Светска политика се редовно судара са случајевима неконтролисаног маштарења код врло одговорних лица. На први поглед то може да изазове пренераженост и чуђење. А затим се испоставља да то и нису биле халуцинације болесног ума, већ добро припремљени и осмишљени наступи у интересу потпуно одређених сила.
Као пример се можемо присетити речи Колина Пауела, државног секретара САД, пред специјално заседање СБ ОУН 5.02.2003. године, када је он „поднео многобројне доказе да Ирак крије од међународних инспектора оружје за масовно уништење“. Присутни чланови су, пратећи фантазирање државног секретара, на заседању седели потпуно занемели, и не помишљајући да ће врло брзо после тога почети рат, без обзира што никакво оружје за масовно уништење у Ираку, наравно, није нађено. А персона, која је то на заседању мирно изговорила, доцније ће признати да су подаци које је он тада изнео били „у много чему нетачни, а понекад и фалсификовани“. Само толико!
Да се присетимо и глагољивог британског премијера Тонија Блера који је озареног лица, тоном који је одјекивао у ушима слушалаца, убеђивао светски аудиторијум да је режим Садама Хусеина апсолутно неодржив. У његовој машти стране службе Њеног височанства су поседовале потпуно веродостојне доказе да у арсеналима ирачког диктатора постоји оружје за масовно уништење. Тони Блер је учинио много да рат у Ираку почне управо да би се предухитриле претње од постојања оружја за масовно уништење које, како сада сви знају, нигде није нађено, а није ни могло да буде нађено.
Па добро, нису нашли, и – нису нашли… Нема везе… али зато како се угојила господа из извесних финансијско-индустријских група САД-а и Велике Британије која је и закувала сву ту кашу и која није остала равнодушна према судбини оба распиривача рата. Мистер Пауел је ушао у савете директора Kleiner Perkins Caufield & Byers венчерске компаније, у Савет за међународне везе и Савет медицинске компаније Revolution Health Group, а мистер Блер је постао консултант најкрупније америчке инвестиционе банке JPM organ, затим – швајцарске осигуравајуће фирме Zurich Financial Services, али и власник консалтинг-фирме Ton yBlair Associates. Тони Блер сада може да буде миран – годишње зарађује до 50 милиона фунти стерлинга, што је неупоредиво више од годишње плате британског премијера. Па. лепо се каже – никад није довољно рано да се размишља о будућности. И мистер Пауел, и мистер Блер одлично знају како се то ради.
Кад – одједном – ево опет – клинички случај стваралачког заноса високог функционера. Овога пута то је – генерални секретар ОУН – господин Бан Ки Мун. На конференцији за штампу о резултатима рада ОУН у 2011. години, која је одржана 14.12.2011, он је у присуству представника светске штампе с таквим одушевљењем изговорио оду војној операцији НАТО-а, извршеној у Либији, да је присутне довео до избезумљености.
Бан Ки Мун је изразио одушевљење што су у случају Либије СБ ОУН и Савет ОУН за људска права први пут остварили принцип „одговорности за заштиту“, који су светски лидери усагласили на самиту ОУН 2005. године. Према мишљењу Генералног секретара, смена власти у Либији је извршена као резултат „процеса демократизације“ и пројављивања народне воље, а није била резултат „мешања спољних сила, укључујући ту и ОУН“. Обзиром да су у сали седели не ученици основних школа, већ људи који су одлично знали како су се развијали догађаји у Либији, када је Бан Ки Мун то изговорио наступила је нема тишина изазвана, највероватније, збуњеношћу: шта овај човек мисли да смо ми, и шта ми после овога да мислимо о њему?
У септембру 2005. године Светски самит ОУН је стварно прихватио принцип да је свака држава одговорна да штити своје становништво од геноцида, ратних злочина, етничких чистки и злочина против човечности. У завршном документу самита речено је и да је међународна заједница, радећи преко ОУН, обавезна да „користи одговарајућа дипломатска хуманитарна и остала мирна средства како би помогла да се становништво заштити од таквих злочина.“ Међутим, никакве резолуције о могућностима страног војног мешања у вези са тим Светски самит није донео. Те је радост мистера Бан Ки Муна што је војна операција НАТО-а била у духу тог Самита очигледно у сукобу са реалношћу.
Међутим, Генералног секретара такве ситнице нису могле да збуне. Пошто је изговорио оду концепцији „одговорности за заштиту“, која је у бункерима НАТО-а очигледно добро прерађена – као план напора ОУН, његова машта је кренула још даље и он је открио да та концепција добија све већу подршку земаља-чланица ОУН, а „у оквиру Генералне скупштине је више пута дискутовано о њој, не само у принципу, већ како да се она претвори у живот“. То је, благо речено .- поново смушени ум. То, како је НАТО „принцип одговорности за заштиту“ претворио у живот нико на свету, осим самих учесника у агресији, не може да одобри.
Слушаоци се још нису били повратили од онога што је Генерални секретар изговорио, а његова машта је већ полетела даље. Присутнима је саопштио да је војна операција НАТО-а у Либији „извршена строго у оквиру мандата који је утврдила резолуција Савета безбедности бр. 1973.“
Дописник агенције ИТАР-ТАСС који очигледно није био навикнут на такве узлете логичке мисли поставио је питање да ли је ОУН утицала на ток операције, и одмах је, брзином муње, од Генералног секретара добио одговор. Па, он, Бан Ки Мун, је „о том питању не једном дискутовао са генералним секретаром НАТО-а, како би се искључила могућност кршења људских права и жртве међу цивилима… Мислим да смо ми били сведоци управо тога и ја бих желео да у вези са тим питањем ништа не остане неразјашњено“– саопштио је присутнима Бан Ки Мун.
Лаж и лицемерје из уста првог човека Организације уједињених нација су изазвали општу запрепашћеност. У Москви, уз сво поштовање ОУН, такође нису ни могли, а нису ни хтели да се уздрже. Да одговори на демонстрирани „узлет маште“ на себе је преузео министар иностраних послова Руске Федерације, и то је учинио врло оштро. Реагујући на изјаву Бан Ки Муна Сергеј Лавров је рекао: „НАТО, који је на себе преузео вршење мандата СБ ОУН у вези са заштитом цивила у Либији, тиме што је подржао једну од страна у том конфликту у суштини је ступио у рат. НАТО је грубо прекршио ембарго на испоруке оружја, одлучивао је о смени режима у Либији, што је само вишекратно повећало људске жртве“. Одмах после тога је представник Русије у ОУН Виталиј Чуркин захтевао да се истражи ток ратних дејстава у Либији, у којима је учествовао НАТО. Што би се рекло – убедили сте нас вашим лицемерјем, колеге. Али нису они убедили само руску дипломатију.
„Њујорк тајмс“ који је препознатљив по својим професионалним репортажама са врућих тачака, извршио је испитивање наведеног питања на лицу места – у Либији. Новинари тих новина су посетили 25 места која су најинтензивније бомбардована и лично се убедили да постоји преко 150 уништених „циљева“ – углавном бункера, цивилних зграда и авиотехнике. Закључак је био јединствен: уз жамор прича о „одговорности за заштиту“ авијација НАТО-а је уништавала цивилно становништво.
Главна средства за убијање су била, констатује се у чланку „Њујорк тајмса“ од 17.12.2011., авионске бомбе и ракете које су изгубиле везу са навођењем, погрешне информације о циљевима, као и мањак припремљене опреме за навођење на земљи. Бацајући бомбе на куће Гадафијевих сарадника, руководиоци операције НАТО-а нису ни покушавали да размишљају о породицама тих људи, о женама и деци. Новине констатују и да су вршена поновна гађања када би се ка већ погођеним кућама упућивали познаници и рођаци оних који су били погођени. Природно – то је само повећало број жртава.
Новинари су такође открили значајна, али и бесмислена, рушења цивилне инфраструктуре Либије. Бомбардовани су супермаркети и складишта хране, као и други објекти, неопходни за нормалан живот становништва. Посебно трагичне последице су изазивали напади на складишта са муницијом и горивом. Експлозије невероватне снаге складишта ракета су доводиле до рушења најближих кућа и погибије њихових становника. Долазило је и до тровања људи од токсичних производа ватре.
Сада су нове власти Либије принуђене да признају чињеницу погибије цивила, али говоре о отприлике „преко сто погинулих и неколико стотина рањених“. Према општем мишљењу новинара та цифра је јако далеко од стварности, јер нова власт није заинтересована да укаже на тачне податке.
Истраживања „Њуорк тајмса“ су постала ударац по позицији руководства НАТО-а, које наставља да убеђује да је бомбардовање Либије вршено „изузетно пажљиво“. Чак и када су представници хуманитарних организација Human Rights Watch и Campaign for Innocent Victimsin Conflict (Civic) организовали састанак са представницима Алијансе и предали им своје материјале о цивилним жртвама, заједно са списковима и презименима изгинулих и местима где су они погинули, од стране руководства НАТО-а није било никакве реакције. Одбијање НАТО-а да сноси одговорност за цивилне жртве представља још једну потврду неодрживости политике Алијансе, констатују представници наведених организација. Фред Абрамс из Human Rights Watch каже: „Потпуно је јасно да су цивили гинули при нападима из ваздуха. Међутим читава војна кампања НАТО-а у Либији је потопљена у атмосферу лажи, не само од стране НАТО-а, већ и од стране нових либијских власти, при чему обе стране хвале једна другу.
Русија је више пута указивала на чињеницу да су учесници операције НАТО-а у Либији користили недопустиво проширено тумачење резолуције Савета безбедности бр. 1973 и тако грубо кршили мандат који им је дат од стране СБ ОУН. Резултат масовних ракетно-бомбардерских удара авијације НАТО-а су многобројне жртве цивилних становника и озбиљна штета социјално економске инфраструктуре Либије. Међутим, очигледно је да господин Бан Ки Мун није упознат са позицијом сталног члана Савета безбедности ОУН и истовремено једног од оснивача Међународне организације, чији је он генерални секретар. Пошто је објавио рат здравом разуму он је себи дозволио „напад инспирације“ који тера да се присетимо да је „човек слаб и подложан саблазнима“.
Излагање Бан Ки Муна на конференцији за штампу о резултатима рада у 2011. години не сме да се прихвати другачије осим као говор, наручен од стране Брисела. Није најинтересантније какви су били мотиви који су тако крупног функционера са светским именом натерали на толико недостојан корак. Можда се он на тај начин брине за своју будућност, тачно претпостављајући да неће заувек бити генерални секретар ОУН. Па је можда, размишљајући о томе, Бан Ки Мун покушао да спере крв са поступака НАТО-а у Либији, без обзира што су они већ изазвали велику узнемиреност у читавом свету. А све то – само како би се сачувала тајност закулисних договора између два генерална секретара: њега (ОУН) и генералног секретара НАТО-а, за које мало ко сумња да нису постојали. А све зато, да би врло брзо могли да предложе НАТО-верзију „одговорности да заштите“ овога пута – на пример – Сирију…
