„Ево, ја сам спреман да први повучем потез добре воље …“ – рекао је Бакир Изетбеговић пошто је његово обнављања тужбе против Србије за агресију и геноцид, иако безизгледно, уздрмало ионако фрагилан мир и стабилности у региону. Тужба је била поднијета против Срба у Србији и без сагласности Срба у БиХ, па је било логично да ће се најављени добронамјеран гест, као компензација, односити на Србе.
И док су у Српској то са невјерицом ишчекивали, испоставило се, међутим, да је Изетбеговић мислио на уступак Хрватима. На недавном економском скупу регионалних лидера у Мостару он је изненадио спремношћу да се у Федерацији коначно уведе и „друга изборна јединица“. До сада је јединствена ентитетска изборна јединица омогућавала знатно бројнијим Бошњацим да Хрватима изаберу представника у заједничким органима БиХ. Тако је Жељко Комшић (Хрват из СДП), у два мандата биран за хрватског члана Предсједништва БиХ иако су бирачи у кантонима са хрватском већином („Херцег-Босна“) листом гласали за кандидата из ХДЗ-а. Након бурног реаговања Херцегбосанаца, „случај Комшић“ се није понављао и у Сарајеву је засјео Драган Човић, али грешка у изборном систему није отклоњена. А састоји се у томе што у закону пише да „у тројном Предсједништву БиХ мора да буде Хрват“, умјесто да је прецизирано да „треба да буде и изабран од хрватског народа“.
До ономад у Мостару Изетбеговић није хтио ни да разговара о промјенама у изборном систему који је, иако са објективно уграђеном грешком, дефинисан још прије 27 година и међународно гарантован. Откуд одједном његов гест добре воље? Бошњачки лидер је у ствари попустио послије дужег лобирања загребачког Горњег града и Каптола по кулоарима Бриселског сједишта ЕУ, у Берлину и Ватикану. Да је акција успјешно приведена крају, могло се препознати по изјави Колинде у Дубровнику, гдје се отворено заложила за равноправност Хрвата у БиХ, као и по томе што су посланици Хрватске у Европском парламенту успјели прогурати одговарајућу „декларацију о федерализацији БиХ“.
Да је рјешења постигнуто „међународним“ притиском одозго, а не домаћом добротом одоздо, свједоче осорне рекације Груда и Загреба на Изетбеговићев „великодушан гест добре воље“. Најављујући другу изборну јединицу, Бакир је, да би спасао образ пред нарогушеном бошњачком публиком, поставио и услов да „послије тога више не смије бити прича о трећем ентитету и о разлазу БиХ“. На лицу мјеста Човић је одбрусио да се „једнакоправност народа не може ничим условљавати“, а Пленковић дометнуо да је „друга изборна јединица само минимум хрватских захјева у БиХ“.
Из реаговања члана Предсједништва БиХ и премијера Хрватске недвосмислено слиједи да ће Хрвати од друге изборне јединице ићи даље ка трећем ентитету. А да су и Бошњаци схватили куда вјетар дува, показују негодовања у Сарајеву на рачун „издајничког и неспособног лидера који крчми бошњачку Босну“. Али, постоје и конструктивније идеје о благовременој припреми властитог националног ентитета, која никад није замрла у бошњачком народу и којом би они добили исто што и комшије желе за себе. Противници је поспрдно називају „филџан државом“ и „палестинизацијом Бошњака“, што је погрешна аналогија јер проблем Палестинаца и јесте у томе што им окружење оспорава право на националну државу. А заговорници управо подсјећају на наводни дијалог Изетбеговића и Арафата у коме се Алија пожалио на своју дилему: комшије му нуде мало територије, а Американци обећавају цијелу Босну. Јасер му је одговорио: „Размисли добро јер и мени тако Американци 60 година обећавају више, а ево још увијек немам ништа “.
Трагови те идеје и потичу од старог Изетбеговића, који је још уочи рата на „зборовима бирача“ говорио да ће „Муслимани узети само онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“ и, касније, да „нема ништа од БиХ ако је неће Срби и Хрвати“, преко сарајевских ратних графита „Потпиши Алија, нека је наша па макар к’о авлија“, до Првог бошњачког сабора на коме се појавила као легитимна варијанта о којој се гласало. Више гласова је, истина, добила алтернатива по којој је, наводно, „јединствена и цјеловита БиХ услов опстанка муслиманског народа“, и тако постала службена политика бошњачке политичке елита“. Али ни тада ни касније нико није објаснио зашто би било тако када у свијету постоје и много мање и узорно функционалне државе. Као што ни тада ни касније концепција унитарне БиХ није била реална.
Из расположивих извора није могуће одгонетнути да ли је хегемонистичка концепција бошњачке БиХ, која је понијела муслимански народ, плод локалних мегаломанских политичких фантазија, или је то из Брисела наметнута мултинационална и мултиконфесионална мјешавина у којој муслимани не би остали сами и постали мостобран за продор исламског тероризма у ЕУ, или је, најзад, вашингтонски пројекат перманентних тензија између централиста и сепаратиста којим је лако споља манипулисати. У сваком случају, хрватска офанзива против неравноправности у већем ентитету освијестила је неке политичке кругове у Сарајеву да би у догледној будућности послије друге изборне јединице могли фасовати и трећи ентитет. На мапи БиХ би тако, поред Републике Српске, добили и Херцег-Босну те остатак територије за заједничке институције БиХ које би више симболички представљале јединствену државу.
Бошњаци су још од рата на Федерацију гледали као на практично свој атар. Логичан префикс Бошњачко-хрватска федерација претворили су у бесмислени анекс Федерација БиХ. Све федералне институције су лоцирали у муслиманско Сарајево. Знатно малобројније Хрвате, који и данас цуре, збили су у западну Херцеговину. Бирали им представника у Предсједништву БиХ, ускраћивали право на национални тв канал. Сматрали су да је за остварење екслузивно бошњачке ФБиХ довољно да одржавају статус кво и да је довољан проток времена. Зато су се већ двије и по деценије окомили искључиво на Српску као једину препреку реализацији унитарне БиХ. Сада су их Херцег-Босанци, њихова матица и спољна подршка, изненадили. Од оружаних сукоба ХВО и АБиХ у јесен ’93. ово је први пут да се главна линија конфронтације у БиХ са ентитетске релације Бошњаци-Срби помјера на кантоналну Бошњаци-Хрвати.
Занимљиво је да је и неке српске политичаре забринула друга изборна јединица у Федерацији као антидејтонски захват који би легализовао и друге интрервенције у Дејтонски споразум. Међутим, већи ентитет је конструисан претходним Вашинтонским споразумом 1993. између Херцег-Босне и територија под муслиманском контролом, уз могућност да им се накнадно придружи Република Српска, што је касније и урађено 1995. у Паризу. Другим ријечима, све промјене у хрватско-бошњачким односима у Федерацији су њихова интерна ствар и немају везе са Дејтонским споразумом. Елем, за Републику Српску не производе никаква уставна ни права ни обавезе.
Једино може да се постави питање да ли Српска треба да остане по страни спрам свађа у комшилуку, или да заузме једну од страна. Иако их ниједан од комшија није задужио добрим, стратешки гледајући друга изборна јединица, и поготово трећи ентитет, довели би сктруктуру БиХ на реалну мјеру – конфедерацију три националне републике. А Српска би најзад била растерећена од четвртвјековних притисака Бошњака и њихових пријатеља са Блиског истока и далеког Запада.
