Корак напред – два корака назад
Изгледало је да је почетком прошле године Брисел чврсто кренуо ка смањењу укупне задужености Европске уније и појединих њених држава, користећи за то метод банкрота који се може контролисати. Мартовска операција са грчким дугом је многе надахнула и дала им наду. У Бриселу и још неким европским главним градовима почели су да активно дискутују о питању могућности и сврсисходности да се иста „кресања“ дугова изврше и у другим земљама које припадају ЕУ (Шпанија и Португалија). Међутим, после неколико месеци ентузијазам Европе је спласнуо. После мартовске реструктуризације грчког сувереног дуга његов главни део (без камате) се са 352 милијарде смањио на 243 милијарде евра, што је само мало било изнад 120% БДП-а; такво (релативно) благостање Грчка није осетила још од краја прошле деценије. Истовремено, већ у новембру 2012.године он је износио 301 милијарду евра,односно – уколико се упореди са износом из марта – дуг је повећан за 58 милијарди евра. Реструктуризација је извршена разменом за 2. пакет помоћи Грчкој од 130 милијарди евра (први пакет од приближно 110 милијарди евра је био додељен још 2010.године). Тај пакет је припремила већ помињана „тројка“ (Европска комисија, Европска централна банка и ММФ). Највећи део средстава је био из извора какав је EFSF (Европски фонда за финансијску стабилност) – 109 милијарди. Преосталих 21 милијарду су обећале Европска централна банка и ММФ. Који је циљ обећања? Прво – рекапитализација (попуна капитала) грчких банака које су претрпеле велике губитке због мартовског „кресања“, затим покриће за текуће обавезе Грчке из сувереног дуга (тј. за плаћање доспеле камате). На данашњи дан суверени дуг Грчке се поново попео на 350 милијарди евра, а релативно изражено – достигао је црту од 170% БДП-а. Односно – круг се затворио!
У лето ове године почели су преговори о потреби да се изврши још једна реструктуризација грчког сувереног дуга. Берлин се за сада уздржава од давања мишљења. Ангела Меркел је једноставно одлучила да уочи избора за бундестаг не улеће у рискантну операцију.
Узроци финансијске шизофреније
Недоследност и противуречност европске политике у односу на грчки дуг неко је назвао „финансијска шизофренија“. Чиме то може да се објасни? Више експерата скреће пажњу на то да је „кресање“ било недовољно; преостали дуг Грчке и даље остаје превисок за буџет те земље. Грчкој треба и даље да се доливају нове количине новца. Такви критичари говоре да је хируршка операција Грчке испала неповољна зато што је исечен само део „дужничких метастаза“. Као – требало је опростити не 53% дуга грчких обвезница, већ 90%, и успут стегнути операције оних кредитора који су се нашли у категорији „привилегованих“ и нису доспели под скалпел хирурга.
Какав је био укупни ефекат реструктуризације? Неколико десетина милијарди сувереног дуга Грчке је отписано грчким кредиторима – банкама, осигуравајућим компанијама, државним и приватним пензионим фондовима, другим социјалним фондовима. Банке Грчке су већ у мају 2012.године фиксирале губитке од отприлике 30 милијарди евра и нашле се на ивици банкрота (техничког). Социјална сфера земље је такође парализована (конкретно – неки пензиони фондови су прекинули исплате пензија). Други пакет помоћи Грчкој је одмах почео да се користи за затрпавање рупа које су се отвориле у различитим сферама – буџетској,банкарској, социјалној. Већ летом 2012. суверени дуг Грчке је поново почео убрзано да расте.
У вези са тим не може, а да се не обрати пажња на ограничени карактер програма оздрављења грчке економије који је Атина са представницима „тројке“ усагласила уочи мартовске реструктуризације. Програм је предвиђао различите мере финансијске економије, буџетско „кресање“, повећање пореза, приватизацију низа државних актива. Али тај програм није садржао никакве озбиљне кораке који би водили јачању реалног сектора економије. А буџетска „кресања“, како данас признају чак и ММФ, Европска комисија и ЕЦБ, кризу још више погоршавају. Без обзира на скраћење апсолутног и релативног нивоа дуга, испоставља се да је земља неспособна да измирује чак и тако „скресани“ дуг. Земља се нашла у безизлазном положају. Као да је наркоман, земљи требају све нове и нове дозе хероина.
Наднационалне структуре се претварају у власнике грчких дугова
Пошто је обављен банкрот који се може контролисати мало ко је обратио пажњу на кардиналну промену структуре сувереног дуга Грчке. Главни власник грчког дуга је Европски фонд за финансијску стабилизацију – 75 милијарди евра или 25% укупног дуга (стање из новембра 2012.године). Остали крупни власници грчког дуга су Европска централна банка са 36 милијарди евра (12%) и ММФ – 21 (7%). Учешће банака и осталих приватних финансијских компанија Грчке је износило 10%, колико је припало и банкама и приватним компанијама других земаља. Међу осталим власницима грчког дуга могу да се наведу и централне банке Грчке и других земаља, као и различите институције које су Грчкој одобравале кредите (тј. које нису власници дужничких папира). Ако се посматра само суверени дуг који је настао као резултат размештаја папира грчке благајне, више од половине тог дуга се налази у EFSF и ЕЦБ. Шта то показује? То, да је дуг Грчке извршеном реструктуризацијом пребачен са приватних банака и других финансијских компанија под контролу наднационалних структура – EFSF, ЕЦБ и ММФ-а. Уосталом, од 2013.године сва овлашћења и обавезе Европског фонда за финансијску стабилност прелазе на Европски стабилизациони механизам (ЕSМ). ЕSМпредставља известан аналог за Међународни монетарни фонд, али за разлику од ММФ-а за који је прихваћено да се сматра међународном финансијском организацијом, Европски стабилизациони механизам има очигледне особине наднационалне структуре. Донета је одлука да штаб ове нове институције ЕУ буде у Луксембургу. ЕSМ преузима део финансијског суверенитета земаља које спадају у евро-зону; он добија могућност да за решавање дужничких проблема комплетне европске заједнице користи средства националних државних буџета.
Све већу улогу у управљању сувереним дуговањима чланица ЕУ почиње да има и ЕЦБ. Она је и раније стицала известан број државних вредносних папира европских држава, али на секундарном тржишту. Затим је Франкфурт, у коме је седиште ЕЦБ објавио да је спреман да учествује у куповини папира при њиховом првом нуђењу. У лето прошле године је Марио Драги, председник ЕЦБ, изјавио да банка почиње неограничену куповину дужничких државних вредносних папира земаља које су у евро-зони. Фактички то значи: стартовање машине за штампање новца: ЕЦБ ће спроводити политику која ће бити слична „количинском смањењу“, а коју спроводи FED USA. Таква политика Франкфурта ће у ствари да значи учествовање ЕЦБ у раздувавању буџетских дефицита, стимулисању раста суверених дуговања, храњењу инфлације у европској економији. Осим тога ЕЦБ ће сама да одлучује којим ће земљама помагати, а којима неће. Истина, за сада, ЕЦБ није започела активни откуп хартија, али ни Драги се није одрекао онога што је изговорио.
Остаје само да претпоставимо који су узроци такве конверзије грчког дуга. Може се, наравно, претпоставити, да су приватне банке тим поступком једноставно склоњене из зоне ризика, који је повезан са могућим финансијским колапсом Грчке. А метаморфоза може да се тумачи и као политика стезања каиша. Диктирање својих услова Грчкој која је дуговима повезана са стотинама растурених власника благајничких обвезница лакше је преко неколико наднационалних институција. Европска комисија, ЕЦБ, ЕSМ поседују не само велике финансијске могућности, већ и снажан административно-политички извор. Сматра се да је ЕУ Немачка, као локомотива европске економије и њен главни донор (на пример, у ЕSМ улагања Немачке износе 27%) власник „контролног пакета“ у наднационалним институцијама.
Ко за Европу може да постане „кредитор последње инстанце“?
Брисел је покушавао и још покушава да пронађе финансијске изворе за очување и ојачање Европске уније, између осталог и ван њених граница. На пример, у Кини и Русији. Јер те земље поседују огромне девизне резерве централних банака и суверених фондова. Оне и тако помажу уједињеној Европи, штедећи девизне резерве у еврима. Тако је до почетка 2013.године евро у девизним резервама Банке Русије износио 40,4% (учешће долара САД је 45,8%). Бриселу се чинило да то није довољно. 2011.године Европска унија се обратила Кини и Руској Федерацији молбом да учествују у капитализацији Европског фонда за финансијску стабилност. Москва и Пекинг су учтиво одбиле Брисел, и посаветовале су га да се ослони на унутрашње резерве ЕУ. Што се тиче Кине, она у Европи помаже сама себи. У прошлој години кинеске инвестиције у европској економији (углавном у индустрији и сфери услуга) износиле су 12,6 милијарди долара. Европске активе су изузетно јефтине и Кина то користи. Данас у Европу стиже више кинеских инвестиција, него у Северну Америку и Азију заједно.
Неки стручњаци сматрају да се у ствари решења дужничких проблема Европе не доносе у Бриселу, Франкфурту или Луксембургу, већ у Вашингтону и Њујорку. И да финансијском политиком Европске уније управљају представници финансијске олигархије САД (тачније – главни акционари Система федералних резерви САД). Они у ствари омогућују да Европом завлада „хаос којим се може управљати“, а који помаже да долар САД не потоне. Осим тога, власници FED-aсу заинтересовани да дужничка пирамида у Европи настави да расте и да се не сруши пре времена… A зашто да се дужничке пирамиде повећавају, ако већ многе земље и тако не успевају да изађу на крај са извршавањем обавеза у вези са својим дуговањима? Па зато, што САД теже да организују свеевропски банкрот, јер је лакше да се приватизује „јединствена Европа“ него скоро тридесет појединачних држава. Зато што није тешко замислити да ЕЦБ и ЕSМ као општеевропски кредитори последње инстанце могу да се нађу у банкроту. Е, тада ће Европу спасавати ујка Сем тако што ће предложити помоћ у размену за европске активе. Помоћ ће бити у центима, а европске активе су заиста гигантске. Да узмемо опет Грчку. Сада јој Брисел активно натура приватизацију неких актива у укупном износу од 50 милијарди евра. То је низ предузећа, објеката инфраструктуре, територија за одмор. Ситнурија! Али, по грчким плићацима откривена су огромна налазишта угљеноводоничних сировина. Вредност резерви се процењује на неколико билиона евра. Међутим, о приватизацији тих резерви се чак и не дискутује, оне су на одређено време склоњене изван оквира свих програма. Те гигантске активе чекају свог „кредитора последње инстанце“, који је за многе експерте представљен у облику Система федералних резерви САД. Мада, ФЕД може да закасни за спасавање Европе. То зато, што се и сам налази на ивици банкрота, а „кредитора последње инстанце“ још увек нема.
