Израелске власти које су се наоружале мочугом са жигом „криви за антисемитизам“ су уз замах ударили по немачком писцу, добитнику Нобелове награде, Гинтеру Грасу, који је у „Цудојче цајтунг“ објавио стихове „То мора да се изговори“. Бели стихови Гинтера Граса представљају памфлет о општепознатом, о томе да заједно са дискусијама о атомском пројекту Ирана постоји и атомско оружје Израела које миру на Блиском Истоку прети реално.
Гинтер Грас је знао да је „посегао на недодирљиво“ али у својих 84 године није пристао да се и даље потчињава „унутрашњој цензури“. Пред крај живота жели да истини погледа у очи. Скандал се разбуктао у Израелу, у Немачкој и свуда где су масмедији под контролом јеврејског капитала.
Министарство унутрашњих послова Израела је објавило забрану на улазак у ту земљу човеку, који је познат у читавом свету. „Грасови стихови разбуктавају пламен мржње према Израелу и Јеврејима и протурају идеје оних снага чији је и он био део у време када је носио униформу СС“ – изјавио је руководилац МУП-а Израела Јели Ишај, алудирајући да је Гинтер Грас био као 17-годишњи младић позван у СС војску и да је у њој служио три месеца. „Његови клеветнички стихови нису поздрављени у Израелу. Мислим да он може да их понуди Ирану, где ће сигурно наићи на аудиторијум који га симпатише“ – наставио је Јели Ишај и додао да би Грасу требало одузети Нобелову награду.
Да приметимо да је Јели Ишај председник ортодоксне јудејске религиозне партије ШАС која заговара оснивање радних логора за палестинске избеглице и за свој циљ проглашава „искорењивање“ покрета ХАМАС.
Министар иностраних послова Израела Авигдор Либерман је стихове Гинтера Граса назвао „изражавањем цинизма неких западних интелектуалаца који су спремни да ради популарности и жеље да продају што више књига и по други пут положе јеврејску нацију на олтар безумног антисемитизма“.
Бескорисно је покушавати да се сазна какву је он то „клевету“ видео у Грасовим стиховима који описују све онако како је, званични Израел и зашто се дигла бука по читавом свету. А бескорисно је зато што се свако ко се усуди да подигне свој глас против политике Израела, помоћу машинерије масмедија претвара у непријатеља рода људског.
У нападу „праведног гнева“ израелски министри су „заборавили“ да је Гинтер Грас добио Нобелову награду за књижевност управо за антифашистички роман „Лимени добош“ који је постао прво послератно велико дело – зачетник духовне обнове немачке нације.
Скандал који се распалио није ни први, ни последњи пример рада израелске пропаганде, али данас, за разлику од прошлих времена, испољава се нова тенденција немачког друштва. И мада се званични Берлин клања до пода у знак извињења Тел-Авиву – обични Немци немају неку специјалну жељу да учине то исто.
Пошто је министар иностраних послова Немачке Гидо Вестервеле назвао Грасово упоређивање Ирана са Израелом апсурдним(?) а највећи књижевни критичар Немачке Марсел Рејх-Ранихи који је сам преживео холокауст закључио да су стихови Граса „одвратни“ талас негативних коментара на такве изјаве је показао да у Немачкој постоји и другачије мишљење.
Хајка на познатог писца је начин да се Немци натерају на ћутање. Главни смисао коментара који су се појавили је да Немци не прихватају бескрајне и недобронамерне коментаре у вези са холокаустом. А 91-годишњи недодирљиви (некада) гуру немачког јавног морала М. Рејх-Раники је чак и у тим коментарима наишао на низ надимака, међу којима су „лицемер“ и „чанколиз“ благи.
Гинтер Грас је кампању коју су почели против њега прокоментарисао само речима да он не критикује Израел, већ да је његова критика усмерена ка председнику владе Бенјамину Нетанјаху. „Чини ми се да највећу штету Израелу доноси Нетанјаху, – каже он.
– Данас живимо под ризиком који у историји нема аналога, ризика од израелског удара по Ирану, што ће имати ужасне последице. Више пута сам био у Израелу и желим му да и убудуће постоји безбедно и у миру са комшијама“.
Данас Блиски Исток подсећа на буре барута. Гинтер Грас, не улазећи у финесе политике, изразио је оно, што велики таленти осећају срцем – највећа опасност долази управо од Израела. Информациона машина Запада чини све да та потпуно очигледна чињеница не постане тема шире дискусије, а Гинтер Грас својим ауторитетом пробија ту завесу ћутања.
По питању о атомском оружју на Блиском Истоку нас непрекидно вуку за нос, терајући нас да имамо посла са играма информационих шићарџија. Међународна дипломатија одавно ради на претварању Блискоисточног региона у зону у којој неће бити атомског оружја, због чега би све државе Блиског Истока без изузетка (!), међу њима и Израел и Иран, преко уговора требало да одбију поседовање атомског оружја.
Идеја претварања блиског Истока у зону у којој неће постојати атомско оружје је стара више од 35 година. Први пут је са том идејом иступио 1974.г. Иран који је тада био у пријатељским односима са Израелом. Идеју су подржали Египат и Сирија, и 9.12.1974. Генерална скупштина ОУН је донела резолуцију 3263 „Формирање зоне на Блиском Истоку у којој нема атомског оружја.“ У резолуцији је наведено, конкретно, да је оснивање такве зоне у складу са одговарајућим системом гаранција и да ће то помоћи процесу потпуног атомског разоружања под ефикасном међународном контролом. Резолуција 3263 предвиђа:
-формирање зоне на Блиском Истоку у којој неће бити атомског оружја;
-одбијање земљама у региону да учине било какав покушај како би дошли у посед, производили или испитивали атомско оружје;
-позив свим земљама региона да постану чланице Уговора о неширењу атомског оружја.
Израел, обзиром да је већ у том тренутку поседовао атомско оружје, неколико година је избегавао да гласа по питању блискоисточне резолуције, а затим је почетком 1980.године понудио свој пројект који је као услов за формирање такве зоне предложио директне мировне преговоре међу државама из тог региона. Та иницијатива није изнета на гласање и Израел се придружио подршци блискоисточној резолуцији о формирању зоне без атомског оружја на Блиском Истоку. Међутим, то није скоро ништа променило јер се није придружио другом основном документу – Уговору о неширењу атомског оружја.
Затим је у резолуцијама које су се односиле на формирање зоне на Блиском Истоку без атомског оружја почело да се поставља питање о потреби да се уведе забрана на војне нападе на атомске објекте и подсећање на важност мировних преговора у региону. Проблем забране напада на нуклеарна постројења се појавио 1981.г. када је Израел срушио атомски објекат у Ирану, држави-чланици Уговора о неширењу атомског наоружања.
1991. г. Генерални секретар ОУН је објавио извештај који је био посвећен начинима формирања зоне без атомског оружја на Блиском Истоку. У извештај у је речено да се у том региону налази низ истраживачких реактора, од којих неки имају гаранције Међународне агенције за атомску енергију, иако су у циљу формирања ефикасне зоне без атомског оружја сва нуклеарна постројења региона морала да буду под међународним гаранцијама.
У новембру 2011.г. у Бечу је одржан форум Међународне агенције за атомску енергију по питању формирања безатомске зоне на Блиском Истоку. Директор Међународне агенције Јукио Амано је у току форума изјавио: „Идеја формирања безатомске зоне на Блиском Истоку има широку међународну подршку. Међутим, међу земљама региона и ван његових граница постоје стара мимоилажења у погледима у односу на формирање такве зоне и коришћења гаранција безбедности Међународне агенције, без обзира за коју делатност би се користила атомска енергија из тог региона.“ То не треба да заборавимо зато што је пре форума у Бечу руководство Агенције на интернет поставило „тајна документа“ о нуклеарном програму Ирана која су се, према мишљењу Министарства иностраних послова Руске Федерације сводила на измишљотине и недоказане претпоставке. На крају је питање формирања безатомске зоне на Блиском Истоку поново замењено јаловом дискусијом о иранском нуклеарном програму.
САД и Запад заједно воде дуплу игру у Међународној агенцији, покушавајући да спасу израелски атомски арсенал. Та игра нема перспективе, она само појачава осећања непријатељства према Израелу. Наравно, и нагло јачање Ирана, који активно шири свој атомски програм, је за већину земаља Блиског Истока такође неприхватљиво. Јединственост тог региона је да управо у њему може да почне трка у нуклеарном наоружању. Томе ће допринети најмање два фактора.
Први: брзим корацима се одвија прогрес минијатуризације атомског оружја што омогућује његово коришћење не само у регионалним, већ и у локалним конфликтима. САД и Израел воде трку у наоружању у тој области.
Други: пошто поседује нуклеарно оружје Израел уопште нема намеру да уђе у клуб држава које га не поседују, односно он је усмерен на помагање ерозије режима неширења атомског оружја, што потпомаже и сложена међународна ситуација у региону (јеврејска држава остаје и даље непризната од већине арапских земаља Блиског Истока).
Арапске државе и Иран виде главну препреку за формирање безатомске зоне на Блиском Истоку у томе, што Израел неће да се придружи уговору о неширењу атомског наоружања, као и у непостојању сарадње између Израела и Међународне агенције за атомску енергију. За Израел је, опет, препрека у томе што већина земаља у региону не жели да га призна као државу и да седне са њим за преговарачки сто. Арапи неће да прихвате уступке све док Израел не испуни резолуцију СБ ОУН бр. 242 о уклањању војске са окупираних територија и давању права на самоопредељење арапском народу Палестине.
Да се очекује од израелских политичара да разумеју позицију Сирије од које је одузета плодна Голанска висораван или палестинце којима је одузето право на сопствену територију и на своју државност, немогуће је. Можда је у време Старог завета искорењивање народа који је живео на једној земљи представљало нормалну ствар, али данас је то опасна авантура. Израел је данас главни разлог за чињеницу да је свет на Блиском Истоку без атомског оружја постао недостижно маштање за читаво човечанство, које зато Тел-Авиву преко Гинтера Граса поставља питање: „Зар није било довољно лицемерја?“
