Глупак се Еуросонгом богати

Написао
Зоран ЧВОРОВИЋ
-
408

Реченица из наслова је заправо парафраза једне малоруске изреке, која у оригиналу гласи: „Глупак се глупошћу богати!” или прецизније, глупак не живи у стварности, не ради, већ живи од пусте маште („Дурак думкой богатеет!”) Овом изреком је вицепремијер Крима, Д. Полонски, прокоментарисао изјаве Јулије Тимошенко и Арсенија Јацењука, да би Евросонг 2017. године Украјина требала да организује на Криму.1) Уз мало језичке маште у наведену изреку се може сместити и реч думка, која означава малоруску лирску народну песму. Тако би добили веродостојни опис кијевске хунте, која живи од патолошке русофобске маште и која је сву своју државничку памет проћердала на музику. Да се код кијевске разбраће памет свела на ниво изреке „глупак се глупошћу богати!”, потврдио је директор украјинског Института националног сећања, Владимир Ваторович, написавши како би НАТО требао да у Севастопољу припреми Евросонг 2017. године. 2) Тако је из најреферентније установе за лиценцирање новог малоруског анти-идентитет стигла потврда да се НАТО доживљава као једино везивно ткиво, почетак и крај укро-нације. Иза скаски нацистичко-паганске еугенике о укрима као народу најстаријем, крије се беда ренегатског идентитета идеолога укро-натоизма, чија је вера у древност снажна колико и утисак гозбе са трпеза НАТО пројеката.

Гладну укро-пешадију, која је по речима шаљивџије Порошенка (незаборавимо „глупак се глупошћу богати”) спремна да јуриша против најаче армије на свету бранећи границу „цивилизоване“ Европе, НАТО је у суботу додатно опио и осоколио победом на музичком фестивалу – Еуросонг. Опијени музичком подршком „цивилизованог” Запада, у духу народне – „дурак думкой богатеет!”, укри су по постмајдановском обичају заборавили на једну „ситницу”. Рачун за антируску музичку баханалију – Еуросонг 2017. године – платиће на крају становници Украјине. Примера ради, око педесет милиона евра коштала је организација Евросонга 2014. Укрима је промакла још једна крупна „ситница”, већину гласова телевизијских гледалаца из Украјине добио је кандидат из Москве, а не из Кијева. Један у низу доказа да постмајдановском Украјином, уз помоћ НАТО пакта, влада једна однарођена агресивна мањина.

У име укра, који су према суду њихове етногенезе најстарији словенски народ са најчистијим процентом плаве крви, ЕУ-музички трофеј примила је Татарка Џамала, пореклом са Крима. Наступајући у име земље чији су милиони становника били побијени од нациста, Џамала је стиховима јевтиног политичког памфлета „1944.“ ламентирала над судбином оних кримских Татара који су крајем Другог светског рата депортовани у Киргизију, јер је добар део њих током немачке окупације добровољно сарађивао са нацистима. Тако се по провереном принципу бандеровског „коца и конопца” формирала етнички шаролика мала музичка, источно-фронтовска НАТО банда, која је нишанила у Стаљина и 1944., да би посредством песничких метафора заправо пуцала у Путина, 2014. и чин враћања Крима матици Русији. Да је судбину Татара из 1944. злоупотребила, како би скривајући се иза песме о повести своје породице осудила припајање Крима Русији, признала је новинарима и сама Џамала; говорећи о тексту своје песме «1944.», Џамала је рекла да се „наравно ради и о 2014. години”.3) Да је реч о политичкој злоупотреби једног сложеног историјског проблема из историје кримских Татара у дневнополитичком интерсу режима из Кијева, потврдио је вицепремијер Крима из реда татарског народа, Руслан Балбек.4) По његовим речима манипулација са једним догађајем из прошлости има за циљ да код европских гледалаца вештачки створи предрасуду о вишевековном непрекинутом прогонству кримских Татара у руској држави. Ноторни политичко-манипулативни карактер песме «1944.» само је био недокучив члановима женевског одбора Еуросонга.5)

Уосталом, улога тзв. музичких, уметничких, научних и спортских фестивала који се организују под ЕУропским именом, а уз медијску, организациону и финансијску подршку белосветске плутократије, углавном се своди на то да буду информационо оружје у хибридном рату који се води против Русије. Зато је медијски инструмент америчке окупације Европе, Радио Слободна Европа, посебно издвојио речи Џамале: „била сам сигурна да, ако певате о истини, заиста можете да допрете до људи”.6)

Преко Џамалине песме-памфлета о прогону кримских Татара западна банкократија је по ко зна који пут оживела Енгелсову, Витфогелову и Тојнбијеву „истину” о тиранском, асимилаторском и великоруском карактеру као битијном својству руске државе као „тамнице народа”, а комунизму, вишестраначкој демократији или царизму, тек као њеној површинској маски. Тако би „истина” о окрутном руском империјализму, опевана упечатљивим женским гласом речима – When strangers are coming/They come to your house/They kill you all/and say/We̓re not guilty/Not guilty7) –  требала да постане социјално-историјски аксиом у свести великог броја савремених Европљана, чија историјска свест и култура читања започиње и завршава се на насловима таблоида или рекламама са ознаком – sale! Стихови једне пропагандне песма треба да буду јачи од, примера ради, чињенице, да је током велике операције пресељења 180 000 кримских Татара у Киргизију, умро тек 191 човек; да је и поред тога В. В. Путин у Указу о рехабилитацији кримско-татарског народа осудио овај чин. При свему томе, нико не говори о концентрационим логорима у САД за време Другог светског рата у којима је била заточена целокупна јапанска популација од око 120 000 људи, одраслих, жена и деце.8) Јер, у свести просечног западњака, али и код накнадно вестернизованих народа (па и код Срба) треба створити представу да је руска владавина над огромним евроазијским пространством, као историјски неправична, трајно изгубила легитимитет. Другој великој сили, САД, која се кроз пропагандно ретуширану историју представља као либерална колевка права народа на самоопредељење (тачке програма председника В. Вилсона из Првог светског рата), преостаје да арбитрира код примене овог права, разбијајући или чувајући према сопственом интересу поједине државе света.

Да је Евросонг оружје у хибридном рату који западна псеудоимперија води против Русије, показује не само садржај победничке песме-памфлета, већ и чланови антируске музичко-ратне коалиције. Максималан број поена представници Кијева дали су Грузија, Молдавија, Естонија, Литванија, све саме чланице антируског НАТО лука на Источном фронту. Претходно је провреним каналима Кијев лобирао код министара за културу Молдавије и Грузије да њихови „независни музички” жирији дају максималан број бодова представници Кијева.9) Док НАТО недалеко од Букурешта активира свој противруски антиракетни штит, становници источноевропских НАТО колонија се подвргавају музичкој и свакој другој русофобској пропаганди. Зато се у Џамалиној песми осећа снажан мирис барута.

Међу земљама чији су „независни музички” жирији дали максималан број бодова за Џамалину русофобску «1944.» нашла се и Србија. Преко гласова Слободана Марковић, Николе Чутурила Чутуре, Марије Марић Мари Мари, Ане Миленковић и Владимира Граића, који су у жири Еуросонга ушли на предлог РТС, петооктобарска музичка Србија је показала шта мисли о НАТО пакту и Русији. Гласови овог жирија показују ко господари медијима и културом у Вучићевој Србији. Кроз дванаест поена датих Украјини од стране Србијиног жирија, плаћени су свакако бројни рачуни за сласт лагодног живота у близини разних нивоа и фела власти чланова жирија. Ипак, неки од ових дванаест поена дати су из најдубљег другосрбијанског убеђења да Крим није руски, као што ни Косово и Метохија нису српски, да Украјинци нису Руси, као што Црногорци нису Срби и да је данашња Украјина онолико историјски аутентична држава колико је то и садашња Босна и Херцеговина. Зато је прича о русофобији међу Србима, увек била само увод у причу о другосрбијанском аутошовинизму.

И најзад, кључно питање, да ли је Русији место на таквој музичкој баханалији каква је Еуросонг? И то не само због тренутних политичких злоупотреба кијевског режима, већ превасходно због антивредности које се отворено и агресивно пропагирају на сваком новом Еуросонгу. Тако је ове године музичку „елиту” Европе представљала: у име Финске, кикбоксерка и лезбејка Санда, original (1)

иначе ћерка једног Финца и Индијанке из Гвајане, која је прешла, као и њен отац у јудејство, Израел, отворени геј Ховав Секулец, original (2)

Француску, туниско-марокански Јевреј Амир Халиф Хадад, Шведску, један британско-нигеријски фудбалер, Сан-Марино, турски продуцент и стоматолог Ахмет Серхат Хаџипашалиоглу, Малту, једна од вођа логалног ЛГБТ покрета, Ива Лоско.10) Довљно је погледати фотографије наведених индивидуа, па схватити какву Европу и Евроазију по моделу расног, верског и вредносног melting pot-а популаришу творци Еуросонга. Орвелово пророчанство о анимализацији човека и људског друштва преко Еуроснга постаје стварност. Циљ је да се код млађих гледалаца убије богомдани осећај за лепо и узвишено, како би духовну изопаченост уједињене Европе, као плутократско краљевства Содоме и Гоморе, прихватили као нормалност.

Учешће Русије на манифестацијама каква је Еуросонг може се правдати мисијом популарисања другачијих вредности и очувањем комуникције са европском публиком. У прилог томе говори чињеница, да је у гласању милиона гледалаца прво место освојио руски певач, а представница Кијева тек треће. Тако су и српски гледаоци гласали сасвим обрнуто од београдског жирија. Међутим, када се зачују ратне трубе, а на делу је хибридни рат западне псеудоимперије против Русије, не важи правило да је глас народа глас Бога. У рату, демократске облике одлучивања потискују аутократски. Зато је од овог Еуросонга глас националних жирија, формираних из редова проверених поколоника западне поткултуре и америчког долара, јачи од гласа народа.11) Тако смо после сеобе миграната, француског ванредног стања и употребе од стране француског председника ванредних законодавних овлашћења ради сужавања социјално-економских права, добили и музчки аргумент да уједињена Европа мења свој плурални и демократски политички идентитет и да се преображава у опсадну тврђаву на атлантистичком походу ка Истоку. Како у тврђави нема места за плурализам, чак 22 национална жирија није дало ни један поен руском такмичару. И 22. јуна 1941. године о походу на Исток није одлучивала публика, већ врхушка Европе уједињене у Хитлеров Нови поредак.

Русија се нашла на удару белосветске плутократске елите, јер се супроставили светском господству Новог поретка анти-вредности, стајући истовремено у одбрану традиционалних вредности, које човека чине Божијим бићем које је усмерено ка вечности – ЧЕЛОВЕК. Следствено, учешће Русије на манифестацијама каква је Еуросонг отвара простор петоколонашкој либералној елити да кроз „бенигне” забавне и лако приступачне и примамљиве форме легално ради на духовном раслабљивању руског народа, популаришући западне анти-вредности. Изјава заменика председника комитета Савета федерације за одбрану и безбедност, Франца Клинцевича, да „Русија нема шта да тражи на Еуросонгу 2017. ако ствари у Украјини остану исте”, улива наду да ће Русија одустати од даљег учешћа на музичкој баханалији Евровизије.12) Уосталом, Путин и кинески председник су већ одавно разговарали о могућности да се организује евроазијска музичка алтернатива орвелијанском духовном лешу Еуросонга.13) Јер се у непрестаном сведочењу вредносно-цивилизацијске алтернативе и то по могућности ван окошталих и диригованих институционалних оквира западне цивилизације, састоји самоослободиачка и ослободиачка мисија, историјски призив нове-старе Русије. Или ће се поново наћи у стању духовне апорије, налик оној из Петровске епохе.

Зато када Срби и Руси поверују на час да им се преко разних «евросонгова» приближавају чари западног потршачког раја, нека се сете малоруске пословице: „Глупак се глупошћу богати!”

Они длазе у ваш дом

Они вас убијају

И говоре

Ми нисмо криви

Нисмо криви“. http://www.telegraph.co.uk/tv/2016/05/11/jamalas-ukraine-eurovision-song-stirs-up-russia/

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИВИШЕ ОД АУТОРА