Поштујући онај срдачни споразум из сремскомитровачке казнионе, о рушењу „великосрпске хегемоније“ и разарању заједничке државе, потписан далеке 1935.године између хрватских усташа и КПЈ, нису се партизани на простору NDH нарочито претргли у заштити српског становништва од хрватског геноцида, иако су им већина бораца били Срби, који су се латили оружја управо да се одбране од усташа и домобрана.
Вероватно су зато мирно сачекали скоро месец дана да усташе разоре трагове геноцида у логору Јасеновац, али су им логораши из радионица помрсили те рачуне, јер су свесни чињенице да их чека немилосрдна смрт ако не крену у пробој, били предводници напада на логорску стражу!
Тако су ипак претекли ретки сведоци ужаса у том логору хрватске државе, јер је NDH то и била.
Сами Хрвати су је створили, лаж је да су им помагали немачки нацисти и талијански фашисти, али јесте дотадашња Мачекова бановинска управа, која се одмах ставила на располагање новој домовини, вредно хапсећи и таманећи све српске добровољце, четнике, српске чиновнике, полицајце и незаробљене официре и подофицире, рођене на простору нове хрватске државе!
Четвeрогодишње размере хрватског геноцида било је немогуће сакрити, али су комунисти вредно кренули на посао, затирани су материјални трагови многобројних хрватских логора, уништавана одабрана документација, селекцију су вршили партијски стручњаци који су разумевали значај задатка у прикривању хрватског злочина почињеног уз отворену и свестрану помоћ RKC, док је наводни хрватски антифашизам, плански и пропагандно стваран током рата уз помоћ комуниста Срба, који су се тако баш доказивали истакнутим вођама „хрватске антифашистичке борбе“, манипулишући притом српском антифашистичком масом са простора NDH, нарочито из Крајине, као центра антифашистичке борбе!
Планско забрањивање да се изврши детаљни попис српских жртава геноцида, да се сакупе, систематизују и стручно обраде изјаве преживелих сведока, што би доказало планирани геноцид још у тридесетим годинама прошлог века, у емиграцији, где су талијански фашисти и Ватикан отворено помагали Павелићу и братији у стварању планова, сада показује стварно лице злодела које има све елементе сарадње комуниста и хрватских терориста-усташа, које је полиција краљевине Југославије прогонила као терористе, злочинце који руше државу а не као наводне политичке опозиционаре легалне власти, како су упорно учили браварови интерпретатори „истине“!
Упутство ватиканских душобрижника, да се систематски негирају хрватски злочини над Србима, Жидовима и Ромима уз планско лагање о „блајбуршким жртвама“, упућено хрватској емиграцији још далеке 1946.године, што је трајало неколико деценија без адекватног одговора српских историчара, јер су им комунистички ревизори у браваровој Југи забрањивали да нарушавају „братство-јединство“, довело је до последичне аутошовинистичке појаве улагивања Хрватима, који су вешто глумили увређене, јер су у краљевини Југославији тобож били „жртве великосрпске хегемоније и клерофашистичке диктатуре Александра Карађорђевића“ о чему је највише писао Србин Светозар Прибићевић, сујетни политикант, увређен што није био први међу једнакима у Демократској странци, коју је потом злонамерно поцепао, стварајући своју СДС (Самостална демократска странка) међу Србима из некадашње Двојне монархије, и потом служећи хрватским политичким првацима Радићу и Мачеку, као антисрпска полуга за рушење парламентарне већине!
На предлог Радића, отишао је убрзо у Париз, да као политички емигрант али ипак Србин, тамо упорно руши Карађорђевића, који је био најјача француска подршка међу новим државама насталим распадом Аустро-Угарске.
Таквим деловањем, давао је легитимитет и хрватским терористима-усташама, што су обилато подржавали из Ватикана, јер је тада Француска била држава у којој је поникао католички лаички покрет, значајно утицајан у време велике светске кризе тридесетигх година прошлог века.
Стога ни мало не чуди, да се недавна изложба у Њујорку, међу многим европским земљама доживљава као темпирана бомба у покушају ЕU да заведе „ред“ на западном Балкану, а само учешће државе Србије у организацији те изложбе, многи виде само као манипулативни покушај добивања на значају у политичком трговању са Хрватском, које неминовно следи у процесу наводног „укључивања у ЕU“, који је на све дужем штапу како одмиче процес предаје дела територије, што отворено заговарају многи у самом Београду, а камо ли не би околне државе, које су већ намерачиле свој део добровољног колача, који се износи на трпезу!
Иако се та ЕU на сва уста хвали својим антифашизмом, ни једна једина држава да напише или изјави да је у NDH почињен геноцид над Србима, Жидовима и Ромима, нарочито је Немачка носилац притиска на Србију да се Ромима омогуће сва она права, која ни у Немачкој немају, али о злочину њиховог тамањења у Хрватској, ни реч једну!
Управо у јеку хрватске кампање о „лажима у Њујорку“, покренули су београдски антифашисти кампању о непоштовању жртава холокауста у немачком логору Старо сајмиште, који је физички био у NDH а не у окупираној Србији, као да су наручени од хрватских лобиста који упиру из петних жила да се икако спречи истина о злочину геноцида, притом радосно подржавајући покварену акцију натурања Србима предзнака „нацистичког“ народа, и то без икаквих материјалних доказа!
Уосталом, прецизан податак из управе за заробљеничке логоре у СССР, након Стаљинградске битке, понајбоље казује о наводном европском антифашизму, те га вреди увек изнова цитирати!
Током Другог светског рата, у СССР је заробљено у формацијама нацистичке војске, 2389560 Немаца, 513767 Мађара, 187370 Румуна, 156682 Аустријанаца, 69977 Чеха и Словака, 60280 Пољака, 48957 Италијана, 23136 Француза, 21136 ХРВАТА, 14129 Молдаваца, 10173 Жидова, 4724 Холанђана, 2377Финаца, 2010 Белгијанаца, 1652 Луксембуржана, 457 Данаца, 452 Шпанца, 383 Рома, 101 Норвежанин и 72 Швеђанина!
Овом списку европских фашиста, свакако треба додати и 20000 босанскохерцеговачких муслимана, припадника Ханџар дивизије и 5000 Шиптара, припадника Скендербег дивизије, који су тада радосно европеизирали Србе у NDH и на простору проглашене „Велике Албаније“, те нису стигли да доспеју у совјетско заробљеништво!
На овом европском списку, СРБА НЕМА, те стога не чуди колективна европска амнезија када се организује изложба у Њујорку, а Хрвати вриште до неба, што неки неразумници из Србије упорно потржу тај Јасеновац, а све је тако лепо кренуло ка забораву, само да нема тих упорних Жидова!
На Далеком Истоку, имају народну пословицу која искуствено каже – „Пут од седам миља почиње првим кораком“!
Изложбом у Њујорку, српски народ кренуо је на тај дуги пут, имајући одмах јавну подршку руског народа, јер је видљива европска ревизија историје фашизма, баш видљиво уперена против ова два словенска, братска, православна народа, због њиховог показаног антифашизма!
