ГЕНЕРАЛ МИЛОВАНОВИЋ – СВЕДОК НА ПРОЦЕСУ ПРОТИВ ГЕНЕРАЛА РАТКА МЛАДИЋА

Бивши начелник Генералштаба Војске Републике Српске, генерал Манојло Миловановић, од 17 до 20. септембра текуће године сведочио је пред Судским већем МТБЈ у својству сведока оптужбе, у процесу Тужилаштво против Ратка Младића.

Председник Судског већа (после напомене тужиоца Грума), упозорио је генерала да он може одустати од одговора на питања, уколико та питања њега терете. Судија је изјавио да суд ионако може натерати сведока да говори, у овом случају дајући “обећање” да добијена информација неће бити против њега употребљена. Ово је већ уобичајена тактика застрашивања сведока, када знаш да сведоци могу покушати да сведоче у корист оптуженог.

На самом почетку саслушања тужилац Грум је поставио питање сведоку да ли између њега и Трибунала постоји било какав споразум о имунитету, као накнада за релевантно сведочење потребно Трибуналу. Манојло Миловановић је одговорио да нема таквог споразума.[1] Међутим, овакво питање од стране тужиоца само по себи је од суштинског значаја. Као прво, то нам говори да такви споразуми постоје и када су у питању други сведоци. Као друго, то питање је било неопходно поставити управо генералу Миловановићу. Ради се о томе да постоји читав низ околности које није једноставно објаснити.

Као прво, генерал Миловановић је практично једини високорангирани војни руководилац ВРС против кога МТБЈ није подигао оптужницу. Оптужени су многи потчињени Миловановићу којима је он био директни и непосредни руководилац. Али сам Миловановић није био оптужен. Узимајући у обзир да је форма кривице која се примењује у свим тим предметима формулисана као “удружени злочиначки подухват” (joint criminal enterprise), немогуће је избећи питање како је Миловановића заобишла судбина других окривљених. Посебно имајући у виду да се име Миловановића у оптужницама за joint criminal enterprise против високих војних и цивилних руководилаца Републике Српске директно не помиње, али ти акти садрже веома значајну формулацију да је постојао удружени злочиначки подухват у коме су поред побројаних, учествовала “ и друга позната и непозната лица”.

Друга околност око питања о тајном споразуму Миловановића огледа се у томе да он постаје сведок оптужбе већ четврти пут. Он је већ сведочио у предмету В. Поповић и други, у предмету против генерала Здравка Толимира, као и на суђењу Радовану Караџићу. Истовремено, потребно је истаћи да генерал Миловановић никада није сведочио добровољно: суд је према њему издавао обавезујући налог – sub poena– то јест налог о принудном довођењу на процес ради сведочења.

Треба истаћи и да су сведочења Манојла Миловановића били искоришћена у пресудама против неколицине команданата ВРС. Тако се пресуда Судског већа у предмету Поповић и други из 2010. године, ослања на сведочење Миловановића или на документе које је он потписао више од двадесет пута (видети на пример параграф 119 пресуде која утврђује методе и облике командовања у ВРС који се директно ослањају на сведочења Миловановића[2]). Штавише, треба указати на то да се веза са Миловановићем разматра као отежавајућа околност за оптуженог Милетића. На пример, оно што је речено у параграфу 2196: “Оптужница је утврдила да је Милетић био “кључни члан” Генералштаба ВРС и да је учествовао у злочинима ВРС због свог положаја и премда Судско веће није утврдило да је Милетић располагао командним пуномоћјима, он је овладао важном координирајућом улогом у Генералштабу… и заузимао је централно место и имао је поверење Младића и Миловановића и имао је утицај који је из таквог поверења проистицао, да учествује у организовању злочиначког плана…”.

Такође су сведочења М. Миловановића била искоришћена и против генерала Здравка Толимира. У пресуди коју је изрекло Судско веће 2012. године, позивања на сведочење Милановића или на документе које је он потписао, помињу се више од 100 пута.[3]

На крају, у пресуди Јовици Станишићу и Френкију Симатовићу, Судско веће такође се неколико десетина пута позивало на сведочење М. Миловановића. И премда је пресуда била ослобађајућа, сведочења Миловановића томе нису уопште допринела. Напротив, његова сведочења се наводе у својству потврђивања оптужнице тужилаштва.[4]

Дакле, очигледно је да МТБЈ систематски користи сведочења М. Миловановића у својству оптужбе против високих званичника Војске Републике Српске. Чак је један судија (Кристоф Фљухте из Немачке) већ искористио сведочења Миловановића као доказ кривице генерала Толимира. На тај начин је, у крајњем случају најмање један члан из састава Судског већа у процесу против генерала Ратка Младића, већ јавно изнео свој однос према сведочењу овог сведока, што наравно представља недопустиву пројаву пристрасности. Треба такође напоменути да је судија Ори такође већ оцењивао сведочења Миловановића у другом процесу – у предмету Станишића и Симатовића.

И тако, генерал Миловановић је сведочио и у предмету генерала Ратка Младића.

Знатан део времена тужилаштво је утрошило на испитивање сведока о структури ВРС и механизмима доношења одлука. Циљ тих питања је утврђивање такве “чињенице” да је у ВРС “о свему одлучивао Ратко Младић”. Међутим, то није пошло за руком Тужилаштву. Генерал Миловановић је сведочио да су све одлуке у Републици Српској доносила 4 човека (Р. Караџић, Б. Плавшић, Н. Кољевић и М. Крајишник), а генерал Младић није улазио у број оних чије су одлуке биле решавајуће. Поред тога, подробно се разматрала чињеница о дистрибуцији директиве №7 од стране Р. Караџића директно војсци, мимоилазећи генерала Младића.

Посебно важно сведочење генерала Миловановића односи се на подробности око наређења №7. Тужилац је покушао да наведе сведока да призна да је директива №7 била “незаконита”. Међутим, генерал је приметио да је ова директива представљала политичку одлуку, а не војно наређење. Када се разматрало војно наређење – наређење генерала Младића №7-1 које је изречено на основу директиве №7, сведок је истакао да је то наређење било апсолутно законито јер није садржало тачку о стварању услова неподношљивих за живот становништва.[5]

На тај начин, без обзира на покушаје Тужилаштва да докаже да наређење №7-1 представља доказ кривице генерала Младића, у стварности је сведочење М. Миловановића дало значајан допринос у доказивању управо супротног.