материјалне добити зарад духовне пропасти. Нису они читали нашег владику Николаја, а да јесу знали би:
„Изузеци су негде изузеци а негде правило. У граматици изузеци су изузеци а не правило. У драми живота људских изузеци су правило, јер ни две личности, нити два народа нису једнаки. Циглари праве један калуп за милионе цигаља; Бог има посебан калуп за сваког човека и за сваки народ. Ни самог себе Творац не копира. Он је оригинатор оригинала. Отуда недомислива разноврсност појединки у фели, и чаробност сваке човечије личности, као и драме сваког племена и народа.
Они који умеју да цене и поштују сваку личност и сваки народ, јесу прави слободари; тирани су увек калупари. На жалост, у наше време преовлађују калупари и међу грлатим слободарима.“
Србин је дакле изузетак који потврђује правило да никакви светски калупари не могу променити његову душу овенчану часном прошлошћу. Не може никакав циглар, па макар иза себе имао и циглану каква је НАТО, натерати светосавце да забораве веру своју, да издају Отаџбину, да промене своју богоугодну суштину. То што су ти западни тирани нашли међу нама оне који су од лошијег материјала саткани само је правило које показује да има изузетака. За мајку Србију је битно да никакав изузетак не може да промени онај оригинал који је сам Господ направио. Тај оригинал направљен од најчвршће материје, саздан од вере, истине и правде увек је постојаношћу својом побеђивао све покушаје да му се живот претвори у драму са завршним чином према туђем сценарију.
Зато и данас када се ЕУ, НАТО, Енглеска и остали „пријатељи“ труде да Србију униште није питање да ли ће успети, него када ће схватити да то није могуће. Када ће схватити да Србин јесте добар, зна да прашта и воли али да није онај коме може да се замене вредности због којих вековима и постоји. Зна Србин да му уништавају све што је мукотрпно правио. Осећа да покушавају да га ослабе уништавајући му војску, смањујући му полицију. Јасно је да тирани покушавају свету српску земљу да отму. Тешко је прихватљиво да највећу помоћ имају од наших властодржаца, ваљда је то потребно да би драма била јача. Може таква власт да непријатеље приказује као пријатеље, могу да доводе убице за саветнике али никад неће нож тих убица стићи дужину мача светосавског. А кад дође до завршног чина завесе више неће бити и неће моћи више ни једна маска скрити зло које су чинили. Истина, правда и вера скривено ће открити, и пред Богом и народом све ће на наплату доћи. Никакве туђе драме неће отети будућност Србину. Опет ће српско срце пуно вере, љубави и среће куцати. Опет ће барјак вечне Србије на престолу славе бити.
