Појавни облик трећег покушаја империјалне пангерманске политике потчињавања читавих региона на старом континенту, сада се већ отворено уочава а процес траје већ пуних четврт века, тачније од почетка разарања некадашње државе Југославије коју су Срби у двадесетом веку упорно стварали, упркос покварених ватиканских и британских ометања.
Позадина тежњи пангерманских центара моћи има своју предисторију, које се ваља сетити овог августа док се и у полуокупираној Србији стидљиво говори о етничком чишћењу српског народа са његових вековних огњишта, у Српским крајинама. Додуше, службени «писари писама» Колиндици и њеним саветницима кроатогенералским, строго морају да пазе где је граница коју је зацртао «миротворац са Балкана» (љуби га тета Ангела) у својој наводно постпоточарској визији, док дежурни другосрбијански аналитичари већ упорно исту траже и у Креманском пророчанству (ах, ти немарни и неодговорни Тарабићи, где су ли је само затурили!).
Потсећања ради, још пре више од једног века, немачки индустријски магнати пројектовали су политику која је названа «Продор на Исток» (DRANG nach OSTEN) који је ишао преко тадашње Аустро-Угарске и Балкана.
Беч, Будимпешта, Београд и Софија били су тада најважнији железнички чворови на путу за Цариград и Багдад, а Трст, Пула и Котор имали су да послуже за поморске базе немачке владавине Јадранским и Средоземним морем. Аустро-Угарској је додељена улога претходнице у том продирању на Исток, а сами немачки империјалисти су преузели улогу заштитника постојећег status quo-a на Балкану, ценећи да ће се планирани рат са Русијом неминовно претворити у рат са православним Словенима, уопште. Немачки владајући кругови на челу са Виљемом II, оштро су се супростављали зближењу словенских и православних земаља Балкана, под окриљем Русије са геслом Балкан, балканским народима (а не окупаторима!).
Са гледишта немачке дипломатије, неслоге између балканских земаља биле су пожељне а са гледишта покварене британске дипломатије, чак су и оружани сукоби били пожељни јер се тако успорава и пангермански продор на Исток, који већ увелико угрожава њихов статус. Немачкој дипломатији било је свеједно која ће балканска држава, преласком на страну аустро-немачког блока, извршити улогу гробара Балканског савеза, док је аустро-угарска дипломатија по сваку цену желела да то буде Бугарска, а да се Србија, ослаби и уништи, због југословенских покрајина у Двојној монархији и оправдане тежње Срба за јединственом државом.
Основни циљ немачке дипломатије тада, био је да разбије Балкански савез пре отпочињања оружаног обрачуна за нову поделу света, јер његове војничке могућности у конкретној констелацији снага у Европи, нису биле за потцењивање, пре планиране германске агресије на Русију.
После четири дуге године покоља на бојном пољу, судбину тадашње Бугарске, али и Немачке и Аустро-Угарске, решио је српски војник на Солунском фронту. Изјава цара Виљема II о решењу рата остаје историјска истина. Французи су најзад дочекали својих пет минута и били немилосрдни (са разлогом) у Версају. Англо-британски удружени капитал, спасио је Немце, јер САД нису у парламенту усвојиле француски предлог за надзор и превентивну војну интервенцију над Немцима, као латентном опасности за светски мир.
Ценећи да је куцнуо повољан час за деобу Сибира, свесно су тридесетих година прошлог века империјалисти из пепела подигли немачку ратну индустрију и пустили чика Адолфа да се мало поигра са питањем њихове конкуренције, што је изгледало у појавном облику као трајно решење «јеврејског питања». Заправо, мала вежба за ране радове у решавању «словенског питања» у пространствима СССР-а, док је удружена Европа марширала под оружјем а непокорени Руси донели одлуку – НИ КОРАК НАЗАД – плативши пуну цену за њу, да извојују слободу за себе, али и за те удружене европске фашисте, под германским вођством.
Током тога рата, уз руски и пољски народ у Европи је највише страдао српски народ. Хрватски фашисти, вежбали су «српско питање» у НДХ, убијајући стотине хиљада Срба на начин од ког су се и сами нацистичко-фашистички злочинци ужасавали. После совјетске победе над фашизмом, западни савезници одмах су почели причу о «опасностима комунистичке немани по слободни демократски Запад», дижући поново из пепела разорену Немачку.
Реваншизмом према српском народу, који је почео пре четврт века разбијањем Југославије, Немачка је започела крваву балканску трагедију. Тзв «југословенска криза» је привидно неутрална синтагма која скрива дугорочно планирано ангажовање Немачке, Ватикана, Аустрије и САД, на разбијању међународно признате државе, чланице УН, јер су је те земље виделе као препреку за спровођење својих империјалних планова на Медитерану, Југоистоку и Истоку континента.
Немачка, Ватикан и Аустрија, запалише ратни пожар у Хрватској и Словенији, али су га Американци ипак гасили бензином у БиХ, да би што већим пожаром на Балкану показали Европи и нарочито Русији, да су немоћне и зависне, а да је нови светски поредак, синоним за америчку НАТО доминацију, стварност коју сви морају подржавати и поштовати.
Успешни оружани отпор Срба који су пружили неоусташкој повампиреној армади у Хрватској и БиХ, показао је да без учешћа НАТО трупа ипак неће бити могуће постићи зацртани циљ, протеривање Срба са Јадрана као топлог мора, на које нипошто не смеју да стигну бродови под Светоандрејском заставом, што већ два века плаши и британске и пангерманске «миротворце» који су намерни да промене свест тих тврдоглавих Срба.
Пуне четири године, прегли су и НАТО планери и њихови послушници у УН и другосрбијански Сорош курсисти и бивши југо-комунисти, да убеде остатак закланог народа српског да му се неће ништа зло догодити, само ће се потомци кољача из Мачве у Великом рату и хрватске фашистичке Црне легије, фолксдојчерске Принц Еуген дивизије и неонацисти разбуђене уједињене ЕУ, мало са њима играти репризе, а после могу Срби и да сами признају да нису толико много ни страдали, опростиће им Ватикан и његови извођачи раних радова што су се толико изморили, у новом покушају да их «уљуде». И тако, све док Британци не поднесу предлог резолуције о «српској геноцидности», а геноцидни народи не смеју своју државу имати, зар не!?
Срби су тако поново, хтели то или не, купили драгоцено време Русији, да преболи дечје болести дивљег либерализма и постсовјетског лутања у тражењу себе саме, док није стасала генерација самосвесних, демократски опредељених државотвораца, који су најљубазније поручили неофашистима – НИ КОРАК ДАЉЕ, а снови о стратешком походу на Русију, Сибир, Каспијски басен и централну Азију, ипак су само санак пусти и недосањани!
Чак је и ова полуокупирана Србија, овог 9.маја, препознала да је то Дан победе над фашизмом у којој је српски народ дао значајан допринос, а не Дан Европе, његов «дублер» тобож посвећен стварању ЕУ.
«Савез европских држава мора бити по могућности заједница свих европских земаља. Европа је постала сувише мала за међусобно изоловане и зараћене суверенитете. Решење европског питања може се наћи само на федеративној бази, пошто се европске државе могу ујединити само слободном одлуком, која произилази из увиђања неопходности уједињења у заједницу суверених држава». НЕ, ове речи нису изговорени коментар на РТС, после спонтане поточарске добродошлице Вучку, овогодишњег, врелог 11. јула!
То су речи фашистичког, немачког министра спољњих послова, Јоакима фон Рибентропа, изговорене у марту 1943.године, на саветовању највишег државног руководства, где се расправљало о «светлој будућности» тако уједињене Европе! Додуше, кључара своје већ закључане судбине нису позвали, да изнесе будуће планове за преуређење те њихове тако срећно уједињене ЕУ, али је он учинио све да ослободи потлачене и окупиране европске и не само европске народе, од зла фашистичкога.
Слободарска Србија и «Тома без земље» (како се то чини кроз поклоњене наочари тетке Викторије!) препознаће значај обележавања победе над светским фашизмом, још једном, у септембру ове јубиларне године, у време док неофашизам дивља у појединим земљама ЕУ, а извођачи ватиканско-натоовских раних радова у Српским крајинама, одржавају бал вампира почетком августа у Книну!
Значај самоорганизовања српског народа у пружању оружаног отпора повампиреном неофашизму, и трећи јубиларни покушај «Продора на Исток» тек ће се сагледати у пуном светлу науке, док буде текао неминовни процес демонтаже свега антислободарског, нехуманог и недостојног заједнице равноправних људи на планети, што су као нови светски поредак осмислили потомци фашиста, колонијалних освајача и угњетача, чинећи притом безбројне геноциде по читавом свету!
Због свог значаја у процесу омогућавања слободарском свету да сагледа, трећи, јубиларни покушај «источног продора» империјалистичких злотвора, РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА, није нестала, нити ће, док је СЛОБОДЕ!
