Данашњи поредак у Европи и у ЕУ има своју дугу предисторију. Јединственост европског поретка своју историјску генезу везује за историју већине цивилизација, која представља причу о успону и паду царстава. Пут ка новом концепту међународног поретка у свету, а посебно у Европи прокрчен је Вестфалским миром, који је успостављен након тридесетогодишњег рата у Европи (1618.-1648.), који је довео до врхунца сукобе између тадашњих европских феудалних држава, подстакнут снажним непријатељствима између хабзбуршког царста и папства са једне и нове, протестантске религиге са друге стране.
То је историјски период када се као звезда водиља државе, појављују национални интереси, који су следили прорачунљиве, рационалне принципе – што је касније постало познато као државни разлог (Raison d`Etat). Дакле држава је требало да буде основна јединица међународних односа. Вестфалски мир је постао прекретница у историји нација. Држава, а не царство, или вероисповест, потврђени су као темељи за изградњу европског поретка. Концепт државног суверенитета је успостваљен на најрадикалнији начин. Потврђено је право сваке потписнице да бира властити унутрашњи систем и верску орјентацију слободно без мешања са стране… (Henry Kissinger, World order, Allen Lane an imprint of Penguin books, 2014. Str.26.) Ово су били темељи институционализације међународног поретка на основу усаглашених начела и ограничења, као основа за спречавање доминације само једне појединачне земље.
Међутим наведени европски систем равнотеже снага није дуго трајао. Сукобљавале су се различите државе у зависности од њиховог успона или опадања њихове моћи. Буктало је мноштво ратова у Европи. Темељи европског поретка рушени су, мењани кроз ратове, а онда успостављани нови, као што је био поредак након Бечког и Берлинског конгреса, Версајског мира, након Другог светског рата.
Будућност Европе након Другог светског рата везана је за један нови процес, а то су европске интеграције, по свом обиму и садржају непознате у ранијој историји Европе. Да би се осигурао трајан мир између европских држава, лидери кључних земаља Европе, сматрали су да је неопходно економско и политичко уједињење између њихових држава. Историја ЕУ представља временски период који почиње 1951. оснивањем Европске заједнице за угаљ и челик, као прве европске наднационалне економске заједнице у коју су ушле: Белгија, Савезна Република Немачка, Луксембург, Француска, Италија и Холандија. Потписивањем Римског уговора 25.марта 1957. (дан ЕУ) успоставља се Европска заједница за атомску енергију и Европска економска заједница (ЕЕЗ) у коју се интегришу и други сектори привреде поменутих земаља. ЕЗ постепено јача, формира нове институције, поспешују се интеграциони процеси, и то доводи до проширења Европске заједнице приступањем нових држава. У Мастрихту 1992. ствара се ЕУ.
У досадашњој историји ЕУ је имала седам проширења (пријема нових чланица). Усвојила је низ нових докумената. Мењала је своју унутрашњу структуру и начин функционисања, заштиту граница и сл. Данас ЕУ има 28 чланица и око 500 милиона становника. Основни документи на којима функционише данашња ЕУ су: Уговор о ЕУ и Уговор о функционисању ЕУ.
У међувремену (март 2017.) је покренут процес изласка Велике Британије из ЕУ, као операционализација референдумске одлуке о напустању ЕУ. Почео је обрнут процес. Интеграциони процеси у ЕУ су заустављени. Следи унутрашња консолидација, усвајање нових докумената на бази којих ће Унија функционисати. Остаје отворено питања да ли ће превладати интеграциони или дезинтеграциони процеси у ЕУ.
Основне вредности и начела ЕУ
Један од примарних циљева стварања ЕУ био је окончање честих и тешких ратова између суседа, који су кулминирали Другим светским ратом. Вестфалски мир није захтевао посебан аранжман за успоставу савеза или сталне европске политичке структуре, али јесте инаугурисао нови концепт за Европу као равнотежу сила. И након Вестфалског мира, интерес државе је био водеће начело. Посебно је питање зашто није био могућ миран европски поредак деценијама и стољећима после вестфалског мира и весфалског поретка у Европи.
ЕУ коју чине земље чланице потпуно разлиите географске величине, економске снаге, војног потенцијала, геополитичке моћи и сл. успела је у протеклих педесетак година да успостави и одржи свеопшту равнотежу на европском плану, и то тако што су моћне земеље, чланице ЕУ биле под одређеном врстом „контроле“ и није им пружена прилика да повећају своју снагу до те мере да постану претња и да остваре хегемонију. С друге стране земље „конкуренти“ за неку врсту ограничавања снажних чланица, које су настојале да уђу у ред великих сила, „прилагођавале„ су своје тежње, тако да не би нарушиле постојећу равнотежу, и тако би се спречио свеопшти пожар.
Два су основна Уговора на којима се заснивају вредности и начела ЕУ и то: Уговор о ЕУ и Уговор о функционисању ЕУ.
Основне прокламоване вредности и начела којих би се морале придржавати све чланице Уније, садржани су у Преамбули Уговора о ЕУ, а то су између осталих: културно, вeрско и хумaнистичко нaслеђе Eурoпe из кojeг су сe рaзвилe oпштe врeднoсти нeпoврeдивих и нeoтуђивих прaвa људскoг бићa, слoбoдe, дeмoкрaтиje, jeднaкoсти и влaдaвинe прaвa; затим, важност oкoнчaњa историјске пoдeљeнoсти eврoпскoг кoнтинeнтa и пoтрeба ствaрaњa чврстих тeмeљa зa изгрaдњу будућe Eврoпe;….. зajeдничка спољна и безбедносна пoлитика кoja укључуje пoступнo oбликoвaњe зajeдничкe oдбрaмбeнe пoлитикe кoja би мoглa дoвeсти дo зajeдничкe oдбрaнe; ……унапређење мирa, безбедности и нaпрeткa у Eурoпи и свeту; нaстaвљање с прoцeсoм ствaрaњa свe тeшњe пoвeзaнe униje измeђу нaрoдa Eурoпe у кojoj сe oдлукe дoнoсe нa нивоу штo je мoгућe ближе грaђaнимa, у склaду са нaчeлом супсидиjaрнoсти.
ЕУ је успела да у својим границама заиста обезбеди мир и просперитет за многе земље и народе. Међутим Европски континент није само ЕУ. Многе земље Европе изван ЕУ трпеле су политичку нестабилност, економско заостајање, унутрашње немире, па све до грађанских ратова и великих разарања, која су често била и последица војних ангажовања ЕУ као целине или њених неких чланица. ЕУ као „ексклузиван клуб“ деценијама се развијао, продубљивао облике и садржаје властитих интеграција. Постао је примамљива опција за многе европске земље. Међутим улазак у тај „клуб“ није нимало једноставан. Почетни дефинисани услови приступања ЕУ мењали су се временом, постајали су све сложенији, захтевнији, па све до дефинисања посве нових услова. Ради благостања ЕУ и њених чланица, како у европским оквирима, а још више у светским, многе земље Европе изван ЕУ трпеле су велике последице. У овом смислу посебно је био погођен Балкан.
Судар процеса балканизације и европеизације
Ако под европским вредностима и начелима, сматрамо све оно што је речено у Преамбули уговора о ЕУ, као и у самом Уговору о ЕУ , и у Уговору о функционисању ЕУ, онда се можемо начелно сложити да је то респектабилан оквир вредности и начела, која су пожељна за свако друштво. Међутим те вредности ЕУ су још увек посебан „забран“ у који се тешко ступа, или се морају поднети значајне „жртве“ и уступсци да би се у тај „забран“ уопште ступило. Крајем осамдесетих и почетком деведестих година прошлог века, када се одвија процес распада Варшавског пакта, посрнућа Русије и хаотичан процес насилног растурања СФРЈ, ЕЗ је у великом замаху и храбро граби ка новим иунтеграционим формама и садржајима. У фебруару 1992. на Самиту у Мастрихту потписује се Уговор о Европској Унији са задатком да се олакша развитак економске и монетарне као и политичке уније. У то време на Балкану бесни рат. У балканском ратном периоду ЕУ укида границе, јача унутрашњу повезаност, економску снагу и прима нове чланице.
Дакле имали смо два процеса у Европи који су се упореду одвијали, и то процес европеизације саме ЕУ и процес балканизације самог Балкана. Балканско „гротло“ није аутохтон процес, без снажних подстицаја и утицаја из вана, па и из саме ЕУ. Многе земље, данашње чланице ЕУ, некада као самосталне државе или као империје, односно као монархије, кроз историју су значајно допринеле балканизацији некадашњих република СФРЈ, а посебно српског народа., кроз окупацију, ратове, економске, политичке, идеолошке и војне поделе. Ти историјски атавизми су присутни и у актуелној политици тих држава. Ратови на Балкану који су вођени деведесетих година прошлог века, као и политичко-географски и геополитички процеси, који се и данс воде проузрокаовани су ванбалканским (алохтоним) и унутарбалканским (аутохтоним) чиниоцима, који су по правилу међусобно повезани. Насупрот процесима европских интеграција, су процеси балканизације, који у својој суштини значе подељеност и уситњеност територија, њихова међусобна супростављеност и умешаност ванбалканских чинилаца. (Миломир Степић, У вртлогу балканизације, Београд, 2001. Стр.15)
Добро је познато да Балкан никада није био геополитички „неутралан“. На Балкану су се увек укрштали интереси великих сила. У новије време посебно су се укрстили интереси САД, Русије, ЕУ, па донекле и Кине. ЕУ је била значјан чинилац и медијатор током рату на тлу бивше СФРЈ. Она је изабрала страну у том сукобу, изражавала је вредносне судове, идеолошко опредељење, остварујући значајан утицај на сукобљерне стране, углавном на штету српског народа.
Европске интеграције у оквирима ЕУ увек су под снажним утицајем атлантских, тј. НАТО интеграција. ЕУ није посве слободна у свом војно-стартешком наступу, јер је под снажним утицајем САД кроз НАТО пакт. О интеграцијама неке европске земље у ЕУ снажну подршку или противљење изражавају САД, иако нису чланице ЕУ. Овде се САД јављају као снажан изван европски фактор у целини и фактор изван ЕУ.
Да није долазило и да не долази до снажних геополитичких сучељавања моћних сила на Балкану, укључујући и ЕУ, њене најмоћније чланице, посебно у финалној фази хладног рата, СФРЈ је могла под истим европским критеријумима приступити процесу евроинтеграција. Међутим, као и обично балканизација је предходила европеизацији. Након рата у СФРЈ, стварањем шест самосталних држава отпочео је процес њихове европеизације. Неке су тај процес завршиле релативно брзо и лако (Словенија), неке су превалиле дуг и релативно тежак пут (Хрватска), а неке су у фази преговора са јасним изгледима да се тај процес настави, али без временске извесности када би могао бити завршен (Црна Гора и Србија) а неке су још увек на почетку тога процеса (БиХ и Македонија). Дакле процеси балканизације су уступили место европским процесима интегрисања, али нису још увек у потпуности искључене опасности да се поново склизне у процесе балканизације.
Актуелно стање ЕУ показује да се она налази у стању стагнације, замора од проширења, унутрашње неконсолидованости, а после брегзита у стању дезинтеграције, јер је Велика Британија отпочела процес изласка из ЕУ. Све је ово довело до трагања за новим облицима унутрашњег уређења и даљег развоја ЕУ. На столу институција ЕУ је опција ЕУ у више брзина, или другачије речено, уређење ЕУ по систему концентричних круговца, које ће формирати земље у складу са својим економским и другим моћима, односно поделиће се на друштво богатијих и сиромашнијих чланица. Актуелне процесе у ЕУ можемо назвати својеврсном „балканизацијом ЕУ“, која је изазвана унутрашњим кризама, али и проблемима подстакнутим из вана, од стране ваневропских снага и снага изван ЕУ, а то је непосредан утицај САД, и посредан утицај Русије, као последица неслагања око економских санкција које је увела ЕУ Русији, под притиском САД, због кризе у Украјини, мигрантска криза итд. Свакако да ови процеси „балканизације ЕУ“ имају и имаће негативне процесе на евроинтеграције балканских земаља.
Да би се објаснило данашње стање ЕУ било би потребно много више простора и времена. Унија има институциoнaлни oквир чиjи je прокламовани циљ унапређивање њeних врeднoсти, зaлaгaње сe зa њeне циљeвe, служење њeним интeрeсимa, интeрeсимa њeних грaђaнa и интeрeсимa држaвa члaницa тe обезбеђење кoхeрeнтнoсти, ефикасности и кoнтинуитeта њeних пoлитикa и дeлoвaњa. (Уговор о Европској унији, чл.13, Одредбе о институцијама).
Међутим, зашто је ипак међу чланицама Уније велико незадовољство и зашто је Велика Британија напушта Унију, и откуда све више претњи и опасности да би то могла учинити још нека чланица Уније. Можемо рећи да су институције ЕУ као апстракт постале стални ентитет који постоји на основу властитог права. Те институције су почеле служити саме себи. Постале су контролни механизми над државама чланицама ЕУ, као основним субјектима Уније, „изгубила“ се национална држава, „изгубили“ су се грађани, њихови интереси, и интереси држава чланица нису више аутохтони нити оригинални. Идеја етничке припадности и националног идентитета, још увек су доминантне у Европи у односу на државну и грађанску идеју, које су доминантне у САД. У ЕУ све више превладавају ставови појединих, најмоћнијих држава, као општи интереси Уније, и интерси свих њених чланица. Кључни играчи на геополитичкој сцени света (САД, Русија и Кина) много лакше обликују у једну целину мношто различитих чинилаца, који су од важности за добробит државе и друштва а то су: географија, војна снага, дипломатија, шпијунажа, закони, финансије, еконимија, култура, традиција, морал и јавно мњење, гласине и легенде, људско зло и људска слабост, док то много теже могу да учине наднационалне организације као што је ЕУ.
ЕУ је све више изложена различитим нападима од стране САД, које на врло суптилан начин подгрејавају излазак земаља из ЕУ, истичући пример Велике Британије као добар потез. Партнерство САД и ЕУ поприма нови облик или пак клизи ка ривалству. Председник Европске комисије ЕУ Јункер је упозорио САД да се баве својим послом, да се не мешају у послове ЕУ и да не подстрекавају неке чланице ЕУ да и оне иступе из Уније. Истовремено се Јункер залаже за ригорзне мере и услове изласка из ЕУ за Велику Британију, па чак и казне и одмазду за све оне земље који би се можда одлучиле на сличан корак. Даље он прети нестабилностима и ратом на „Западном Балкану“.
Очито да челници ЕУ нису у стању да одреде праву дијагнозу стања ЕУ, па зато посежу за репресивним и претећим мерама. Настоје властиту кризу пребацити у туђе двориште, опет на трусно подручје Балкана. Досадашњи приступ ЕУ европским проблемима и проблемима на Балкану био је прагматичан, а не концептуалан. Деценијама се није суочавала са великим изазовима који прете и њеном опстанку. Вођство ЕУ је мислило да за сваки проблем постоји једноставно решење, а нису били свесни да су та многа једноставна решења проблема, била само увод у нове проблеме. Управо такав приступ проблемима на Балкану изазвао је распад једне државе, унутрашње – грађанске сукобе, тињајуће сукобе као извор нових отворених сукобљавања. Због двојних стандарда који су примењивани у балканским сукобима, када је реч о признању сдецесионистичких покрета и самопроглашених држава, као бумеранг јавили су се проблеми у самој ЕУ (захтеви за осамостаљење Каталоније и Шкотске), затим немогућност усаглашавања политика у вези са мигрантима, који су се појавили, опет као полседица ранијих „решења“ светских проблема, у којима је учествовала и ЕУ итд.
У сваком случају све је мање европеизације и европске интегрисаности у самој ЕУ, а у земљама „Западног Балкана“, све смо ближе поновним процесима балканизације. Актуелно стање односа у региону је забрињавајуће. БиХ се показује и даље као „немогућа држава“, Косово, као самопроглашена држава је неспособно да самостално управља собом и укључено је у „укупан албански фактор“ на Балкану који је у великој офанзиви реализације идеје „Велике Албаније“, угрожавајући интегритет и целовитост Македоније, Грчке, Црне Горе, и Србије. Македонија је због „Тиранске платформе“у колапсној постизборној фази, без наде да се формира нова влада, са великим изгледима да дође до грађанских немира. Македонија која је некада од (1992. до 1999.) „чувана“ снагама УНПРЕДЕП (The United Nations Preventive Deployment Force), које су многи највероватније и заборавили, да би се „спасила од југословенског ратног вихора“, сада повлачи као „окидач“ у сукобу за који је „дошло време“. Америчке снаге у саставу УНПРЕДЕП имале су важну улогу у припреми агресије НАТО на СРЈ. Изгледа да је сада дошао „тренутак истине“ за Македонију. Црна Гора је располућена у вези приступања НАТО пакту, са снажним поделама у друштву које могу довести до немира. Србија је релативно стабилна, на „европском курсу“, са значајним везама са Русијом и САД, и са посебно чврстим партнерским односом са Кином. ЕУ и НАТО оптужују Русију због наводног подривања стабилности Балкана, само на бази јавно изражених легитимних итереса Русије у Европи па и на Балкану.
Закључак
Предходна анализа нас упућује на могући „врући рат“, а не само на „хладни рат“, како је то изјавио министар спољних послова Србије Ивица Дачић. До тога „врућег рата“ може доћи само посредовањем алохтоних (ванбалканских) фактора, јер „домаћи“ ресурси нису довољни за избијање рата, нити су домаћи лидери спремни, нити одлучни да у такве ратове уђу на основу самосталних одлука. До отворених сукоба може доћи само ако то одлуче спољни фактори, који су непосредно заинтересовани за нову политичку, етничку или географску композицију „Западног Балкана“. Ту важну улогу може да има ЕУ.
Очито да се европеизација Балкана спроводи на кашићицу и то плански, али се непредвиђено, за ЕУ, појавио нови проблем а то је балканизација саме ЕУ. Изгледа да постоје и неке снаге ван ЕУ, ван њене контроле које раде на дестабилизацији саме ЕУ. На европској сцени је судар процеса балканизације и процеса европеизације.
слика http://www.slobodnaevropa.org/a/nesuglasice-na-startu-samita-eu-turska-o-izbeglickoj-krizi/27594006.html
