Eвроилузије и неоколонијална метаморфоза

268

Волфрам Мас – амбасадор Немачке у Србији – изјавио је пре неки дан да Европска Унија и НАТО иду у „пакету“. Како је рекао: „Понекад погрешно схватамо да је ЕУ само заједница заснована на трговинским везама. За мене је логично да чланица ЕУ буде и чланица НАТО-а.“ Да нас утеши, потом је додао да ће – због специфичних историјских околности (агресије из 1999. године) – та тема доћи на дневни ред тек после уласка Србије у ЕУ. Јер, за њега „није питање да ли треба постати члан НАТО-а, већ када“, што значи да верује да ће Србија уистину бити примљена у ЕУ. Да ли ствари тако стоје? Наравно, не када се ради о опредељењу запада да Србију увуче у НАТО, већ о његовој спремности да је прими у ЕУ? И да ли српски владајући кругови воде рачуна да земља добије какву-такву компензацију за огромне уступке које чини?

Према сведочанству Милоша Црњанског – великог српског писца и предратног дипломате – чим је краљевска влада 1941. године напустила земљу, и тако доспела у шаке Енглеза, постала је „нека врста колонијалне владе“. Дојучерашњи „савезници“ показали су одмах своје империјалистичко лице. Министре у егзилу третирали су као своје помоћне колонијалне афро-азијске чиновнике. О свим кључним питањима везаним за рад југословенске администрације питали су се њени домаћини, односно британски агенти и назови саветници „жарили“ су и „палили“ по надлештвима владе нејаког потомка вожда Карађорђа.

На страну комунистички фалсификати историје, али људи који су непромишљено гурнули Југославију у рат и потом испољили потпуну неспособност током краткотрајног Априлског сукоба, заслужили су презир. И није ни чудо што су, пошто су наврат нанос напустили земљу, постали обични политички батлери. Ипак, тадашњи војно-политички врх је у моралном погледу два копља изнад садашњих српских сатрапа. Јер, он није земљу мирно предао страним господарима да би онда у њихово име, у својству квислинга, њом наставио да управља. Оновремени наши властодршци у изгнанству су постали квазиколонијалне слуге, али не и туђински администратори у сопственој земљи!

За разлику од њих, данашња српска владајућа гарнитура представља групу сатрапа. Наводно, то су постали ради наше боље будућности. Кажу нам: ЕУ нема алтернативу! Додуше, не кажу и да ће урадити све што се од њих тражи да би Србија била „примљена“ у ЕУ, већ нам тврде да иако – како не би угрозили нашу тзв. европску будућност – колаборирају са „Империјом“, воде рачуна о виталним националним интересима. Но, нема вероватно тога ко у то још верује. Само, очито, има немало грађана који су и сами пали ниско готово колико и власт, па им ништа осим жеље да задовоље личне потребе није битно, тако да се праве блесави и прихватају официјалне лажи.

Међутим, да се сада не бавимо моралом и патриотизмом. Срамота је прихватити претварање сопствене државе у колонију, а поготово у томе саучествовати, макар то нацији доносило и економски бољитак. Али, хајде да видимо да ли је то стварно у функцији прогреса на основу реализације евроинтегративних тежњи или је земља дата странцима за џабе? Тиме суштински допуњујемо горе постављена питања. Није битно само то да ли ћемо бити примљени у ЕУ, већ и да ли ћемо од тога имати очекивану корист? Наша јавност безрезервно мисли да је ЕУ синоним за прогрес. Од таквих српских стереотипа полази и В. Мас када нам нуди жељени колач са непожељним НАТО шлагом. Међутим, да ли ће колач бити укусан када нам га дају или ће већ бити покварен? Да би дали одговоре на та питања прво морамо да сагледамо шта је у ствари ЕУ и куда она иде.

Виктор Иго је још средином 19. века рекао: „Доћи ће дан када ће постојати два велика савеза – Сједињене Државе Америке и Сједињене Државе Европе“. Можда ће такав дан и доћи, али ЕУ сигурно није оличење сна великог француског писца. О њеној суштини говори оно што је 1963. године изговорио белгијски премијер Тео Лефевр. Он је тада рекао: „У западној Европи постоје једино слабе државе, само што неке од њих тога још нису свесне“. А под западном Европом подразумевао је онај део нашег континента којим је владао Вашингтон.

Америка је крајем Другог светског рата фактички окупирала велики део Европе.Немачки нови европски поредак заменио је амерички. Само што многи Европљани, усхићени надолазећим потрошачким друштвом и хипнотисаним средствима меке моћи на које се већ тада ослањала америчка доминација, нису увиђали да нису дочекали ослобођење већ нову окупацију. А евроинтегративни процеси рођени су из потребе да се осигура бржи економски развој и политичка стабилност америчких прекоморских територија.

Историја се поиграла Европом. Некадашњи колонијални посед једне од сила са обода Старог континента, постао је хегемон над великим његовим делом. А бивше европске велесиле, а камоли мање државе европског запада, постале су, у суштини, у односу на Вашингтон оно што су некада спрам Лондона били британски доминиони. Радило се о територијама са високим степеном аутономије, под врховном влашћу британске круне. У Вестминстерском статуту из 1931. године – којим је једнообразно регулисан њихов положај – истакнуто је да су аутономни делови Британске империје, од матице до доминиона, „међусобно равноправни и ниједан није потчињен другом“. Ипак, све до краја Другог светског рата у пракси се знало „ко коси а ко воду носи“.

Економски развијени делови Британске империје, са већинским или бар многобројним становништвом англосаксонског порекла (од Канаде до Јужне Африке), од друге половине 19. века добијали су статус доминиона. Њих не треба мешати са протекторатима, што је нпр. био Египат. Радило се о формално независним државама које су прихватале заштиту Британије, односно препуштале јој контролу над појединим спољнополитичким и унутрашњополитичким пословима. Док су доминиони били део „англосаксонског братства“ у коме се знала хијерархија, протекторати су били лепше назване вазалне државе народа друге расе. Но, ни оне нису биле на дну империјалне лествице. Ту су се налазиле обичне колоније – територије под директном управом Лондона, третиране као зоне нескривене експлоатације. Додуше, ни судбина протектората у том погледу, углавном, није била боља. Једино што је локална квислиншка елита добијала свој део колача.

Док је Британска империја представљала нешто, статус доминиона био је резервисан за „господарску расу“. Када су у њихов ред почеле да бивају примане и земље са афро-азијским становништвом (Пакистан, Кенија, Цејлон), било је јасно да је дошао крај империјалне ере. После Другог светског рата Британија је диригентску палицу предала Америци. А она је, иако неформално, задржале исте принципе на којима је почивала и Британска империја. Асиметрија, и то с обзиром на софистицирани карактер нове „Империје“, још већа неко у класичној британској империјалној епохи, опстала је до данас. Није исто бити амерички савезник из редова англосаксонске па и западноевропске „породице народа“ или „савезник“ са простора „нове (источне) Европе“, односно ваневропске културне сфере. И даље се и те како зна ко је ко, и, ма колико у духу политичке коректности биле причане лепе бајке, коме шта припада. То важи и за ЕУ.

У „европској заједници народа“ иста ваневропска сила која је лидер Северноатлантске алијансе има главну реч у вези са многим питањима. Унија је у многоме политичко крило НАТО-а. Не мора се бити део војног крила евроатлантског блока да би се ушло у његов економско-политички клуб (то важи за западне земље, док ни једна источноевропска није ушла у ЕУ без чланства у НАТО-у), али се мора бити у функцији стратешких интереса САД. Ако се земље које су на то спремне поставе на прави начин, а имају „етно-цивилизацијске“ предуслове за тако нешто, онда је чланство у ЕУ за њих награда за послушност. У складу са тим, ЕУ је данас заједница европских доминиона и протектората Америке. Чланице ЕУ међусобно, али и у односу на Вашингтон, имају неформално другачији статус, али су ипак све у његовој сенци. Стигли смо до места које су евроатлантски центри моћи одредили за Србију у оквиру њихове „Империје“.

Англосаксонци према Србима традиционално имају негативан став. За њих смо мали, балкански Руси, а њих не само што не воле, и сматрају за претњу, већ их и доживљавају као страно тело.Они православни народи који су спремни да искажу висок степен политичког опортунизма и прилагодљивости (као нпр. Бугари) или оне православне нације које се на неки начин осећају идентитетски повезане са западом (нпр. романски Румуни), и могу да добију статус „правих“ Европљана (мада ипак другог реда). Но, зато су за католичко-протестантску Европу и њен данас хегемонистички прекоморски изданак (САД), Срби и Руси народи који готово и не припадају европској цивилизацијској сфери. Јер, православци су добри ако прихватају премоћ запада. У противном, они су, како то кажу Хрвати, омражени „Бизантинци“. А Русија је држава са вековном традицијом велесиле, и, изузев у историјски краткотрајним тренуцима геополитичког „лудила“ неких њених властодржаца, није била спремна да се икоме подређује. Опет, Србима је дуго био својствен инат и снажно осећање националног достојанства. Уз то, велики део српског народа дубински је русофилски настројен. Тако су на западу Срби стекли лош глас колико и Руси.

Њега нисмо поправили. Зато смо, нажалост, изгубили понос, односно спремност да се бар са оним чиме располажемо боримо за своје интересе. Иако то није богзна шта, те не можемо да очекујемо да наше интересе испоштују ни приближно колико руске, ипак је представљало фактор извесног одвраћања када се ради о потпуном гажењу онога до чега нам је стало. И у геополитичким и економским околностима које су за њега биле повољније, Вашингтон је гледао да не арчи своје ресурсе, односно да истолерише бар неке наше интересе како би што јефтиније остварио своје примарне. Могао је и насилно да постигне шта је хтео, али је морао озбиљно да се ангажује. Сада, због одмакле транзиције света из фазе униполарости у раздобље полицентричности, и не може више отворено да нас гази. Међутим, не мора ни да нам даје било какве уступке, јер покорно прихватамо да урадимо све што се од нас тражи. За то је крива квислиншка власт, али и велики део народа који ради бољег живота, у условима постојања вишепартијског система, пристаје на оно са чиме се никада не би сложили наши преци. А то је огољено геополитичко проституисање!

Међутим, ни тиме не можемо да купимо љубав англосаксонског света. Једино смо могли тако да се поставимо да будемо у стању да извучемо бар неку корист. Нисам присталица тога да постанемо протекторат, нити да се окренемо против традиционалних руских пријатеља, да би боље живели, али ако се официјелни Београд већ одриче многих елемената државности и низа националних интереса, онда је логично да за то обезбеди бар неки вид компензације. Но, наша актуелна власт не поступа, бар не на националном плану, чак ни у складу са вулгарно-пијачним моделом понашања. Даје све што се од ње тражи тек за начелну могућност да Србија једног дана добије место у ЕУ.

Друге земље тзв. источне Европе постале су протекторати упоредно са одвијањем процеса европских интеграција. Наши властодршци су себични али ипак не и глупи. Они су сигурно свесни да према нама постоје веће предрасуде него према било ком другом европском народу који је тежио или тренутно стреми чланству у ЕУ, и у складу са тим, да Србија има много мање шансе од других кандидата за улазак у Унију. Бардок ЕУ нешто значи, односно док доноси неку корист новим чланицама ипак, српски врх је једнострано прихватио да наша држава – у складу са направљеном сликовитом паралелом која се односи на организацију некадашње Британске империје –постане не протекторат, већ полуколонија. И још је, у нади да ће тако нешто постићи, фактички дао и територијалне уступке које ниједна земља није учинила ради чланства у ЕУ.

Бизмарк је својевремено рекао: „Србија је шибица у пласту сена“. Данас би некадашњи немачки канцелар вероватно изјавио: „Србија је гладно куче које шени пред власником богате трпезе“. Српски властодршци су пристали да наша земља покорно служи интересима оних који је газе, и за то чак нису обезбедили ни надокнаду. Понизно, и то не само у своје већ и у наше име, гледају господара, надајући се да ће се смиловати и бацити Србима коју кост. А ако дамо све од себе да будемо добро дресирани, мисле да ћемо можда бити пуштени и у унутрашње двориште, где ћемо редовно бити храњени. Но, док деградирају свој народ и његову државу, заборављају да земље у којима су „обојене“ локалне елите помагале Енглезима да владају, нису бивале пуштене у „англосаксонски клуб“ у власништву Лондона. Када је то почело да се дешава он је већ био пред банкротом.

Вероватно ће тако бити и са нашим евроинтеграцијама. Економском кризом већ ослабљена ЕУ ако нам и отвори капије, више неће имати оно због чега смо продали душу. За нас неће бити фамозних европских развојних фондова. Штавише, готово сигурно ће прагматични доминиони и протекторати, од којих се ЕУ сада састоји – а који су већ искористили колико год су могли све што им је пружило „савезништво“ са Америком док се оно на неки начин исплатило – већ увелико радити на томе да промене друштво. А наша саможива политичка елита спремна је да на броду који тоне њихово место заузме Србија.Ради власти и личне корист она је спремна да националним поносом и интересима купи скупу улазницу за ЕУ, и то чак не ову садашњу Унију, већ ону будућу, у фази распада.Што подразумева и њихову готовост да Србију уведу у НАТО, како би постала један од последњих бранилаца америчких империјалних поседа у Европи.

Ситуација је лоша, а ако би наставили „по старом“, будућност која је пред нама, сагледана на објективним основама, и гора је него што емотивно мисле песимисти. Ипак, нема места плакању. Како рече Овидије: „Сузама се бол умирује и уклања“. Ми сви треба да спознамо паклену реалност и због ње осетимо бол, како би избавили нацију од даљих државно-ерозивних процеса условљених евроунијатским илузијама. А не да растерећени кукањем, кротко дочекамо пропаст. Још није касно да се спасемо, али да би се то десило морамо да се пробудимо из стања омамљености.Уверен сам да ће се то и дести. Огољена репресија којој је власт почела да прибегава, и примитивно-агресивна пропаганда којом се служи, допринеће томе. За режим ће све то испасти контрапродуктивно, пошто ће бити катализатор националног отрежњења. Сматрам да је позитивно и то што нас запад нескривено третира као робље, и не даје нам никакву надокнаду за уступке. Да је другачије, с обзиром на ситуацију у коју смо дошли и атмосферу која је завладала, можда би српска јавност дефинитивно била амортизована. Тако би кротко и тихо до краја истрпела да постанемо „савезници“ са својим истинским душманима. Очигледно, не греши народ када каже: „И зло може да изађе на добро“!