У контексту процеса који се спроводе у функцији значајне реконструкције међународних односа са циљем промене дистрибуције моћи главних актера у међународној политици на простору Евроазије, развијају се различити интеграциони процеси, који су резултовали стварањем неколико регионалних организација, почев од Европске уније, Заједница независних држава, Царинска унија, Организација договора о колективној безбедности и Шангајска организација за сарадњу, које се међусобно допуњују и стварају широку платформу сарадње и партнерства.[1] Осим што у територијалном погледу представља огромно пространство, Евроазија поседује и значајан демографски потенцијал и природна богатства.
Имајући у виду вишевековно надметање најутицајнијих држава у међународној заједници за ширење сфера утицаја и остваривање сопствених националних интереса, и данас одвијају се противречни процеси дезинтеграције суверених држава и стварања наднационалних интеграција, на које се преносе надлежноси суверених држава. То се посебно односи на Европску унију, која је у својој основи начина управљања и заступљености држава неравноправна организација у којој се фаворизују национални интереси водећих и најразвијенијих држава, пре свега Немачке. Зато се често у анализама међународних односа o ЕУ говори као о Четвртом рајху Немачке у савременим условима.
Европска унија уместо муниције и војне силе Трећег рајха користи уцене, економске притисце, блокаде, санкције за “непослушне” и евро, као заједничку монету и средство хегемоније над неразвијенијим народима и државама. Такву ЕУ, која је израз воље и потребе великих сила мали народи и државе не желе. Само се у Србији ЕУ покушава приказати као идеална перспектива и незамењива алтернатива, без обзира што је народ свестан свих њених мањкавости и анационалног и декадентног система вредности. Та пристрасност и насиље администрације ЕУ очигледно је на примеру Украјинске кризе, коју је ЕУ потхрањивала и даље покушава да кроз лажну форму демократизације одузме природне ресурсе и одведу руски народ у Украјини, мимо његове воље у НАТО.
Под утицајем САД, ЕУ настоји да се постепено шири, често усаглашено са ширењем НАТО на исток, кроз процес пријема нових држава бивших чланица Варшавског уговора. Такав циљно инструисан процес довео је до многих криза и локалних ратова, а посебно се рефлектовао на настајање и ток Украјинске кризе. Русија није могла више да дозволи такав тренд насилног ширења, првенствено НАТО, па и ЕУ који директно угрожавају њене виталне националне интересе. Због агресивног наступа Запада и подршке неуставном деловању опозиције, дошло је до грађанског рата у Украјини, где руско становништво не жели да остане у таквој држави која не поштује елементарна права руског народа и где профашистичке организације и партије имају јак утицај на власт. На тај начин директно се угрожава безбедност Русије и стварају услови за даљу унутрашњу нестабилност држава на простору Евроазије.
Готово сви тзв. визионари Европе у Немачкој, од краја Првог светског рата заступали су идеју о Европи као о савезној држави, насупрот Де Головој идеји о Европи као заједници суверених држава, али се план федерализације спроводио полако, корак по корак, почев од јединственог тржишта за угаљ и челик, економске Заједнице и Уније па до потпуне федерализације Европе, успостављене Лисабонским уговором. И данас ус ова два концепта уређења односа између европских држава жива, са све већом извесношћу да до изражаја у будућности дође Де Голов приступ. Тиме би и Русија требала све више да учествује у Европским пословима, чиме би се сузбиле унитаристичке тежње и хегемонија Немачке. Лисабонски уговор јесте у суштини Устав Европске уније, централистичког и анационалног карактера. Данас је ЕУ, у административном смислу, скоро савезна држава, са низом проблема и противречности и неравноправности у механизмима одлучивања. Закони ЕУ су изнад закона држава чланица, а мале државе немају скоро никакав утицај на централну власт и администрацију ЕУ. На тај начин су водеће државе ЕУ мале народе и државе довеле у неоколонијални положај, удаљавајући их од било какве сарадње са Русијом. То је посебно очигледно у процесу увођења и сталног продужавања санкција према Русији.
Украјинска криза не може се разумети ако се не сагледа историјски контекст њене државности, кроз непрекидно припајање територија за време СССР-а, када је комунистичка идеологија одсецала руске територије и руски народ предавала под управу Украјине. Рачунало се са максимом, што слабија Русија јачи СССР. На примеру Украјине јасно се види када је и како проширивана њена територија, као Совјетске Социјалистичке Републике. Након настанка СССР-а непрекидно је проширивана територија Украјине, управо са традиционалним старим руским просторима, који представљају у знатној мери руско културно, духовно и верско средиште. Тај део источне Украјине и приобални појас уз Црно море, насељен Русима не жели да живи у унитарној држави у којој јој je анационална и профашистичка власт укинула елементарна национална права. У Украјини траје тај историјски духовни сукоб “Галиције” и “Кијевске Русије”, који је у различитим историјским периодима испољавао се на различит начин.
У историјским изворима јасно се види да је Генерални секретар КПСС-а Никита Хрушчов наложио да се на нивоу партије донесе одлука да се Крим 1954.године припоји Украјини. Зато је било праведно и логично да се након распада СССР-а Крим врати Руској Федерацији, као и све друге области, које су јој одузете након 1922.године. Само неуки и површни аналитичари међународних односа или злонамерни политичари данас могу говорити о неповредивости граница Украјине и о Западном својатању Крима. Крим је у новијој историји увек био у саставу Русије и насељен већински Русима. Народ је имао шансу да се по први пут након распада СССР-а демократски изјасни о својој будућности. Зато је бесмислено што се на Западу пореди питање Крима и Косова и Метохије. Крим је био и остао део Русији а Косово и Метохије је духовно и историјско средиште српског народа и Србије.
На примеру Другог светског рата јасно је препознати данашња стремљења и намере западног дела Украјине и Немачке политике према руском народу. Иако се већина Украјинаца борила у редовима Црвене армије, неки припадници тајних украјинских националистичких организација су основали Украјинску побуњеничку армију, антисовјетску националистичку формацију у Галицији. С времена на време она је била у савезу са нацистима а после рата је наставила да се бори против Совјетског Савеза. Користећи герилску тактику, побуњеници су нападали и терорисали све за које су сматрали да на било који начин сарађују са совјетском државом. Након окупације Украјинске територије највећи део Украјинске ССР је био организован у Rajhskomesarijat Ukrajina, са циљем искоришћавања њених природних богатстава и за евентуално насељавање Немаца. Нацисти су очували систем колективних фарми, систематски вршили геноцид над Јеврејима депортовали људе на принудни рад у Немачкој и започели систематско расељавање Украјине и Пољске да би их припремили за немачку колонизацију. Укупни губици нанети становништву Украјине у Другом светском рату се процењује на око осам милиона људи, укључујући и процењених милион и по Јевреја које су убиле ajnzagrupe, понекад уз помоћ локалних сарадника. Од процењених 8,7 милиона совјетских војника који су пали у борби против нациста, око 1,4 милиона су били етнички Украјинци а остало Руси.[2] По датим губицима сасвим се јасно види ко је крвљу платио слободу Украјине и да Немачка са лажном маском ЕУ не може поново да на други начин остварује неофашистичке амбиције према простору Украјине.
ЕУ је увела санкције Русији због Крима и грађанског рата у Украјини а истовремено чини све да Косово и Метохија постане лажна држава Косово и да буде међународно призната. Дупли стандарди су израз интереса водећих сила Запада. Различит обим заступљености држава чланица у Европском парламенту и другим институцијама, јесте један од показатеља суштинске неравноправности народа и држава у том највишем законодавном телу. Тако су представници малих народа и држава често прегласани у установама одлучивања ЕУ и немогу испољити прави утицај на креирање докумената и закона, нити на креирање политике и кључних одлука. Мале и средње развијене државе у ЕУ су више у уцењеном положају, изложене притисцима и представљају параван за интересе најразвијенијих и најмоћнијих држава Запада. Тако треба и разумети санкције ЕУ према Русији због Украјинске кризе јер је на њих пристала већина чланица због притисака и уцена.
Због тако дискриминативног система одлучивања уместо смиривања ситуаије у Европи, ЕУ под притиском САД и Велике Британије, Пољске, Румуније и прибалтичких држава развија даље заоштравање кризе, које може довести до несагледивих последица по регионалну и глобалну безбедност. Пољска планира да изгради граничне торњеве дуж копнене границе с руском области Калињинград. Градња ће коштати око 2.5 милиона евра, а 75 одсто осигураће се из фонда за надзор спољних граница ЕУ.
Снимци с торњева треба да забележе активности с руске стране границе, а добијене информације требале би да “помогну Украјини”, али и целој Европској унији у креирању политике према Русији. То је званично правдање финансирања и реализаије тако сулудог пројекта који је у својој основи ратнохушкачки и подсећа на торњеве, жицу и рефлекторе који су симбол подељене Европе, симбол насиља, фашизма и увод у даља сукобљавања и ратове. Само историјски и безбедносно непросвећени људи нису свесни последица тих потеза, који су у својој суштини безбедносно и цивилизацијски проблематични. То се очигледно види по гомилању оружја и војне опреме зараћених страна а и по повећању издвајања финансијских средстава чланица НАТО за потребе одбране и ангажовања борбеник група и команди на истоку Европе.
По оваквим неразумним мерама и инвестицијама које се раде на штету грађана држава чланица, Европска унија се очито одлучила да непосредно учествује у изградњи линије поделе саме ЕУ према Русији и њеним савезницима. Све то водеће земље ЕУ раде под плаштом заштите суверенитета и територије држава чланица на источним границама од измишљене “претње од Русије”. Такве мере изазивају додатно заоштравање кризе и међусобно неповерење. Пуно је чланица ЕУ које под притиском прихватају овакве одлуке Брисела, али иза таквих одлука не стоји већински народ тих држава, јер у тим мерама препознаје даљу милитаризацију Европе и увод у страдање и патње у будућности.
Због похлепе мултинационалних компанија и све отворенијег похода на Исток најразвијенијих држава Запада, Русија је са правом осетила опасност и предузима мере којима ће стабилизовати и заштити националну безбедност и виталне националне интересе. Сукоби великих сила око и у Украјини, могу постати окидач за нове кризе и ратове широм света. Неке водеће државе Европске уније, под плаштом заштите грађана одлучиле су да још једном јасно дају до знања, како је “украјински непријатељ и непријатељ Европе”. Таква теза је у суштини ратнохушкачка и неистинита порука за јавност, која у Русији тражи непријатеља ЕУ.
Покушај стварања таквог фронта и искључивост, обиће се првенствено о главу протагонистима промашеног стратешког концепта насилног похода на исток, ка новим стратешким ресурсима и њиховој неконтролисаној експлоатацији. Такве мере ЕУ јесу у суштини “Четврти рајх” у настајању. То је логика капитала која не може проћи увек и која доводи до криза и ратова. Сви походи у прошлости на Исток, уз ангажовање европских ресурса или групе европских држава само су донели страдање, смрт и разарање. И овај стратешки концепт санкција према Русији, милитаризације зацртане линије граница ЕУ и држава које настоје да постану будуће чланице, довешће управо до разарања суштине, смисла и изворних вредности Европе. Таква инструментализована и милитаризована ЕУ неће моћи опстати.
Руска идеја о развоју Евроазијског савеза усмерена је на очување њене лидерске позиције у земљама постсовјетског простора, где већи део углавном чине земље бившег Совјетског Савеза, док Кина, држећи се идеје ,,Економски појас пута свиле”, настоји да креира евроазијску економску зону. То надметање великих сила јесте првенствено мотивисано борбом за ресурсе и надметањем у економској и привредној сфери.
Украјина представља кључну државу за Русију и за водеће државе ЕУ, САД и њихове геополитичке интересе у Европи и Евроазији. Кијевска спољна политика, након Хладног рата, стално се мењала, у зависности од резултата избора, притисака из САД и ЕУ, цене транспорта руског гаса и економске ситуације. У зависности од деловања тих чинилаца били су на страни Запада или су били окренути ка Русији.
Укључивањем Украјине у политичке, економске и безбедносне интеграције, под окриљем ЕУ и НАТО у сарадњи са водећим државама Европе, Запад покушава да оствари свој стратешки циљ избијања на границе Русије, како би испољавањем латентне и перманентне претње и континуиране кризе у државама на њеним границама, као и изазивањем криза у пограничним областима Русије, покушале да оспоре и умање њен статус глобалне светске силе. Коначни циљ похода на Русију и Исток јесте у суштини стављање под контролу огромних ресурса а потом и промена система вредности у тим државама уз стварање већег броја нових мањих држава. Русија настоји очувати Украјину ван процеса насилног њеног превођења на страну Запада, под плаштом демократизације, као колевку сопственог етничког и државотворног идентитета, већ и као земљу која цивилизацијски, економски и војно-стратегијски баражира офанзивни простор Запада до руских граница.[3]
Русија, без утицаја на Украјину, има мањи значај за европска кретања и остала би више азијска држава у чијем би се предворју инсталирали офанзивни борбени ефективи НАТО. Тиме би директно била угрожена безбедност Русије и смањено време реаговања њеног одбрамбеног система. Због тога Русија нема алтернативу, у погледу својих националних интереса на делу Украјине, поготову на истоку и југоистоку, где већински живи руски народ. На годишњој конференцији за новинаре 19. децембра 2013. године, председник Путин је изјавио „Ако Украјина прихвати техничке стандарде Европске уније, они нам више ништа не могу продати“,[4] мислећи при томе на производе из ЕУ који би преко Украјине, били слободно увожени у Русију, без царине.
Неспорно је да је Украјина дубоко подељена на југоисточни део насељен Русима и други део западне Украјине насељен Украјинцима, који је већински опредељен за интеграцију у ЕУ и НАТО. Из тог разлога, политичка и територијална будућност државе је неизвесна, јер је Украјина национално, верски и социјално подељена. Уз прилив новца и војну помћ са Запада Украјина ће све више постајати подељена држава из које ће настати две државе, Украјина и Новорусија. Само је питање процеса дефинисања граница између те две државе и да ли ће оне настати као израз демократског опредељења народа или као последица рата и мировних преговора.
Европска унија суштински није јединствена по питању Украјине, а истовремено САД настоје да управљају дестабилизацијом Украјине и буду медијатор у том процесу. Дугорочно, питање Украјине се промовише као камен спотицања и извор сукобљености ЕУ и Русије, а такав развој ситуације не одговара реалности. Само поједине државе ЕУ, пре свега Немачка, Велика Битанија, Пољска и Румунија слепо следе милитаристичку стратегију око Украјине. То чини за сада и званична Француска, док народ и опозиција нису за санкције нити за ратну опцију у Украјини и питање је блиске будућности када ће се променити власт и званична политика.
Једна од основних функција сваке државе, па тако и Украјине, је да осигура сопствену безбедност, безбедност друштва и безбедност сваког појединца. Ову своју функцију, која је уједно и предуслов за реализацију свих осталих функција, државе остварују опредељујући се за различите моделе безбедносног организовања. У том контексту, пут Украјине у Европску унију и НАТО јесте сигуран пут за вишедеценијску кризу и распад те државе уз наставак грађанског рата, чије би последице по становништво и материјална добра биле огромне. Стога, војна опција није решење за Украјинску кризу, него је кризу неопходно решити кроз право народа за самоопредељење у потпуном демократском поступку. На тај начин би се решиле историјске и националне противречности.
Будућност Европске уније не може се градити на супротстављању и сукобљавању са Русијом и другим евроазијским државама. Напротив, избегавање конфронтација и брисање линија и тачака сукоба јесте излаз за европске и азијске државе, да живе у миру. То јединствено копнено подручје економски и безбедносно треба да функционише складно, изграђујући узајамно поверење кроз конструктиван дијалог и развијајући у унапређујући међусобну сарадњу. Померање НАТО ка истоку довешће, поред Украјине, до нових тачака конфронтације и за дуже време чинити нестабилним простор сукобљености интереса у Евроазији. Када је реч о ефектима увођења санкција и блокада, економских, па и политичких, оне представљају само сигуран пут у нове или продубљивање постојећих конфронтација и конфликата.
У Европи су, на бази подела и сукобљености интереса, почела два светска рата и нанете су највеће последице у историји људског рода, по размерама људских жртава и материјалних разарања. Примена двоструких стандарда у међународним односима и искључивост, санкције и примена силе могу довести овај регион, а потом и свет, у зачарану спиралу насиља из које нико не би изашао као победник. Страдали би највише народи на простору Европе, првенствено у зони додира држава Истока и Запада.
Остаје све у нади да ће мудрост политичких елита Европе наћи прави излаз у компромису, а не у сталном продубљивању постојећих и стварању нових безбедносних подела и проблема. Гомилање оружја и војних ефектива дуж линије сукобљености и изградња тзв Противракетног штита, су сигуран пут у страдање, а не у безбедност и просперитет.
Европска унија и сама још није сигурна у своју будућност, нити се профилисала као самосталан субјект међународних односа. Више се може рећи да је ЕУ суштински и у стратегијском смислу, инструмент политике САД, првенствено у Европи и Евроазијском простору. Многе кризе, као што су грађански рат у бившој СФРЈ, Украјинска криза, Грчка економска криза, Блиски исток са својим безбедносним рефлексијама на Европу, сецесионистички покрети, па неравноправан однос великих и малих држава у самој ЕУ, мигрантска криза и Брегзит чине је нестабилном и нејединственом у решавању било ког озбиљног проблема.
Све те неравноправности народа и држава у ЕУ биће мултипликоване са даљом есклацијом Украјинске кризе и евентуалним регионалним ратом, у будућности. Те противречности и последице сукобљавања могу обесмислити суштину ЕУ, јер је она организована тако да афирмише и остварује интересе њених водећих и најразвијенијих држава, пре свега Немачке. Вероватно ће у будућности многе државе поћи путем Велике Британије, јер Немачки “загрљај” све више гуши слободне народе и државе Европе и личи на неонацистички пројекат. Зато Србији, Црној Гори, Македонији и Републици Српској није место у таквој Европској унији, јер никада нису делиле систем вредности са онима државама које су “јуришале на исток” а и на њихов простор.
[1] Vinokurov, Yevgeny: „Pragmatic Eurasianism: Prospects for Eurasian Integration“, Russia in Global Affairs Vol. 11, No. 2, April – June 2013.
[2] Encyclopædia Britannica. Приступљено 08. 02. 2017.
[3] Степић, Миломир: Геополитика неоевроазијства, Институт за политичке студије, Београд 2013. године, стр. 58-59.
[4] Интернет портал bigmir net финансы http://finance.bigmir.net/news/economics/45321-Esli-Ykraina-primet-tehnicheskie-standarti-ES-ona-voobshe-ne-smojet-nam-nichego-prodavat—Pytin
ЛИТЕРАТУРА:
- Vinokurov, Yevgeny: „Pragmatic Eurasianism: Prospects for Eurasian Integration“, Russia in Global Affairs 11, No. 2, April – June 2013.
- Степић, Миломир: Геополитика неоевроазијства, Институт за политичке студије, Београд, 2013.
- Encyclopædia Britannica. Приступљено08. 02. 2017.
- Дугин, Основи геополитике, Глава 4.1, 4.2, 4.3, стр. 10 и 11, ЭЛЕКТРОННАЯ БИБЛИОТЕКА,ModernLib.ru,http://modernlib.ru/books/dugin_aleksandr/osnovi_geopolitiki/read_10/
- Интернет портал bigmir net финансы http://finance.bigmir.net/news/economics/45321-Esli-Ykraina-primet-tehnicheskie-standarti-ES-ona-voobshe-ne-smojet-nam-nichego-prodavat—Pytin
- http://president.gov.by/ru/facts-ru/
- http://rbcdaily.ru/politics/562949990097562
Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач
