ДВА НОВА КОРАКА БЛИЖЕ РАТУ

301

 


Заиста је баш чудан састав друштва које се окупило ради принудне демократизације Сирије. У њој нису само европске демократије – чланице НАТО-а, већ и деспотије Персијског залива, па и међународне терористичке мреже за које масовна убиства представљају „подвиг – за веру!“, и многобројни одреди „паса рата“ који убијају једноставно – за паре. Свако у том шареном чопору има своје интересе и уопште није лако да се они воде из јединственог центра…

Пошто су стекле искуство у ослобађању других народа од „ропства тоталитаризма“ западне тајне службе још одавно теже да сиријским антивладиним снагама дају консолидованији и послушнији облик. Сваки ма и патуљасти вођа побуњеника је себе сматрао за највећег и није хтео да се дружи са себи сличнима. Као резултат свега – команданти бригаде дезертера, која је себе називала Сиријска слободна армија нису озбиљно схватали Сиријски национални савет, сачињен углавном од емиграната-лузера, мање побуњеничке групице су се отимале за пажњу на привремено освојеним територијама, терористички акти „Ал-Каиде“ су одјекивали тамо где је то било мило њиховим главешинама, а не „штабу опозиције“.

Без обзира на огроман новац који је уложен у побуну, грађански рат у Сирији се није разгорео. У земљи нема сукобљавања великих група становништва ни због религиозних, ни због етничких, па ни због политичких разлога. Све што су иницијатори побуне успели да учине – то је бандитско-бунтовничко деловање групица које не броје укупно преко 30 хиљада људи, које се финансирају из иностранства и које своје операције изводе ослањајући се на базе у Турској.

Прошлог месеца је државна секретарка САД Х.Клинтон објавила да је Сиријски национални савет „пропао“. Тако да су се прошле недеље у главном граду Катара, Дохи, најзад састале гласоноше многих (мада не свих) значајних опозиционих формација Сирије, које су закључали у хотеле док су им говорили: „Док не формирате јединствене органе нећемо вам дати да изађете“. Представништво опозиције је било довољно широко, укључујући и Сиријски национални савет и структуре које су „никле“ од њега. Учешће на састанку у Дохи је избегао низ опозиционих покрета који делују у самој Сирији, конкретно Национални координациони комитет, Народни фронт за промене и ослобођење и још неки. Као резултат дугих и не претерано садржајних дискусија учесници су се договорили да се формира Национална коалиција опозиционих и револуционарних снага (НКОРС). Структуру води имам једне џамије из Дамска, Ахмед Муаз ал-Хатиб. Међутим, главна вест дана, која је осветлила стварно стање ствари, била је изјава Ахмеда Рамадана, једног од руководилаца Сиријског националног савета: „Ми смо се потчинили притиску коме смо били изложени, те смо пристали да постанемо део нове творевине у замену за међународна обећања без икаквих гаранција“.

Јасно је да у таквим условима не може да се говори ама баш ни о каквој консолидацији на бази заједничких интереса. Остало је нејасно и на који ће начин та коалиција да ради. Нема ни јединственог програма, на чијем крају би се потписали сви учесници. Рекло би се да је скуп опозиционара пожњео успех смо у једном – смислио је за себе назив, мада је без обзира на то он остао ипак – само скуп.

Међутим, „патронажне снаге“ очигледно нису ни очекивале ништа више од тога. Њима је била потребна заштита као би ту гомилу извели на виши међународни ниво. Идеално би било да међународна јавност прихвати НКОРС као алтернативу за Башара Асада и да почне да ради заједно са њим у свим правцима. То би довело до њеног претварања у „страну која је за рат“, тј. у „страну за грађански рат“. А то и јесте била идеја оних који су је осмислили.

Међутим, нико нема илузија у вези са одиграном представом. „Они у Сирији немају неку већу подршку, па чак ни међу алавитима, осталим националним мањинама, верским ауторитетима и бизнисом“ – каже Салман Шајх, директор Брукинсовог центра у Дохи. – Без тога нема смисла да се опозиција преформатира, она нема унутрашњи мотор. Сиријци јој не верују.“

Без обзира на то Савет за сарадњу држава Персијског залива (ССГПЗ) је одмах објавио да признаје нову коалицију сиријских опозиционара као законитог представника интереса сиријског народа. На заседању Лиге арапских држава НКОРС је добио статус „главног партнера“, мада се Алжир и Ирак не слажу са његовом борбом против Асадове владе.

Нешто доцније је одржано заседање Савета ЕУ на нивоу министара спољних послова које је одлучило да нови опозициони органи представљају „законите представнике тежњи народа“ Сирије. Истина, министри нису могли да се сложе да прихвате да је НКОРС „једини законити представник интереса сиријског народа“. „Изабрали смо формулацију са којом се слажу све земље ЕУ“ – признала је Кетрин Ештон.

У завршном документу Савета ЕУ се каже: „Европска унија од нове коалиције очекује настављање рада на обезбеђењу потпуног представљања сиријског народа, делујући по принципима поштовања људских права и демократије и обезбеђујући дијалог са свим опозиционим групама и категоријама сиријског друштва“. Циљ тих напора треба да буде „формирање политичке алтернативе режиму Башара Асада. У оквиру тих напора ЕУ је НКОРС-у обећала подршку у његовим односима са међународном заједницом.“

А у то време генерални секретар НАТО- а Андерс фог Расмусен је објавио: „Добио сам захтев од Турске за размештање ракета „Патриот“. Савезници ће одмах да се договоре. Њихово постављање ће ојачати одбрамбену снагу Турске за заштиту становништва и територије, помоћи ће деескалацији кризе на југоисточној граници и представљаће исказивање солидарности и решености алијансе.“

Шта се крије иза тих речи? Системи „Патриот“ имају радијус дејства од 80 км. И обзиром да су постављене на граници могу да обарају сиријске авионе који нападају одреде побуњеника. Све утабане маршруте побуњеника на којима их сиријске војно-ваздушне снаге нападају воде према Турској. А побуњеници ће на тим стазама бити заштићени. Односно, у НАТО-у су спремни да обарају сиријске јуришнике изнад сиријске територије ради ширења кризе све до величине грађанског рата. Судећи по томе како је муњевито Брисел одговорио на Ердоганов “захтев“, одлука је донета управо тамо, а не у  Анкари.

Позиција сиријске владе је такође позната: ни она неће остати дужна и успеће да одговори на такав непријатељски корак. Можда ће Курди помоћи („Патриоти“ ће бити постављени на њихову земљу), како би другачије? У сваком случају, војна ситуација на сиријско-турској граници ће се јако заоштрити.

Принудно уједињавање сиријске опозиције и одлука НАТО-а да против Сирије искористи тактичке системе ПВО који ће бити постављени на турску територију усмерени су на претварање кризе у регионални рат.