Поновни избор В.Путина на дужност председника Руске Федерације претпоставља да ће бити настављена реализација оних принципијелних ставова руске спољне политике, који су означени у његовом чланку „Русија и свет који се мења“. У том чланку је образложен захтев за обнову међународног обичаја из времена биполарног света када ни једна супротстављена страна није себи могла да дозволи кршење Статута ОУН, а уколико би и дозволила, као по правилу је „плаћала све што је била дужна“. Тачно је да се тај ред тада држао на методама застрашивања али је безусловно доприносио учвршћивању опште безбедности.
Одмах после уништења биполарног света старог образца, чији је темељ представљала равнотежа снага СССР и САД, Запад је пожурио да се опрости са духом равноправности у међудржавним односима и кренуо је на успостављање једнополарне глобалне доминације. В.Путин је, у чланку „Русија и свет који се мења“, дао да се јасно схвати да таква тенденција није оно, што ће Русија да подржи.
Према убеђењу руског руководства неопходно је да се ради на обнови ОУН као инструменту равноправних и праведних односа међу државама. Вашингтону се шаље сигнал који је лако разумљив: Русија ће јачати курс према независној и самосталној политици. Покушај да се помоћу „ресетовања односа“ Русија привуче у борбу за америчке интересе, уместо за своје, није успела. Русија неће извршавати туђу вољу.
Реакција Запада на чланак В.Путина је врло интересантна с гледишта узајамног разумевања Русије и Запада.
Судећи по млитавој и скептичној реакцији западног политичког друштва чланак је постао глас вапијућег у пустињи. Снаге које у том друштву одређују тон су се, за двадесет година како им је било све допуштено, на међународној арени учврстиле, сматрајући да је њихово схватање света непогрешиво, те су и слух наштимовали на прихватање само оних звукова који одговарању њиховој слици света. Рекло би се да су једноставне мисли В.Путина о равноправности у међудржавним односима, о суверености и узајамном поштовању држава, они преузели кроз филтер идеолошких предрасуда. Та реакција се најбоље видела код америчких и британских политичара.
Како другачије, када код Англосаксонаца схватање међународних односа представља подразумевање да је цео свет позориште, у коме су они режисери. Таква политичка култура траје већ много деценија. Она се крила или искрсавала у зависности од снаге противника, али никада није потпуно нестајала. Њени почеци су у раду утицајних масонских ложа још из 18. – 19. века, када је у Великој Британији и Француској, а затим и у САД, био направљен тајни систем власти који се постепено проширио на већину земаља Запада. Тај систем је изграђен на принципима о којима се никада није говорило отворено, али који су функционисали. Ево неких од њих:
1. Постоји реална политика, са којом је повезан мали број људи и група, и јавна политика која служи као покриће за реалну.
2. Реална политика се увек организује према интересима уске групације у чијим је рукама највећи део националног богатства. Данас је то неколико десетина англоамеричких и јеврејских финансијско-индустријских кланова.
3. Јавна политика представља позориште у коме играју плаћене партије, познати политичари, читав спектар комерцијалних мас-медија, специјални механизми за управљање масовном свешћу у облику идеолошких и пропагандно-информационих центара, специјалних служби, као и „пета колона“ из иностранства.
Истовремено је игра на та два инструмента – јавна политика „за народ“ и реална политика „за себе“ – одавно постала чињеница у међународном животу и добила назив политике „дуплих стандарда“. Иако таква формулација није сасвим тачна. У ствари – стандард је само један: прилаз креатора реалне политике формирању односа са другим земљама искључиво ради своје користи. А јавна политика је само декорација за лицемерно сакривање правих циљева. Зато нема никаквог удвајања стандарда – постоји само навика да се свет „користи“ као послушно стадо.
Са ширењем идеологије глобализма у свету лажне моралне категорије су се још више прошириле. У политичкој култури Запада лицемерни морализам је пустио дубоко корење и постао је саставни део утицаја на опоненте. Посебно треба да се помену представници америчке „пете колоне“ у многим земљама, у којима САД раде на ширењу својих позиција. Каквим год мотивима да се руководе те „пете колоне“ по различитим земљама, била то русофобија у Централној Европи, поготово у Пољској, „западенство“у Украјини или „либерализам“ у Русији, сви они служе англосаксонској „реалној“политици, врло далеко од националних интереса њихове отаџбине. Тешко да ће их било када оправдати изговор, да су они помешали „реалну“ политику са „јавном“.
Из коректних формулација у чланку В.Путина намеће се закључак о неизбежности новог супротстављања Западу. Ми и они се разилазимо у схватању основних вредности међудржавних односа: по питањима међународног морала, правде и равноправности.
Англосаксонци нису никада били искрени поборници тих вредности, а одатле иде и све остало. Њихова неспособност да воде искрену и равноправну сарадњу не дозвољава да се напори који би водили истинском решавању најважнијих светских проблема уједине.
Као пример можемо се сетити понашања англосаксонских савезника у Другом светском рату: они су чекали да прво Немачка и СССР једна другу исцрпу у жестокој борби, тако да су други фронт отворили тек када је требало да се скочи на степеник задњег вагона воза који је већ одлазио. Тај пример увек треба да је на памети свим политичарима који рачунају да ће сарадњом са Западом зарадити дивиденде.
Како показује историја, Американци почињу да слушају аргументе друге стране тек када та друга страна поседује снагу да преговоре са њима води са позиција силе“. Тако је било и средином седамдесетих година, када је СССР успео да постигне ракетно-нуклеарни паритет са Америком, и 1961, када су се на Куби појавиле совјетске ракете.
Ипак, без обзира на све, сви они – Вашингтон, Лондон, Брисел, Париз, пажљиво проучавају Путинов чланак. Пре свега – у њему траже знаке могуће слабости. Истовремено на Западу не могу, а да не схвате, да програмски чланак В.Путина о питањима међународне политике није само плод његовог личног погледа на свет или конјуктурних политичких схватања. Његов чланак одражава захтеве руског друштва које чека повратак земље на позиције снажне светске државе. А то, што се тиче Запада, уопште није у плану. У свету се шири узнемиреност због политике „дуплих стандарда“ која по својој суштини представља „закон џунгле“, само мало прикривен лицемерјем. Међутим, такав „закон“ одбацује сама природа односа међу државама, којима је, због покушаја међународне отимачине, врло потребан противтег. Данас, вољом судбине, управо Русија прави захтев за његово појављивање.
Криза око Сирије и Ирана се претвара у онај одлучујући фактор који коначно растерује маглу политичких мистификација и открива нову поделу света на два лагера. У Москви се о томе још не говори сасвим гласно, али ће врло брзо такав разговор постати неизбежан.
