Јубиларни Свесловенски Конгрес започео је са радом пленарном седницом у Државној библиотеци Москве 26. маја, а завршио 3. јуна заједничком вечером под сводовима Александро-Невске лавре у Петрограду. Од 27. маја до 3. јуна учесници су поред рада на Конгресу могли да уживају у предивним просторима необухватне Русије и посете њене многобројне светиње, путујући бродом „Кнегиња Анастасија“ од Москве до Петрограда. Био је то засигурно важан догађај у друштвеном животу свих словенских народа, па у тексту који следи пишемо подробније о свему. Пошто је ово био јубиларни Конгрес, почећемо са кратким описом тог чувеног Конгреса из 1867. године који су организовали Аксаков и његова словенофилска братија…
Ако не рачунамо скуп у Прагу из 1848. године који су организовали прозападни масони (на коме је био присутан и њихов најамник Вук Караџић), Свесловенски конгрес из 1867. године који су у Русији организовали словенофили представља важан историјски догађај у животу словенских народа. „Љубав не умире, а словенофилство је љубав Руса према Русији и она је бесмртна. Главно начело руског народа је Православље. Оно је замисливо и изван Русије, а Русија је незамислива изван Православља“. Овим речима Розанова почиње књига о Првом свесловенском конгресу у издању „Института руске цивилизације“, коју је на поклон добио сваки учесник овогодишњег јубиларног конгреса. (Да овде одмах кажемо да су „Институт руске цивилизације“ и његов директор Олег Анатољевич Платонов истински настављачи великог дела и велике мисије великих словенофила. Број издања овог Института примакао се бројци 250, а свако издање се може назвати капиталним. Многе књиге изашле у препознатљивим плавим издањима са тврдим корицама и златкастим словима наслова књига, штампане су први пут после стотину, двеста, триста, неке и близу хиљаду година! Грандиозан посао је стајао иза сваког таквог издања, на сваком издању су радили врхунски стручњаци за ту област). Темељ словенофилског учења је „Свето-Владимирски пут“ као једино спасоносни руски пут, а не западна филозофија и хегелијанство. Највећа, грандиозна заслуга великих руских словенофила лежи у њиховом истинском подвигу који се огледа у ослобођењу руске мисли од сувереног поклоњења мисли других народа, који су у Русију пренели начела општечовечанских знања. Управо су словенофили увидели и објаснили слабости мисаоних основа западне филозофије на којој је постројено здање европског просветитељства.
Пре свега, треба рећи да словенофили нису били приучени скоројевићи и незналице попут нашег Димитрија Обрадовића (који се бестидно потписивао монашким именом Доситеј), него су то били бриљантни умови који су одлично познавали европску филозофску мисао. Хомјакова су светитељи Господњи називали учитељем Цркве, Иван Киријевски је био најбољи познавалац мисли Хегела, Шелинга и осталих западњачких опсенара, али кад се упознао са светоотачким штивом, схватио је да је његово изузетно образовање једно недовршено здање и после познанства са Оптинским старцима, жудно је журио да то здање крунише покровом срчане вере. Тек у спознаји неземаљске мудрости, у спознаји дубоких светоотачких речи, Киријевски схвата у потпуности западњачку испразност и умне речи светог Игњатија Брјанчанинова: „Историја филозофије се треба предавати кратко, објашњавајући ученицима да су произвољни темељи на којима су филозофи свих времена стварали своје системе. Због тога су они међусобно противуречни и немају никакву постојаност. Ради тога људско филозофирање и не треба никако другачије схватати него као игру уобразиље и сабрање мишљења којима је Истина туђа. Онај ко ту игру уобразиље и та произвољна мишљења прихвати за истинито учење, њега та филозофија уводи у заблуду и умну поремећеност“.
Ове речи великог руског светитеља потврђује помрачење ума и жалостан крај потпуно недостојан човека, многих западних филозофа попут Спинозе, Ничеа, Фројда… Словенофили су правилно схватили поуку апостола Павла: „Пазите да вас ко не обмане филозофијом и празном преваром по признању људском, по науци световној, а не по Христу“ (Колошанима 2; 8). Свакако да без овог Конгреса који су 1867. године организовали словенофили, и његовог огромног одјека у словенском свету, поготово у руском народу, не би било ни тако грандиозног и дирљивог одазива непуну деценију касније, руских добровољаца који су се масовно уписивали за одлазак у Србију и стављање под команду генерала Черњајева…
Конгрес из 1867. године пратио је конкретне политичке циљеве и делегације свих народа дошле су у Русију са конкретним политичким циљевима (Чеси су се залагали против дуализма Аустријанаца и Мађара, Срби су се залагали за потпуно ослобођење од Турака и Савез балканских народа на чијем би били челу и треба рећи да су после Конгреса добили од Русије повољан зајам, идеолози илиризма тражили су финансијску подршку итд…) и били су присутни представници политичких елита, што није био случај са овим Конгресом. Конгрес од пре 150 година је поздравио Цар лично, за разлику од овог коме власт није уделила значајнију пажњу. За разлику од државе, РПЦ се са пуно уважавања односила према учесницима и Првог и садашњег Конгреса (Приликом Првог Конгреса учеснике је примио светитељ Филарет Московски, приликом овог јубиларног, на својеврсном поклоничком путовању учесници су поздрављени од стране чак четири руска епископа и у многим манастирима дочекани смо са хлебом и сољу.
Сама по себи је значајна чињеница да су се после 150 година у Русији поново окупили делегати из словенских земаља. Конгрес је протицао под паролом: „Нека живи велика љубав Словена једних према другима и према Русији!“. Било је очигледно духовно поимање и прихватање ове пароле од стране огромног броја словенских делегата, Словени као да су схватали да је њима неопходна помоћ Русије, али да је истовремено неопходна и помоћ нас Словена Матушки Русији. Од самог почетка је било видљиво руско братско гостопримство, уз истовремено потпуно јасно православно усмерење јер је путовање крузером „Кнегиња Анастасија“ (у част најмлађе кћерке Цара Николаја II) било обележено не само посетом значајним знаменитостима и споменицима културе из историје Русије, него је то било истинско духовно поклоничко путовање по многим великим православним светињама Свете Русије. Путовање бродом започето је молебаном оца Кирила Сахарова, да би касније јеромонах Серафим из Александро-Невске лавре читао акатист са учесницима Конгреса изнад ковчега великих руских светитеља (Кирила Белозерског, Александра Свирског, Сергија и Германа Валамских и Александра Невског). Не могу говорити у име других делегација, али на тим молитвеним скуповима са сигурношћу могу рећи да се и „физички“ осећало духовно јединство братских православних народа Срба и Руса. Тако да можемо само од срца заблагодарити Олегу Анатољевичу Платонову на одлуци да се Свесловенски конгрес одржи на крузеру који је путовао од Москве до Петрограда са посетама многим светињама руског православља и значајним историјским местима. Словени су имали прилику да схвате зашто је Господ управо руском народу подарио највећи комад земље на нашој планети. Као и да схвате, да Русије без Словена можда може и бити, а Словена без Русије, већ одавно не би било…
Током Конгреса радило је више секција, у којима су узели учешћа угледни културни делатници из свих словенских земаља, али је руска делегација свакако била најрепрезентативнија. Истински велика имена у свету књижевности, историје, науке, уметности, попут Олега Платонова, Владимира Крупина, Анатолија Степанова, Валентина Катасонова, Бориса Земцова, Ирине Леонове, Ирине Ушакове, Иље Числова, Владимира Личутина, Павела Тулајева, Валерија Хјатушина, Вјачеслава Артјемова, Виктора Лињика и других, украсиле би и најрепрезентативнији скуп културних посленика…
Једна од најважнијих декларација Конгреса била је декларација о поновном уједињењу тројединог народа Велике Русије, Мале Русије и Беле Русије и одговарајући документ биће упућен државним органима Русије, Украјине и Белорусије. Значајна идеја која је потекла са Конгреса, јесте идеја о стварању Заједнице Независних Словенских Држава, у којој не би било диктата из једног центра и свака држава би имала своје државне структуре, културу и језик и схватање сопственог фундаменталног правца развоја. Био би то словенски одговор на нови «Drang nach Osten», аналог садашњој ЕУ која се налази у предсмртној агонији. Једнодушна оцена учесника Конгреса је била да Словени треба сами да решавају своју судбину, а не да се она решава у Бриселу, Берлину, Лондону и Вашингтону.
Што се тиче српске делегације, као и пре 150 година, Срби су пристигли из три државе – Србије, Републике Српске и Црне Горе. Најважније достигнуће српских делегата јесте заједничка декларација коју су потписали скоро сви српски представници на Конгресу. На декларацији се радило неколико дана до дубоко у ноћ и верујем да је потребно навести тих седам кључних захтева из српске декларације: 1) Неодступна борба за ослобођење Космета; 2) Поштовање Резолуције 1244 СБ ОУН; 3) Поштовање Дејтонског споразума и заштита Републике Српске; 4) Заштита државотворних интереса српског народа у Црној Гори; 5) Заштита права Срба у Хрватској; 6) Заштита српског језика и ћирилице; 7) Заштита идентитета Срба у Албанији.
Српска делегација имала је и можда најбројнији омладински „погон“, па је химна нашег Горана Лучића изабрана за омладинску химну свих Словена и до следећег Конгреса ће бити преведена на све језике и биће написана музика за њу. У српској делегацији је било и истакнутих новинара, издавача, књижевника, музичара, политичких аналитичара, тако да су бројни наступи српских представника били прилично запажени. Реферат „Утицај духа Запада као главни узрок словенског нејединства“ протојереја оца Јована Пламенца, директног потомка војводе Илије Пламенца који је био учесник Конгреса из 1867. године, свакако спада међу најзапаженије наступе српских представника. Моја маленкост је за тему реферата имала тему из сопствених књига – „Знаменити Срби у руској историји“ и „Знаменити Руси у српској историји“ и по реакцијама руских колега и пројављене жеље да се књиге преведу на руски језик, чини ми се да та тема заслужује наставак рада у том правцу. Желео бих истаћи и веома важан реферат доктора Алека Рачића о последицама НАТО бомбардовања, надам се да ће и његова књига такође бити преведена на руски језик. Међутим, апсолутна „звезда“ не само српске делегације, него и целог Конгреса, општи љубимац свих, био је српски ратни ветеран Војин Гушић који је представљао борачку организацију Републике Српске. Овај стасити Херцеговац који је у рату током 90-их година прошлог века остао без ноге и руке, пленио је својим оптимизмом, вером и љубављу према братском руском православном народу. Наравно, где су Срби, ту је и неизбежна (иако свакако непотребна) борба за лидерство, али то су ипак мање важне ствари које не треба „износити на ветар“ него на миру међусобно расправити.
Једна ствар ипак завређује и посебан осврт. Свакако да сам и лично присталица проучавања наше древне историје, ватиканско-германска школа врви од фалсификата, но, код појединих српских „историчара“ наше древности то се претвара у један неопаганизам који сикће мржњом према хришћанству. Тим незнавеним Србима не допиру до мозга речи владике Николаја да кад Сунце (Христос) изађе, лампе (паганизам) се склањају у подрум. Ради се о таштини и ароганцији типичној за секташки дух, секташ је уверен да само он располаже истинским сазнањем. Да овакво изучавање историје може довести до трагичних последица по масовну свест нације, сведочи пример Украјине, где су деценијама овакви секташи тровали дух младих Малоруса причама о древној историји, древној трнопољској цивилизацији, о украјинцима-скитима, Лондон је настао од украјинаца са Дона, Лон-Дон и сличне језичке идиотске конструкције, довеле су до тога да се данас хиљаде младих „укра“ склања од Сунца (Христа) и вади лампе из подрума (паганизам) скачући и у трансу вриштећи „убиј Москаља“. Кад се не види вредност у Кијевско-Печерској лаври него у паганизму, онда је претварање велике државе у карикатуру (данас се украјинска држава не може другачије назвати) више него логично. Тако смо, на жалост, на Конгресу имали и такве ситуације где се неопагански дух упиње да објасни Русима (припадницима народа коме је Господ доделио улогу Трећег Рима!) како је њихова историја ништавна у односу на славну (паганску!) историју Срба! Због тога, браћо Срби, није проблем изучавање историје, али опрез са паганизмом!
На крају, ред је да укратко наведемо и наша стајалишта и екскурзије на овој несвакидашњој поклоничкој пловидби Словена по светињама Свете Русије. Дакле, увече 27 маја кренули смо бродом из Москве да би у преподневним сатима 28. маја стигли у Углич, управо на дан прослављења светог Димитрија Угличког!
Обилазак мноштва великих светиња у овом градићу, предивних храмова са чудотворним иконама и светим моштима, чини незаборавним боравак у њему. Трећег дана пута стигли смо у Јарослављ, град велике историје који је 1007. године основао Јарослав Мудри, син Владимира Крститеља Русије. У Јарослављу се окупљало руско ополченије уочи ослобођења Москве од папских јеретика 1612. године, и до ступања на престо Михаила, првог Цара из лозе Романових, практично је престоница Русије била у Јарослављу. У манастиру у Јарослављу где је боравио штаб ополченија, пронађен је и истински споменик древне руске књижевности – Повест о полку Игоровом. Четврти дан пловидбе Словени су стигли у велику руску светињу Кирило-Белозерски манастир, где је одслужен први акатист над ковчегом са моштима светог Кирила. Василије тамни и његова жена Јелена Глинска (кћер српске племкиње Ане Јакшић Глинске) нису имали деце и дошли су да просе молитве од светог Кирила. И после његових молитви рођен је Иван Грозни, први руски Цар, који је касније богато наградио манастир. Пети дан путовања стигли смо на острво Кижи, са предивном импозантном дрвеном црквом без иједног ексера! Шестог дана стижемо у једну од највећих православних светиња – Александро-Свирски манастир. Над отвореним ковчегом са нетрулежним моштима великог светитеља, јеромонах Серафим из Александро-Невске лавре чита акатист светитељу, после чега следи целивање моштију. Александар Свирски је једини Новозаветни светитељ коме су се као старозаветном Авраму јавила три анђела (Света Тројица) и на том месту је данас саграђена капела.
Седмог дана пловидбе стижемо на чудесни Валам, и над ковчегом светих Сергија и Германа Валамских такође се чита акатист. После ручка поново обилазак скитова на Валаму.
У Петроград стижемо 3. јуна, следи екскурзија по граду, па долазак у Александро-Невску лавру, где се чита акатист над ковчегом светог благоверног кнеза Александра Невског. Следи заједничка братска словенска трпеза у Александро-Невској лаври и словенска браћа се опраштају. Утисци се тешко могу описати речима, мало је рећи незаборавно, са своје стране могу само заблагодарити Господу што сам удостојен оваквог духовног празника какав је представљало ово путовање.
Лично сам имао само једну замерку изврсним организаторима, коју сам поделио са потпредседником удружења књижевника Русије Владимиром Крупином – уочи завршног заседања није прочитана молитва. Не каже наш народ случајно – све се може уз помози Боже – јер народ зна да дело које није освештано молитвом има краћи рок трајања. Вероватно су организатори имали обзира према неправославним делегатима, иако су свакако свесни онога чега су били свесни и велики словенофили пре 150 година – да изван хришћанства нема истине, а изван Православља нема хришћанства…
Институт руске цивилизације ће издати књигу са свим рефератима са Конгреса који буду преведени на руски језик. Кад смо код тог изузетног Института, свакако да поред већ поменуте издавачке делатности тог Института, посебну пажњу завређује и директор Института, који је уједно и председник „Свесловенског Савеза“ и главни организатор овог Конгреса, Олег Анатољевич Платонов. Морам рећи да сам интелектуално и духовно узрастао уз његове књиге „Зашто Америка мора пропасти“, „Света Русија и проклета нерус“ и друге, тако да је лично познанство за мене, а верујем и за многе друге учеснике Конгреса, представљало посебну част.
Грех би било не поменути и „десну руку“ Олега Платонова, неуморног Дмитрија Орлова, чија енергија, уверен сам, ни једног учесника Конгреса није могла оставити равнодушним!
Да сумирамо, јубиларни свесловенски конгрес може се назвати тријумфом народне дипломатије и истинске дипломате би из тога морале извући неку поуку. Свакако да би и спољнополитички ресор руске власти из овог Конгреса могао да извуче озбиљне поуке и да почне озбиљније подржавати представнике политичке и културне елите у словенским земљама. Упркос бројним препрекама, Русија ће тешко наћи бољег савезника од бројних присталица међу словенским народима, поготово, зашто то не рећи, међу једноверном браћом Србима. Поготово ако имамо у виду да су организатори и Првог и овог јубиларног Конгреса, то имали у виду. Јер тешко се може назвати случајношћу да су част да први наступе и на Конгресу 1867. године, као и на овом садашњем, имали управо српски представници. Ситуација у Србији данас као да је обрнута, сви русофобни и србофобни Сорошеви медији добијају озбиљан новац рекламирајући руске фирме у Србији, тако да данас имамо заиста парадоксалну ситуацију да се непријатељи како српског тако и руског народа и отворени агенти Запада – финансирају руским парама. Имао сам част да на завршној сесији Олегу Платонову уручим лепо стилизовани грб државе Србије.
После Конгреса 1867. године дошло је до заиста много чвршћих веза и јачања „народне дипломатије“, надам се у Бога да ће и овај протекли свесловенски Конгрес такође представљати замајац у јачању свесловенских веза и одбацивању западног јарма са словенског рода. То ће бити и главно мерило његове успешности коју ће оцењивати неке друге генерације…
