Ф. М. Достојевски као “Ризница Свете Русије” или Достојевски као православни геополитички аналитичар

„Из Руске крви која је проливена у Србији, израшће и српска слава“

                                                                       Ф. М. Достојевски

Пишући о руској древној књижевности и о Гогољу као “Ризницама Свете Русије” ставио сам пред себе тежак задатак, да када сам рекао “А”, морам да кажем и “Б”. Што значи, ако сам довео руску књижевност у везу са “Ризницама Свете Русије”, онда из мора руске православне књижевности мора да се издвоји бар још једно име као истинска ризница Свете Русије – Фјодор Михаилович Достојевски. А да ли се може написати нешто ново о човеку о коме је написано на хиљаде страница на свим језицима света, а да човек не буде или сувопаран или плагијатор? Може, јер је Достојевски толико неисцрпан, толико је дубоко улазио у сва питања људског живота и људске душе, толико се занимао питањем постојања Бога, православном духовношћу…, да је и могућност писања о Достојевском постала практично неисрцпна. Међутим, о самој књижевности Достојевског о којој је толико писано, не бих се усудио и сам писати, а и сајт за који пишем овај текст превасходно се бави геополитичком проблематиком. Покушаћу да промуцам нешто о овом великом сину велике Русије стављајући акценат на његов православни поглед на збивања у свету, на његову борбу и неуморна залагања за помоћ православним Словенима на Балкану.

                              *         *         *

У “Дневнику писца”, дуго времена је била актуелна тема ослобођења православних Словена на Балкану. Достојевски је дубоко свестан Промислитељске улоге коју је Господ доделио Русији, а то је пре свега – заштита Православља. Када је Византија престала то бити и почела се окретати грчком етнофилетизму, Господ је ту улогу заштитника Православља наменио Русији. “Русија је јака народом својим и духом његовим, а не својим институцијама, богатством, просвећеношћу и другим чиме се диче неке земље Европе које су изгубиле живу националну идеју и постале потпуно извештачене и чак неприродне” – пише Достојевски у “Дневнику писца” за 1867. годину. Он је дубоко свестан да та “Руска идеја” лежи у срцу руског човека, да та идеја није етнофилетистичка нити ускогруда, па каже: “Ако народ схвата словенско и уопште источно питање само у значењу судбине православних, онда је јасно да то уопште није случајно, није привремено, није спољашње и није само политичко питање, већ је то питање које се тиче саме суштине руског народа и то питање је постало вечно и свакидашње до свог самог коначног разрешења. <…> Руија не може одустати од свог кретања на Исток и не може изменити своје циљеве, јер би се она тада одрекла саме себе”. Питање које су истицали и око кога се водила полемика у руским либералним круговима тога доба – “Помагати или не помагати Словенима” – за Достојевског није ништа друго него олицетворење бесплодног паметовања над ружним питањима која немају никакву практичну вредност и он руске либерале упоређује са Гогољевим јунаком Кифом Мокијевичем из “Мртвих душа”. Достојевски безусловно подржава ослободилачки рат православних Словена на Балкану описујући лик генерала Черњајева као истинског руског патриоту, а руске добровољце као “најбоље људе” у Русији и он изводи оптимистички закључак: “Ми смо мислили да је цео народни организам већ заражен материјалним и духовним развратом; ми смо мислили да је наш народ већ заборавио наша духовна начела, не сачувавши их у срцу своме. И одједном та “једнообразна и инертна маса” (како су народ звали руски либерални “паметњаковићи” – опоненти Достојевског – Р.Г.) се распоредила на много хиљада врста у стомилионском броју, тихо и безгласно, одједном се та Русија буди и смирено али одлучно изговара своју свенародну предивну реч…”. Због чега су ти људи за Достојевског “најбољи људи”? Достојевски сам одговара: “Због тога што нису поклекли пред материјалним саблазнима, због тога што непрекидно траже неуморан рад на славу Божију, због тога што воле истину и због тога што, када треба, устају и боре се за њу, остављајући кућу и породицу и жртвујући живот”.[1] Но, Достојевски је свестан да многобројна руска интелигенција нема исто поимање са народом и да за велики број те интелигенције, то нису “најбољи људи”.

У децембарском броју “Дневника писца” за 1867. годину, Достојевски пише: “Европа уопште не схвата наше националне идеале, то јест, мери их својим аршинима <…> Она би хтела да нам отме бригу о Словенима, тако рећи да нам их киднапује и уколико је то могуће, да их заувек окрене против Русије и Руса”. Али Достојевски схвата значај Православља за руски народ и он у разговор о вери и безверју укључује и рат на Балкану, не желећи прихватити равнодушност “западњака” у тренутку када на Балкану “убијају браћу православне Словене на хиљаде”: “Не, слушајте ме господо, знате како мени изгледа тај руски војник Туркестанског батаљона? Да тако кажем, то је амблем Русије, целе Русије, читаве наше народне Русије, истински њен лик, управо оне Русије којој сада циници одричу велики дух и сваку могућност уздизања и пројаве велике мисли и великих осећања <…> У народу постоји на хиљаде Тома Данилових,[2] а ми не верујемо у руске снаге и ту нашу неверицу сматрамо високом просвећеношћу, малтене одважношћу. Али шта такви могу научити? Народ наш је националан и из све снаге стоји на томе, а ми са општечовечанским убеђењима, за свој циљ смо поставили општечовечност и безмерно смо се уздигли због тога. И ту је наш главни раскорак са народом”. Дакле, Достојевски одлично увиђа да руски либерали иза своје приче о “општечовечанској љубави” нису спремни ни на какву жртву и он стаје на страну народа који поштује своју веру и своју нацију и изузетно поентира у потпуности раскринкавајући либералну европеизирану причу: “Ако је опшечовечност национална руска идеја, онда пре свега треба сваки Рус да постане Русом, то јест самим собом, и тада ће се већ на првом кораку све променити. Постати Рус значи престати презирати народ свој. И само што Европљани увиде да смо ми почели уважавати наш народ и нашу националност, истог трена ће и они нас почети уважавати…”. Каква дивна порука српским властодршцима који су српски идентитет ставили на гиљотину и који кажу на Видовдан да је “данас наша земља променила и своје вековно веровање, начин понашања, крајњи циљ, мит који нас је толико дуго терао да гледамо уназад и да не идемо напред”. Ево како на оваква размишљања одговара Достојевски: “Самопрезрење, морални пад и за њим цинизам сметају чак и пословању. Нације живе од великих мисли и великих свеуједињујућих и свеосвећујућих мисли – ето од чега живи нација, а не само од берзанских спекулација и бриге о цени монете”. Господо “гвидовданци”, што је народ духовно богатији – он је тим самим богатији и материјално.  Но, господа “гвидовданци”, не читају Достојевског, они су васпитани на другој лектири.

Mеђутим, поред свег срчаног залагања за помоћ словенској браћи на Балкану, Достојевски пророчки указује на замке и заблуде у које ће улетети балкански Словени у односу према Русији, пошто Русија несебично помогне њихово ослобађање од вековног ропства. Невероватна слика – Достојевски пре скоро 150 година слика и по овом питању данашње српске “гвидовданце” тако верно, као да је наш савременик.  У тексту “О једној сасвим посебној речи о Словенима коју сам одавно желео изнети”[3] Достојевски пророчки каже: “По моме унутрашњем убеђењу, најпунијем и неодољивом – Русија неће имати, и никада није имала, таквих завидљиваца, таквих мрзаца, клеветника, чак јавних непријатеља, као што ће бити сва та словенска племена, чим их Русија ослободи, а Европа пристане да их призна за ослобођене! И нека нико не протествује, не спори, не виче на мене: да преувеличавам, и да мрзим Словене! Ја, напротив, јако волим Словене и зато се бранити нећу; али знам да ће се све тачно онако догодити као што говорим; и не због неког тобоже ниског и незахвалног, карактера Словена; не! њихов је карактер у том смислу као и свих народа; него ће се оно десити зато што се такве ствари на свету друкчије и не могу дешавати. Говорити о томе још опширније, нећу; знам толико да ми никако не треба ни да захтевамо од Словена захвалност, и треба да се припремимо унапред да је неће ни бити. Једаред ослобођени, почеће они свој нови живот, понављам, баш тиме што ће измолити од Европе, од Енглеске и Немачке, рецимо, јемство и протекторат за њихову слободу; у том концерту европских држава биће и Русија – али они ће баш у смислу заштите од Русије то и измолити. <…> Дуго, још врло дуго неће они бити у стању да признају ни некористољубље Русије, ни велико, свето, нечувено у свету њено истицање оне највеће идеје међу идејама од којих живи човек, и без којих ће човечанство – то јест, ако те идеје престану да живе у њему – охладити се, унаказити, умрети у ранама и у немоћи. <…> Напротив, можда ће целог овог века Русија морати да се бори с ограниченошћу и тврдоглавошћу Словена, с њиховим ружним навикама, с њиховим несумњивим и блиским издајством Словенства за вољу европских форми политичког и социјалног уређења, на које ће се ти народи грамзиво бацати.”

*        *         *

У својој чувеној “Речи о Пушкину” Достојевски је рекао: “Пушкин је умро на врхунцу своје стваралачке снаге и неоспорно је са собом у гроб понео неку велику тајну. И ето, ми сада без њега ту тајну одгонетамо…”. Но, ако је геније Пушкинов био општечовечански и ако је Пушкина могао да схвати и прими као свог ближњег припадник било ког народа и било које вере на планети, схватити истински Достојевског, ући дубоко у свет Достојевског – практично је немогуће без Православља. Достојевски је истинска ризница Свете Русије, истинска ризница Православља  и није чудо да су многи иноверни трагаоци духовности, осећајући немоћ да схвате Достојевског у светлу својих религиозних представа – постајали православни.

Достојевски је лековити вирус за православну душу. Периодично на њега заборавите, али када дођете у искушење, погрешите због својих слабости, свакодневница вам једноставно наметне неку слику из романа Достојевског. Његов, можемо рећи мученички душевни живот, пролазио је кроз различите фазе, које су остале забележене у ликовима његових, условно речено и позитивних и негативних јунака – христоборачких и христољубивих – код Достојевског је Христос тај параметар за све, Алфа и Омега око кога се све врти. До тог параметра он је дошао кроз страшна сопствена испитивања и искушења, на том трагалачком путу, многи би завршили трагично. Нико тако генијално није довео у питање постојање Бога, као Иван Карамазов у роману “Браћа Карамазови”, али исто тако, нико у историји светске књижевности није тако генијално доказао бесмисленост живота без Бога. Читав живот Достојевског је мучило питање постојања Бога и уверивши се у његово постојање, Достојевски га исповеда апостолски: “Када би неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би истина збиља искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином”. Али,пре него што се достигну висине оваквог апостолског исповедања вере Христове, по речима самог Достојевског, морао се проћи пут кроз истински огањ: “Моја осана је прошла кроз огњиште сумњи”. Да је руска омладина више изучавала православну мисао Достојевског, а мање јеретичку мисао Толстојеву, сигурно да “зли дуси” не би извојевали Октобарску револуцију. За православне хришћане Ф. М. Достојевски представља јединствену пројаву дубинске свеобухватности духа у свету књижевне речи и као што се по тој дубинској свеобухватности са Рубљовом не може поредити ниједан сликар у историји светског сликарства, тако се ни са Достојевским по тој свеобухватности не може поредити ни један књижевник у историји светске књижевности.

*        *         *

Актуелност Достојевског у данашњици нимало не губи на снази, јер, на пример револуционарни екстремизам из “Злих духова” није нестао, само је данас задобио неке друге форме. Достојевски за сиже свог романа “Зли дуси” узима Јеванђелску историју са Гадаринцима и уласком демона у свиње који су скочиле низ литицу и утопиле се у језеру. И он показује животност те Јеванђељске приче у руској стварности тога доба – демони су изашли из руског човека и ушли у стадо свиња, то јест у Нечајева и сличне богоборачке отпаднике тог времена. Они су потонули као и гадаринске свиње, а човек кога је Исус исцелио од демона седи крај ногу Исусових. Достојевски показује да у тим мрзавцима интернационалистима није остало ништа руско, ко изгуби своју националност он губи тиме и веру очева својих и како би наш народ рекао “од њега је и Бог дигао руке”. Зар се и данас не догађа нешто слично код нас, зар демони нису изашли из српског човека и ушли у богоборачке отпаднике, Нечајеве нашег времена? Зар би се могао другачије “мењати Видовдан за гвидовдан” како догађаје око “добијања датума” пластично наслика Драгомир Антонић. Зар би без “злих духова” могла бити угушена сва лична својства српског човека према сабраћи опасаној бодљикавом жицом, зар би могла бити угушена љубав, захвалност, част, самилост? Једина разлика је у томе што су руски Нечајеви то све гушили зарад опште револуционарне ствари, а српски Нечајеви то раде – ради датума!

Срби данас треба да се сете поука Достојевског – спасава се само онај који остаје крај Христових ногу. Они други – пре или касније-  заврше самоубилачким скоком у неко Гадаринско језеро.

НАПОМЕНА: Све цитате Достојевског сам ради уштеде у времену на прелиставању књига, преводио директно са руског током писања текста, па се извињавам због слободнијег превода цитата на појединим местима.