ДУПЛИ СТАНДАРДИ ЗАПАДА ЗА РЕПУБЛИКУ СРПСКУ И ЛАЖНУ ДРЖАВУ КОСОВО

Након периода униполаризма, после распада Варшавског уговора, данас је на сцени настајање мултиполарног света. Тај преображај света, у безбедносном па и у сваком другом смислу, узрокује инерцију примене силе. Због тога се све више говори о неконтролисаном хаосу у међународним односима. Степен насиља јесте све већи, посебно од стране САД и водећих земаља Запада над народима и државама које су “непослушне”. Усавршене су различите методе тог деловања кроз санкције, блокаде, сецесионистичке покрете, тзв. обојене револуције, њихову подршку или оспоравање. То се види кроз мноштво примера, али најочигледнији је пример у односу Запада, пре свега САД и водећих држава ЕУ према српским националним интересима у Републици Српској и на Косову и Метохији. Ти дупли стандарди указују на сву сложеност савремених међународних односа.

ОДНОС ЗАПАДА ПРЕМА КОСОВСКОМ ПИТАЊУ И СТАТУСУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Водеће државе Запада у континуитету, након окупације Косова и Метохије, вршиле су притисак на власти у Р. Србији да решавање свих питања из мандата УН издвоје под окриље ЕУ, како би се лакше манипулисало кроз тзв. преговарачки процес Београда и Приштине, чији је суштински циљ суштинско признање лажне државе Косово. Империја која је створила лажну државу Косово је у одумирању и на срећу човечанства свет постаје све више мултиполаран. Русија и Кина, као супер силе, све више су у стању да значајно утичу на решавање битних безбедносних изазова и на Балкану, па и статуса, права и надлежности Републике Српске. Цео систем упрвљања Босном и Херцеговином утврђен је по диктату, са доминантним утицајем Запада и одсликава неоколонијални положај те државе. Рад органа и институција БиХ, Уставног суда, Тужилаштва БиХ и права и надлежности Високог представника јесу у функцији маргинализације изворних права Републике Српске и српског народа уопште. У процесу доношења одлука маргинализовано је право равноправног учешћа сва три народа. Врши се прегласавање и фаворизовање интереса, које заступају муслимански (бошњачки) представници. То се првенствено односи на Уставни суд и Тужилаштво Босне и Херцеговине. Муслиманска елита, првенствено у СДА, настоји на тај начин да доминира и да умањује права друга два конститутивна народа. Преко Суда, Тужилаштва Високог међународног представника и СИПЕ, Муслимани настоје да у дужем временском периоду елиминишу све оне Србе који не дозвољавају маргинализацију српског народа. То чине на различите начине, пре свега кроз стално “истраживање ратних злочина” двадесет година након грађанског рата и оптужбама за “криминал” виђенијих људи у Републици Српској. Отуд и јесте континуиран покушај криминализације председника РС, господина Милорада Додика, како би се под тим изговором удаљио из политичког живота а на његово место довео неко ко неће правити никакав проблем у процесу девастирања државности и права српског народа у БиХ. У том деловању Муслимани имају скоро отворену подршку Хрватске. Проусташка власт у Хрватској била би најсрећнија када западно од Дрине не би постојао никакав институционални облик организовања српског народа. Република Српска, посебно њен западни део, је трн у оку хрватских шовиниста, који баштине вредности злочиначке НДХ из Другог светског рата. То се све више види у политичком и културном животу у Хрватској.

На срећу српског народа и после великих страдања, Србија постаје све способнија да очува виталне националне интересе уз помоћ Руске Федерације, Кине и других држава слободног света. Избор је у суштини једноставан, српски народ у будућности неће и не може дозволити даљу дезинтеграцију српског етничког простора и сврставање на страну оних држава и организација које већ три деценије отворено раде на уништавању српског народа у економском, политичком, финансијском, социјалном, одбрамбеном и сваком другом смислу. После окупације Косова и Метохије и етничког чишћења српског народа са простора Републике Српске Крајине, неки центри на Западу у сарадњи са хрватским и албанским формалним и неформалним центрима моћи настоје да наставе злочине и да на различите начине, па и кроз употребу војне силе ако буде потребно, разоре Републику Српску, задовоље усташке вековне апетите и створе услове за унитаризацију БиХ и њено “експресно” укључивање у евроатлантске структуре. На тај начин би се елиминисао српски фактор преко Дрине, што је био сан усташког поглавништва за време НДХ. Сарадња хрватских и муслиманских политичара исоријски има своје корене у тој фашистичкој творевини а обновљена је у грађанском рату у БиХ, посебно за време спровођења операције “Олуја” 1995. године. Хрватски националисти успешно манипулишу Муслиманима у БиХ, у складу са њиховим освајачким циљевима.

Одузимањем Косова од Србије, боље речено окупацијом Косова и Метохије, гашењем надлежности Републике Српске, јачањем аутономије Војводине, САД и већи део чланица ЕУ желе да маргинализују историјски значај и утицај српског народа на Балкану и тиме угуше било какав ослонац слободне мисли и независности. У контексту тих намера одвојена је и Црна Гора, како би се спречио излаз Србији на море. За Црну Гору се спроводи дуже време, а и данас, процес њеног националног отуђења од бића српског народа кроз измишљање црногорског језика, црогорске цркве и црногорске нације, измишљање различитости и продубљивање противречности. Зато и јесте убрзан процес укључивања Црне Горе у НАТО, а потом и Европску унију.

Власт Црне Горе нажалост постаје формално и суштински савезник Хрватске и Албаније у региону. Није случајно што је власт у Црној Гори признала лажну државу Косово и гласала за предлог чланства те творевине у УНЕСКО-у. Велика је срећа што већински народ у Црној Гори не подржава ту политику режима и има нераскидиве националне, духовне и културне везе са српским народом.

Дупли стандарди које спроводи Запад дуже време, првенствено преко НАТО и ЕУ, трају годинама и неће се лако решити и без последица. У том решавању свет ће променити своје лице и у тим променама настаће различите последице по безбедност народа и држава, првенствено у Европи. Свет неминовно из униполарног прелази у мултиполарни, па је у договору тих нових светских центара могуће очекивати већу стабилност и просперитет.

Подршка албанском екстремизму и пројекту “Велика Албанија” од стране САД, Немачке и Велике Британије биће вероватно и даље изражена, као и до сада. Условљавање Србије око даљег придруживања ЕУ наставиће се кроз захтев за суштинско признање независности лажне државе Косово, прихватање евроатланских интеграција и стално удаљавање од Русије. На тај начин САД желе да кроз контролу власти и неоколонијални положај “државица” на Балкану што пре тај простор у целости ставе под контролу ЕУ и НАТО.

О неискрености односа и деловања руководилаца ЕУ према српским националним интересима могли смо да се уверимо у више наврата. Такав тренд се наставио и кроз појачање безобзирног условљавања у оквиру тзв. Бриселских преговора. Тако Ернст Рајхел, опуномоћеник немачког Министарства спољних послова за Југоисточну Европу, недвосмислено и отворено говори да је суштина Бриселског дијалога да заокружи „независност Косова“.

Немачки портал „Дојче веле“, издање на српском језику, објавио је интервју са Ернестом Рајхелом који се није устручавао да изнесе суштину дијалога које у Бриселу воде представници српске власти и тзв. државе Косово. Ернест у овом кратком интервјуу понавља да су Бриселски преговори у „интересу косовске суверености која није могућа без тих преговора“! Такође, за разлику од других кандидата за чланство у ЕУ, Србија је добила додатне услове од којих он истиче отцепљење Косова и Метохије![1] Интервју није пренео ни један српски медиј, тако нешто још увек није исплативо пласирати српској јавности, вероватно је процена већинских западних власника медија у Србији.

Ернст Рајхел је отворено без увијања рекао истину и суштину односа Немачке и ЕУ према Србији и Косову и Метохији: “Знате да је наша позиција чврста да признајемо Косово као независну државу. Желимо да све друге државе ураде исто. Отуд, у сталном смо контакту са пет земаља које не признају Косово и охрабрујемо их да заузму исти став као ми.”[2]

Цео тај процес некаквих преговора са тзв. државом Косовом је противуставан и одвија се под константним уценама и притисцима водећих држава НАТО и Европске уније. Такав однос неће обавезивати народ и Р. Србију да поштује договоре који су склопљени на тај начин и мимо УН. Европска унија је пролазна организација којој истиче рок трајања па и документима који су донети под њеним мандатом. За српски народ само Резолуција 1244 јесте обавезујућа и цео преговарачки процес и мандат треба да се врати у тај оквир.

Последице комунизма једва смо преживели а лажно европејство би нас коначно дотукло као народ и понизило у сваком смислу, па и удаљило од Русије, која је била једини безусловни савезник и заштитник српских националних интереса кроз историју, па и у последње време око борбе за Косово и Метохију и Републику Српску. Запад настоји да српски народ територијално, државотворно, духовно, национално и верски дезинтегрише. У том науму доста је урађено: (1) Одвојена је Црна Гора у којој су угрожена права српског народа, а на то се власт у Србији се не обазире нити настоји да на било који начин заштити Србе и њихова елементарна права језика, вере, нације; (2) У знатној мери Запад је извршио одвајање Косова и Метохије од Србије и кроз Бриселске преговоре и доношење различитих докумената то и формализује без адекватног отпора власти у Србији, која прећутно или “жмурећи” не реагује због условљавања Запада и тзв. европских интеграција; (3) Права српског народа у Хрватској су угрожена, оних који живе у њој а посебно повратника или прогнаних; и (4) Спроводе се различите специјалне операције како би се разбила Република Српска, поништили атрибути њене државности и створиле претпоставке за све јачу унитаризацију БиХ, како би као таква убрзано била укључена у евроатлантске структуре. На тај начин српски народ би био елиминисан као значајан фактор на Балкану а Србија уцењена да настави процес интеграција у ЕУ, а потом и у НАТО. Такав сценарио српски народ већински не жели и сигурно ће му се супротставити.

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ СТРАДАЊА И ЗЛОЧИНА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ НА ПРОСТОРУ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

Срби су због слободарских традиција и правдољубивости бранили своју земљу од завојевача, гинули и градили систем вредности поносног народа. Само у последња два светска рата страдало је око 3 милиона Срба. Извршен је незапамћени геноцид над српским народом у Хрватској и Босни и Херцеговини. Виновници тог геноцида били су усташе тзв. Независне Државе Хрватске (НДХ), међу којима су били и муслимани, који се по свирепости и злочину нису разликовали. Напротив, по злу чувене муслиманске фашистичке дивизије „Ханџар” и „Кама“ превасходно су биле намењене за етничко чишћење Срба у БиХ и за испомоћ фасистичким формацијама на Источном фронту против Совјетског Савеза.

Улога Хрватске у рату у БиХ је континуирана и специфична. Хрватска је настала више радом спољашњих сила него самим хрватском борбом, заслугом и способношћу. Желела је да поред Банске Хрватске, у њу уђу региони Славоније, Далмације, Истре и Српска Крајина. Помоћу именовања геополитичког простора Хрватска је ширила своје територијалне претензије. Те територијалне претензије су, неминовно, биле усмерене увек према суседима. Посебно су били оптерећени односима са Србима јер су они увек били трајна препрека њиховом ширењу. Будући да се нису могли ширити на север или запад, Хрватска је тежила истоку. „Дрина је необуздана геополитичка фантазије хрватских експанзионациста.“ Хрватски геополитичари су увек полазили од аксиома да је Хрватска, према историјском етничком и геополитичком „праву“ већа него што јесте. Срби су се, дакле, непрестано суочавали с једном врстом хрватског политичког гигантизма, која се спорадично претвара у територијалну мегаломанију… „Хрватска се у последња три века стално увећавала. Банска Хрватска је 1630. године имала свега 10.600 км2 … Као југословенска Република Хрватска се од 1945. до 1990. године проширила на 56.538 км2.“[3] Њене тежње су на даљем присвајању српског простора Бачке, делова Срема (до Београда), у Рашкој области, у Боки и остатку Црногорског приморја, сагласно границама фашистичке НДХ. У оквиру тог хрватског фашистичког државног пројекта, Муслимани су имали велику улогу, посебно на просторима где већински живе. Своју верност према НДХ доказивали су злочинима над Србима.[4]

Тешко је рационално и објективно објаснити порекло мржње између Муслимана, који су у основи српског порекла, и Срба православаца. Историјска је чињеница да готово сви Муслимани (данашњи Бошњаци) на територији БиХ, па и претходне Југославије, потичу од Срба. У великим историјским искушењима нису издржали терор турске окупације већ су, зарад бољих имања и повлашћеног друштвеног статуса, примили ислам. Оптерећени синдромом издаје, а и односом и презиром њихове браће и сународника тражили су неки нови идентитет и то у мржњи према свом пореклу и непријатељству према Србима. Зато је у великој мери у српском народу остала одомаћена изрека „…потурица гори од турчина….“.

То стање правилног националног и верског статуса муслимана нарушио је комунистички покрет у Другом светском рату јер им је придавао обележја и атрибуте нације, како би према Србима развијао нетрпељивост због њихове наклоњености монархији. Већина Муслимана и данас зна тачно од којих српских породица потиче и која им је крсна слава, по којој се православни Срби препознају. Многи међу муслиманским интелектуалцима били су потпуно свесни свог српског порекла и враћали су се у његово окриље. Најпознатија имена су Меша Селимовић, један од највећих српских писаца 20. века, и познати српски режисер светског угледа Емир Кустурица, а најновији пример враћања коренима је Мехмед Бушатлија, консултант за страна улагања, потомак зетске владарске лозе Црнојевића, који се након 500 година вратио својим коренима примивши православље на Сретење, 15. фебруара 2014. године. Када се имају у виду ове историјске чињенице онда није тешко разумети природу и суштину националних и верских противречности, које су се испољиле у грађанском рату у БиХ и зашто су Муслимани побегли од свог националног бића..

Услови за доминацију муслимана у БиХ су створени у НДХ, а потом у оквиру БиХ у СФРЈ као њене федералне јединице, са изразито исламизованим обележјима културолошког карактера. Исламизам у БиХ је добио на замаху и интензитету крајем ’60-их и почетком ’70-их година. Своју пуну идеолошку подлогу муслимански сепаратизам, фундаментализам и унитаризам добили су у делу Алије Изетбеговића „Исламска декларација“ . То дело је на српском језику објављено тек 1990. године, али су се његови ставови и опредељења кришом пропагирали из енглеске и арапске верзије, тако да је то постало део обавезне литературе у муслиманским верским школама у БиХ. На тај начин је ширена идеологија ислама која ће постати основа политичког и партијског деловања Странке демократске акције и њеног војног крила, Патриотске лиге и Зелених беретки. СДА није ни данас суштински напустила те полазне премисе Исламске декларације. То се види и кроз политичко деловање врха те странке и њеног председника Бакира Изетбеговића, као наследника идеологије свога оца Алије.

У том политичком програму Алија Изетбеговић Босну и Херцеговину види као исламску државу, која из јавног, политичког, економског и културног живота искључује равноправност Срба и Хрвата као конститутивних народа. Основне идеје књиге своде се на то да су модерна друштва настала у западној Европи на основама хришћанске вере и културе и да, као таква, не одговарају људима исламске вере. Међутим, за разлику од савремених друштава и система, насталих најпре у западној Европи, где је јасно извршена секуларизација, односно одвајање државе и религије, „Исламска декларација“ не види могућност да се створи друштво у коме преовладавају људи муслиманске вере, а које може функционисати са дистинкцијом између државних и верских институција. Тако да се, као супротност једном модерном поретку државе, у књизи дефинише „исламски поредак“; као супротност данашњим друштвима дефинише се „исламско друштво“, а државном систему „исламски систем“. Исламски поредак је дефинисан као „јединство вјере и закона, одгоја и силе, идеала и интереса, духовне заједнице и државе, добровољности и присиле“. Ослонци исламског поретка су исламска власт и исламско друштво. „Исламско друштво без исламске власти је недовршено и немоћно; исламска власт без исламског друштва је утопија или насиље.“ При чему је ислам више од религије, он је „интегрални начин живота“. Муслиманско друштво је дефинисано као „заједница састављена од муслимана“.[5]

Рат у БиХ (1992-1995) у суштини био је верског и етничког карактера. Верска и етничка мржња коју су распиривали екстремисти биле су његов главни узрок и покретач, уз мноштво других чинилаца регионалног и међународног карактера, који су допринели да мржња дође до пуног изражаја и да избије у први план. Битно је уочити да то није био међународни сукоб нити било каква агресија на БиХ. Ради се о класичном грађанском рату верског и етничког карактера, уз значајно учешће Хрватске војске у појединим деловима БиХ у току целог рата. Странка демократске акције и Хрватске демократске заједнице (ХДЗ) су, након стварања коалиције на антисрпском програму, изашле на изборе у јесен 1990. године. После избора коалиција је узурпирала сва важнија министарства и ресоре у БиХ. Дуже од годину дана ова коалиција је, методом прегласавања Срба, наметала политичка решења која нису била ни по вољи ни у интересу српског народа. Врхунац таквог поступања огледа се у усвајању Одлуке о расписивању референдума о државном осамостаљивању БиХ. Тај референдум су бојкотовали Срби, зато што је одлука о њему донета супротно политичким опредељењима Срба у БИХ и Устава СР БиХ, која је тада још увек била у саставу бивше СФРЈ.

Због усташког геноцида и због насилног исељавања, током и после Другог светског рата, као и због организованог пресељавања дела становништва из БиХ у друге делове Југославије, пре свега у Србију, српско становништво у БиХ се веома убрзано смањило.

Табела 1: Структура становништва према званичним пописима (%)

По последњем предратном попису 1991. године, који није верификован, муслимана је у БиХ било 1.905.829 људи (43,%), Срба 1.369.258 (31,4%), а Хрвата 755.892 (17,3%). Од 106 општина БиХ муслимани су чинили већину од преко 50% становништва у 35 општина, а Срби у 32. Око 240.000 становника Републике (5,5%) определило се у одређено време као „Југословени“, чију су већину чинили Срби или деца из мешовитих бракова. У 1991. години 27% бракова у БиХ били су мешовити. Срби су били већина у западној Босни и источној Херцеговини, Муслимани у централној и источној Босни, а Хрвати у западној Херцеговини. У етничко-територијалном саставу БиХ, Срби су имали водеће место. Они су представљали апсолутну већину становништва на 53,3% територије БиХ.

У фебруару 1991. године СДА и ХДЗ предложили су парламенту на разматрање Декларацију о суверенитету БиХ. Председник председништва републике БиХ Изетбеговић је тада рекао: „Ради суверенитета БиХ бих жртвовао мир, а ради мира у БиХ не бих жртвовао њен суверенитет“. Српски парламентарци оштро су иступили против Декларације и то је питање скинуто са дневног реда. Изетбеговић се колебао, али ускоро је почео да се опредељује за самосталност БиХ. Слично се данас понаша и делује Алијин син члан Председништва БиХ, Бакир Изетбеговић. Није свестан да не може ратом створити унитарну БиХ, нити уништити Републику Српску.

У вршење притиска на Републику Српску у току грађанског рата у БиХ увучена је и СР Југославија, уз обећање Запада да ће јој бити ублажене економске санкције које су највише погађале народ у Републици Српској. Тако је уведена потпуна блокада Републике Српске и на Дрини 4. августа 1994. године. То је била заиста монструозна уцена измученом српском народу. На тај начин вршене су припреме и стваране су економске претпоставке за „војни пораз“ РС, који би присилио руководство Републике Српске да прихвати решења која су била предвиђена Споразумом. Данас се на сличан начин уцењује Србија да утиче на одлуке руководства Републике Српске. Актуелна власт у Србији не подржава Референдум у Републици Српској али на срећу не најављује никакве санкције, јер народ у Србији већински подржава борбу српског народа у Републици Српској да самостално одлучује о својој судбини и да може да изрази своју вољу на демократски начин. Какав је то терор Запада који покушава да оспори сва права Републици Српској, а да истовремено тај исти Запад на 200 км ваздушне линије подржава даље осамостаљење и независност лажне државе Косово? Који су то критеријуми, правда и “међународни поредак” који се силом намеће? Такав однос Запада српски народ осећа још од почетка распада бивше СФРЈ и неће дозволити даље угрожавање виталних националних интереса.

Без обзира на притиске, претње и могуће осуде Запада, Србија је недвосмислено требало да подржи одржавање Референдума у Републици Српској, јер је то изворно право народа које је у складу са међународним правом. Без Референдума, након заставе, грба и Дана државности само би се убрзао процес девастирања надлежности и институција Републике Српске.

Нажалост српска политика је увек била кратковида и није била у стању да се супротстави агресивним плановима Хрвата и Муслимана, који су увек кроз историју користили моћ империјалне силе. За време Аустроугарске, образовани Срби су добро познавали односе између Срба и Хрвата. После 1918. године, мало је било истинских стручњака који су познавали Хрвате, њихове тежње и циљеве. Једино је војвода Живојин Мишић, увек истински одан Отаџбини, предложио краљу Александру Карађорђевићу шта треба урадити након Првог светског рата у процесу прављења неке наднационалне творевине Југославије:

„Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш….. ствар је пропала…..

То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.

 Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправу, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политицких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.

А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити… Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

 Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”[6]

Велики војвода је био заиста геније који је предосетио да ће Хрвати искористити Југославију “за прање губитничке фашистичке биографије” и стварање НДХ, а након распада СФРЈ и за оснивање Републике Хрватске. Српско страдање у Првом и Другом светском рату им је послужило да се из реда губитника преведу на страну победника и остваре интересе хрватског народа. Оно што нису успеле усташе у рату довршили су хрватски комунисти после Другог светског рата и за време распада бивше СФРЈ. Тај тренд лакомисленог и површног односа српске политичке елите око утврђивања унутрашњих граница наставио се и после 1945. године, па све до данас. Српски народ био је изложен геноциду и није успео да научи лекцију из историје.[7] У том периоду, Срби који су могли да кажу нешто о Хрватима наилазили су на жесток и фронтални отпор и у Загребу и у Београду и бивали проглашавани шовинистима, “четницима” и свакојаким погрдним атрибутима, а потом и процесуирани кроз комунистичке казамате.

Идеологија “старог изворног усташтва” није променила циљеве него само форме и начин деловања, сагласно стању међународних односа. Као и пре кроз историју, врх Хрватске државе данас користи моћ утицајних субјеката међународних односа, пре свега ЕУ, НАТО, САД и Немачке, како би што више угрозио српске националне интересе. У томе нажалост у великој мери успева и добија прикривену подршку, посебно по питању урушавања Републике Српске, заједно са СДА и Бакиром Изетбеговићем, који злоупотребљава заједничке институције БиХ, пре свега Уставни суд, Тужилаштво и обавештајно-безбедносни систем.

Српски народ због огромних страдања у двадесетом веку нема право на грешку и треба да остане доследан у својој историјској мисији и улози праведника и борца за слободу и правду. Ако слепо и поданички Србија буде извршавала налоге оних који су је уништавали у блиској прошлости, настаће трајне и ненадокнадиве последице по српске националне интересе. Предстоје тешка времена и велики безбедносни изазови у којима српски народ своје безбедносне ризике и претње може једино успешно решити без деоба, заједно са традиционалним историјским савезницима и пријатељским државама.

ЛИТЕРАТУРА

1. Исламска декларација, Сарајево, 1990. године
2. Кисинџер, Х., Дипломатија II, Верзал прес, Београд, 1999.
3. Кнежевић Милош, Геополитичко окружење СФРЈ, Геополитичка стварност Срба, округли стол, Институт за геополитичке студије, Београд 1997.
4. Џозеф С. Нај, Будућност моћи, Архипелаг, Београд, 2012.
5. The Historical Experience of the Neutral and Non-aligned States in the CSCE , Vienna, 22/23 February 2007, The Historical Experience of the Neutral and Non_PHP_report_001.pdf
6. http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html
7. http://srbin.info/tag/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%85%D0%B5%D0%BB/
8. http://www. sr.wikipedia.org/
9. http://www.nspm.rs/hronika/ernest-rajhel-treba-stvoriti-mehanizme-efektivne-kontrole-suvereniteta-kosova-i-na-severu-zemlje.html
10. http://www.dnevne.rs/nesto-drugacije/americki-n-s-i-i-cia-otkrili-mapu-buducnosti-2020-evropa-bi-trebalo-da-se-podeli-na-tri-dela-srbija-u-pravoslavnoj-uniji

Генерал-мајор у пензији проф.др Митар Ковач

[1] http://www.kmnovine.com/2016/01/ernst.html

[2]http://srbin.info/tag/%D0%B5%D1%80%D0%BD%D0%B5%D1%81%D1%82-%D1%80%D0%B0%D1%98%D1%85%D0%B5%D0%BB/

[3] Кнежевић Милош, Геополитичко окружење СФРЈ, Геополитичка стварност Срба, округли стол, Институт за геополитичке студије, Београд 1997. године, стр. 323.

[4] Сликовит пример представљају догађаји након битке на Козари, јула 1942. године. Око 68.500 цивила упућено је у концентрационе логоре или на рад у Немачку, од тог броја 33.398 цивила је убијено. Најстрашнији је податак да је убијено 11.219 деце старости до 14 година, а ови подаци се односе за мало подручје Козаре и Подкозарја.( izvor: www. sr.wikipedia.org/ ) У светлу ових догађаја разумљив је страх Срба од новог геноцида.

[5] Исламска декларација, Сарајево, 1990.  године

[6] Сузе и руже Немице Лујзе, Политика 29. IX 1991

[7] Неоспорна је чињеница да су Срби систематски убијани у логору Јасеновац, такође је неоспорно да је Јасеновац био највећи концентрациони логор ван Трећег рајха, али око броја убијених Срба у овом логору постоје спорења. Међународна комисија за истину о Јасеновцу је утврдила да је убијено преко 700.000 Срба, 23 000 Јевреја и 80.000 Рома међу којима је било 110.000 деце, Израелски Јад Вашим центар наводи бројку од преко 600.000 жртава.