Епикурејци као заробљеници Нибелунга

308

 

Да ли ви знате ко су Епикурејци. Уколико не знате, укратко ћемо вам рећи нешто о њима.

У Старој Грчкој, тада завној Хелада, постојала је народна демократија, која је пустила корене и у данашњој Европи. Узгред, можемо рећи да се од тог доба ништа није променило. Као што је у старогрчкој демократији било господара и робова, има их и данас, истина, данас господа другачије зове робове – “социјалним партнерима” – али је то “исто стање, друго паковање”. Заједно са господарима и робовима у Хелади је постојао и демос, слободна јавност, “раја” – која се у слободнијем преводу звала “руља” – која није волела да ради али је волела хлеба и игара.

Што је истина, истина је. Раја није волела да ради и стално се окупљала на непотребним местима и у непотребном броју, водећи међусобно недемократске расправе, које су самим тим побуђивале протестно расположење. Ипак, већ тада су владајући кругови Хеладе схватали неопходност далековидне социјалне политике, како не би пре времена изгубили главу. У циљу ублажавања протеста незадовољне раје били су и створени епикурејски вртови. Филозоф Епикур је проналазач и он је своју школу основао у маслиновом врту 310. године пре Христа. На вратима школе он је написао: “Госте, теби ће овде бити добро, овде је задовољство – највеће богатство”.

О научним истраживањима Епикуровим не бих нашироко, она су одавно заборављена. Али његов главни предлог – живи у задовољству – није нестао. Круг његових присталица непрекидно се шири. Узгред да кажемо да је Епикур пред смрт отишао у бању и замолио да му донесу вина.

Треба рећи да је и у древној Русији било Епикурових присталица. Пијући медовину и домаће пиво, руски епикурејци су певали” “Хеј ми пијемо и пијући идемо. А смрт кад дође, ми ћемо умрети”.

Но, у нашим шумама демократија није далеко одмакла – остала је на биваку у задњој пошти Новгород. А у Хелади је закорачила дубоко и у њој су се појавили епикурејски вртови. Биле су то својеврсне зелене оазе у насељеним местима, у којима је био забрањен колски транспорт и кроз која је обавезно протицао поточић. На посебним местима на обалама потока стајали су крчази са водом, као и јела са маслинама и лепињама. И све на рачун администрације. На гранама су црквутале птице.

Уморни од уличне политике, становници Старе Грчке су могли да дођу до тог места и потпуно бесплатно да окусе лепиње и напију се воде и засладе се укусним маслинама. Они су тамо одмарали уз жубор потока и цвркут птица, што је смиривало манире и њихове мисли доводило до филозофске настројености. Такве грађане прозвали су Епикурејцима, неправедно им дајући увредљив тон – они су као, беспосличари. Премда је у ствари, међу њима било свакојаких типова, можда чак и трудољубивих.

И тако, епикурејство је наставило да живи и у савременој Грчкој. Верни традицијама својих славних предака, Грци су дуго времена желели да живе за своје задовољство и зато су непромишљено приступили Европској Унији.

А у ЕУ, за разлику од старе Грчке, не дају бесплатне лепиње.

Зато што тамо живе потомци Нибелунга и они су све покварили. Да напоменемо да су Нибелунзима звали херојске германске војнике из времена исте те Хеладе, који су свуда проливали крв штитећи златно благо Рајнских девица. Компанија око тог блага била је нервозна и уништавала је не само оне који су хтели да профитирају са стране, него и своју родбину. Колико вреди један краљ Зигфрид – колико је тај погубио рођака. Истина, и њега су једном приликом двојица блиских пријатеља пробола копљем. Каква је била одмазда Зигфридове удовице – страшно је и описивати. Написано је отприлике око 10 хиљада стихова о Нибелунзима, али ни у једном од њих нема ни једне једине речи о неком благочестивом поступку. Само жестоки масакри. Све то није могло да не остави последице на национални карактер потомака Нибелунга и на неки тајанствен начин, потомци Нибелунга су замрзели потомке Епикурејаца.

И зашто би се сада вређали, кад потомци Нибелунга одузимају лепиње потомцима Епикурејаца. Грчка средства јавног информисања оптужују канцелара Немачке Ангелу Меркел за геноцид над њиховим суграђанима. Они сматрају да је Меркел претворила Грчку у “савремени концентрациони логор” у коме су Грци добили улогу “нових Јевреја”.

Међутим, чудни су то људи. Нибелунзи чувају златно благо Рајнских девица – другим речима Заједничког фонда ЕУ. Они на њега пазе. ЕУ је од тог блага дала Грцима по лепињу и Нибелунзи су одмах позвали на прикупљање прилога за враћање дуга. И они су то затражили тако, како су их на то привикли њихови славни преци. А шта сте ви мислили. Па није ово поток покрај кога се гризу лепиње. Молим лепо, изволите платите!

Ненавикли на такво понашање, потомци Епикурејаца се жале да ће Нибелунге тужити суду. “Меркел и дружина срамоте вредности живота и људског достојанства” – говоре они. И цртају јадну жену у виду вампира како сиса крв, дресирку са бичем која тера грчке пензионере да скачу кроз ватрени обруч, или још горе – у облику нацисте.

Размажени епикурејци, ето ко су они!

Као одговор, потомци Нибелунга нису заостали у увредама. Они предлажу Епикурејцима да продају Акропољ, како би вратили дугове. А изашао је и Fokus са насловом “Хуље у европској породици” на чијој насловној страни Афродита показује средњи прст.

У принципу, потомцима Нибуленга придодаје се још посла. Отприлике исти такав презир према благу Рајнских девица исказују и потомци Дачана, који су живели на територији данашње Румуније.  Они су се много година бавили џепарењем и сада се налазе у таквим дуговима, да са њима без Зигфридове палице нећеш изаћи на крај. Има и других који би хтели да мало штрпну од германског блага. Нарочито оних који још само желе да се упишу у ред чувара блага. Мораће Нибелунзи да пређу на дефанзивна дејства. Јој, чега ће ту све бити!