Рим је одувек био и заувек остао крвни душмаанин словенских народа,
узимајући од њих само паре и називајући их варварима.
Свети Николај Велимировић
Главна карактеристика игранке ЕУ са Србијом дошла је до своје кулминације у првој половини октобра текуће године. Европски комесари за нешто (да не пишемо њихове заиста смешне титуле) донели су Србији папир у коме траже да Србија потпише да “признаје територијални интегритет Косова”. За паметног ништа неочекивано, али израз лица тих комесара, надам се, није могао ни најзагриженијег српског европејца (ако је у њему остала и најтања нит српске душе) да остави равнодушним. Израз лица те господе вриштећи поручује сваком живом Србину – па ми нисмо припадници исте цивилизације! Господо политичари, доста приче о Европи, није овде у питању ни економска криза, ни отимање Косова, у питању је нешто много озбиљније, у питању је цивилизајска провалија. Идиотска произвољност душе и покоравање чисто биолошком инстикту, уз неизбежну пратњу патолошке лажи, слика је највише рангираних чиновника Европске Уније којој годинамаа тежи наша политичка елита. Угрожена елементарна права Срба, од Косова и Метохије до “лијепе њихове” – никога не интересују. Нити их интересује “Жута кућа” и вађење органа живим Србима. Јавна кућа је већ нешто друго, за њу су и те како заинтересовани и полако али сигурно, од наше престонице желе да направе управо то. Важно је да се поштује интегритет монструм “државе” настале на хуманим принципима евроатланске црне трансплантологије.
Последња испитивања јавности, чак и код оних истраживача са Сорошевог платног списка, показују да знатно више од половине Срба не желе улазак Србије у ЕУ, што нам говори да је наш народ свестан те цивилизацијске провалије. Упркос вековном сатирању и раслабљивању, упркос невиђеној пропаганди западњачке “европејштине”, наш народ, слава Богу, још није у потпуности изгубио осећај за законе духа, уместо закона пуке телесно-соматске природе, још није изгубио способност ослушкивања у себи Божанског зова, уместо животињског инстикта.
Да је у питању цивилизацијски сукоб, сигурно осећају и у руководству и народу братске Русије, јер садашња помоћ Русије Србији, превазилази оквире пуког прагматизма. Једноставно, данас је опстанак Србије као православне државе императив и за руску православну цивилизацију. Да се ради о цивилизацијском сукобу, говори нам и текст познатог руског верујућег аналитичара Михаила Хазина, који је западне глобалиционе процесе назвао “пројавом либералног сатанизма”.1 “Савремено либерално друштво – то је слобода доведена до идиотизма, која се може разумети као право сваког појединца да одабере свој систем вредности и он узима десет заповести и каже: нисам задовољан петом и седмом, а сутра каже, не, сада ми се свиђа пета, а прецртавам седму и девету. То је типичан пример западног човекa. <…> То је борба два глобална пројекта. Циљ је – уништавање традиционалних вредности, уништавање породице, уништавање хришћанства. <…> Наш задатак је да сачувамо руску цивилизацију, руски свет са његовим хришћанским системом вредности. Ми морамо да се боримо са манифестацијама тог најлибералнијег сатанизма, попут малолетног правосуђа, истополних бракова и томе слично” – подвукао је М. Хазин.
Да je на Западу заиста на сцени духовни рат против основних начела Православне вере, сведоче и најновији напади из Аустрије, на Српску, Руску и Бугарску Православну Цркву! Наиме, две невладине организације из Аустрије поднеле су Аустријској савезној служби за уставну заштиту и сузбијање тероризма (!) примедбе у вези несагласности учења поменуте три цркве са Уставом Аустрије!2 Треба истаћи да је посебно на удару РПЦ која, како испаде по аустријском праву, потпада под деловање криминалне организације. Ово више него очигледно показује који је крајњи циљ свих тих наметаних промена у законима и законског “обезбеђивања права сексуалним мањинама”. Крајњи циљ свих тих законских промена је, ни мање ни више него – забрана рада Православним Црквама у модерној Содоми и Гомори названој Европска Унија!
Због тога је овде умесно указати на неке историјске паралеле, на оне великане руске и српске историје коју су трасирали цивилизацијски пут наших народа. Ради се о Александру Невском и Светом Сави.
Пре неколико година римокатолички надбискуп у Београду Станислав Хочевар је изјавио да “Србија не може са Светим Савом у Европу”. Од папиних бискупа никакво изненађење за Србе, доживљавали смо од њих и много страшније ствари, али да нико од српске црквене јерархије није реаговао на ову безочну дрскост, не може да не чуди и да не заболи православног верујућег Србина. Чак штавише, овом дрзнику је врло брзо указана велика почаст у Саборној Цркви у Београду!
Међутим, није тема овог текста осуда Хочевара, наш циљ је да покажемо да је овај заблудели словеначки син рекао једну велику истину – Србија не може са Светим Савом у Европу, јер пут u EУ значи одрицање од пута који нам је завештао наш сверодитељ Свети Сава. Да бисмо показали да је то заиста тако, неопходно је вратити се мало у историју.
Стожер савремене западне (анти)цивилизације (у чијем организму ЕУ представља један од најважнијих органа) је Римокатоличка црква и њен поглавар Римски папа. Одмах после отпадија Ватикана од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, за Римокатоличку цркву или латинску јерес (како су је звали наш Свети Сава и руски славјанофили) одмах после црквеног раскола Православље постаје главни непријатељ. Од тада до данас, не престаје борба латинске јереси против православних држава и православне државности.
Тако већ 1147. године папа Евгеније III благосиља “Први Крсташки рат Германа против Словена”. Значи “Дранг нах Остен” није никакав изум новије историје и тек из познијег историјског искуства, можемо видети какво су зло својом борбом против папизма спречили свети Александар Невски (1240 у Невској бици разбио папину војску под вођством Швеђана а 1242. године у бици на Чудском језеру разгромио немачке ритере оклопнике) и војвода Псковски Довмонт (први пут 1290 а други пут 1299. године, разбио Немце на реци Великој).
И док је Александар Невски ставио апсолутни акценат на пружање отпора папистима и продору душепогубне западне цивилизације у Русију, на жалост, један други руски владар није имао визију благоверног великог књаза Александра и направио је судбоносну грешку, која је плаћена (и данас се плаћа) великом несрећом по православне и рекама крви православних људи. Наиме, Данило Галицки (1201-1264), иако је одбио један налет Татаро-Монгола, затражио је помоћ од Римског папе за борбу против њих. Наравно да је папа обећао помоћ, уз услов да Данило прими римокатоличку веру. Тако 1255. године Данило добија од папе краљевску титулу Наравно да никаква помоћ од папе није стигла. Данило Галицки је схватио своју грешку, али је било касно. А земље Западне Русије под утицајем латинске јереси, брзо губе самосталност и потпадају под власт Пољске и Литве, а православни у тим земљама бивају подвргнути жестоким прогонима. И тек у XVII веку Богдан Хмељницки (1595-1657) је после многих крвавих ратова поново присајединио Малорусију3 Русији. Данилова фатална грешка и данас представља највећи проблем Православне цивилизације, данас поново Украјина није у саставу Русије и предстоји велика духовна борба за враћање Кијева (“мајке свих руских градова” како су га звали) под омофор руске државности. Јер без Украјине, Русија није светска велесила.
Нешто касније, један други папа је обећао помоћ Византији од напада муслимана, само ако заузврат приме римокатоличку веру. На жалост, византијски цар понавља грешку Данила Галицког и Византија 1439. године потписује Унију са римокатолицизмом. Да ли уопште треба напомињати да је папа поново слагао. Никаква помоћ од стране римокатолика није стигла и Византија пада под ударом Турака. Док је Христос у тој царевини био Алфа и Омега, она је представљала најмоћнију царевину на планети хиљаду година. Када се поуздала у “Његовог намесника на земљи”, врло брзо је пропала.
Ми Срби смо имали велику срећу и милост Господњу, па је наш сверодитељ Свети Сава на време спречио трагичну грешку Данила Галицког. Наиме, Свети Сава скида богомрску круну Римског папе са главе свога брата и венчава га на Православно краљевство. И погледајте резултате тог чина. Апсолутна супротност са ситуацијом у Малорусији и Византији. После тог чина Србија доживљава свој непоновљиви процват и та два века српске историје дају нам за право да тадашњу немањићку Србију назовемо Светом Србијом. Док се западни дух низвргава ка чисто земаљским стварима, дух православне Србије (и Русије – да поменемо само ненадмашни подвиг духа руског народа у виду величанствене “Свете Тројице” Андреја Рубљова) подиже се у небеске сфере, чије оваплоћење представљају Високи Дечани, Грачаница, Милешево са својим Белим Анђелом, Морача са Светим Илијом и гавраном и небројене друге величанствене пројаве српске православне духовности. Имамо још много историјских примера у којима папини изасланици нуде услуге православним владарима, ако ови заузврат прихвате римокатоличку веру. Најпознатија таква папина понуда за круну уједињењог царства, само да прихвати римокатоличку веру, стиже Ивану Грозном. Међутим, Иван не понавља грешку Данила Галицког, отписује папиним изасланицима у стилу великог исповедника Православља и Русија у време његове владавине доживљава велики процват.
На жалост, после ослобођења од Турака, српска власт не почиње са тријумфалним повратком Православља у институције васкрсле српске државности. На смену вере полагано долази прозападна европеизована култура. На смену Светом Сави, на чело српске просвете тајна друштва постављају онога који је био све оно што Свети Сава није желео да буде. Тако монах који је пљунуо на монашки завет, постаје васпитач Карађорђевог сина и пише додворничко писмо Наполеону, нудећи му да Срби постану његови поданици, писмо које удаљава Карађорђа од Руског цара. Његово европеизирано позападњачено “просветитељство”, на жалост постепено смењује светосавску просвету и тај процес траје од краљевине Србије до данас. И данас смо где јесмо, народ Светог Саве годинама су водили људи који пузе да би ушли тамо одакле нас је Свети Сава одвраћао. Чак и српски Патријарх позива на “јединство цркве” и радо би позвао римског архијеретика у посету “али се још нису стекли услови”. Исправност позиције Александра Невског и Светог Саве и погубност политике Данила Галицког или Јована VIII Палеолога који су се надали помоћи Запада, најбоље карактерише изрека настала у време владавине папиних крсташа у Константинопољу: “Боље муслиманска чалма, него латинска митра”.
Ово су само најочигледнији примери из историје “патологије лажи” западне цивилизације. Данашња српска свакодневница скоро свакодневно нам пружа доказе да припадници западне цивилизације нису променили ни ћуд ни длаку, па сад патолошки лажови иду толико далеко да траже од Срба да потпишу признање територијалног интегритета Косова, а онда кажу да су погрешно схваћени.
Ко не извлачи поуке из историје, осуђен је на понављање грешака. А овај кратак историјски осврт показује нам да је Станислав Хочевар апсолутно у праву – Србија са Светим Савом не може у Европску Унију. Запад нам тражи и тело и душу и Србија није пред некаквим избором пуког очувања или губитка територије, него је пред цивилизацијсим избором. У том избору одлучује, да ли треба да следи Светог Саву и светог кнеза Лазара или Станислава Хочевара и европске комесаре. Ситуација је таква, да више није довољно пуко позивање Патријарха властима да забране срамну параду. Неопходна је одважност не само државних него и црквених вођа и читавог народа у судбоносним тренуцима. Да се свети владика Николај задовољио позивима власти да спрече потписивање Конкордата са Ватиканом и да се народ није одазвао том позиву, Конкордат би сигурно био потписан. Можда би при таквом развоју догађаја Србија одавно већ била у Европској Унији. Али је једно сигурно. Тада би Небеска Србија била бројчано много сиромашнија живим душама, а истовремено, земаљска Србија би била много богатија мртвим душама.
1 https://r.mail.yandex.net/url/
2 http://www.nspm.rs/hronika/austrija-kritike-na-racun-spc.html
3 Историјски назив данашње Украјине.
