У околностима док су, у мору крви, франкистичке снаге сламале отпор републиканаца на простору северне Шпаније који настањују Баски, водећи каталонски дневни лист „LaVanguardia“ (Авангаpда) – новине које су шириле републиканско-демократске а не комунистичке идеје, и са тих позиција подржавале легитимну Владу у Мадриду – објавио је уводник под насловом: „Србија и Баскија“. О чему се ту радило?
„Пиринејска Србија“
Баски су стари народ који углавном живи на обалама Бискајског залива те на западним обронцима Пиринеја. Лоцирани између моћне Кастиље и снажне Француске, они су се вековима борили за очување својих националних специфичности. У томе су и успевали, па су до 1876. године, када је укинута, имали значајну аутономију у оквиру Шпаније. Пошто је створена Друга шпанска република (трајала је од 1931. до 1939. године), Баски су, у договору са партијама умерене левице и центра већинских Кастиљанаца, 1936. године поново добили жељену аутономију унутар сложене државе чији су део. Наравно, пошто је отпочела побуна предвођена војним и екстремно конзервативним круговима, Баски су готово једнодушно стали на страну Владе која је имала слуха за њихове потребе. Но, у судару са надмоћним снагама побуњеника, и поред исказаног јунаштва, нису били у стању дуго да одрже линију фронта и на тај начин одбране своју самоуправну регију.
Када је већ било јасно да су дошли последњи дани аутономне Баскије, у септембру 1937. године, појавио се поменути текст. Намера му је била да охрабри Баске и да им – у ситуацији када је њихове душе прожимао разарајући песимизам – улије наду у препород и оснажи дух победоносне истрајности. Другим речима, да помогне стварању свеобухватних културних и психолошких темеља на основу којих би Баски издржали нови удар историје и, у погодним околностима, наставили да иду путем са кога су отерани. Ради тога је нуђен српски пример!
Порука уводника „Србија и Баскија“ била је следећа: Србија је 1915. године доживела голготу, када је, услед удруженог удара аустроугарских, немачких и бугарских трупа, збрисана са политичке карте света а њена армија сатерана у негостољубиве албанске планине где се очекивало да ће брзо изумрети. Ипак, Срби нису поклекли, и храбро су наставили борбу за ослобођење своје државе и њено уједињење са осталим српским земљама. Национална посвећеност се исплатила. У погоднијим војно-политичким околностима, већ после три године, ношена јунаштвом и ентузијазмом, Србија је победоносно ускрснула!
Кобна српска метаморфоза
Каталонске новине поручивале су Баскима да се угледају на Србе, и, пре или касније, постаће своји на своме. Они су тако и урадили. Пошто су издржали све притиске Франковог режима, њихова провинција 1978. добија привремену, а 1980. године трајну аутономију. Данас, у оквиру демократске Краљевине Шпаније, Баски уживају сва национална права и имају могућност да негују свој идентитет те да се у сваком погледу, од економског до културног, благотворно развијају.
Баски су се угледали на Србе, али, на њихову срећу, на наше прадедове а не на нас или наше очеве и дедове. Ми смо сада неретко робови западне декаденције, анационалног европејства и вулгарног материјализма, док су генерације које су нам непосредно претходиле биле, ништа ређе од тога, заточеници накарадног титоистичког југословенства и контаминирајућег самоуправног социјализма. И једно и друго је погубно за национални идентитет и традиционални морал. Опет, за разлику од многих од нас и од немалог броја наших очева и дедова, они Срби који су на својим леђима изнели голготу и васкрс Србије, знали су ко су и шта је њихова земља. За то су били спремни да се упорно боре.
Тога треба да се сетимо данас, док су над Српством надвијени готово једнако тамни, државно урушавајући облаци као 1915. године. Штавише, вероватно још и тамнији од њих. Србе су тада нападали само спољни непријатељи, а сада их уз њих разједа и још много опаснија „пета колона“. И то најчешће распрострањена у редовима тзв. елите, која предводи нацију и њену државу.
Императив враћања духовним коренима
Српска јуначка борба била је инспиративна за друге народе када су се налазили у изузетно тешким околностима. Време је да она постане и надахнуће за нас саме. Ако тако не буде неће бити ни Српства. Ако знамо ко смо и шта хоћемо, ма колико моћан био непријатељ са којим се суочавамо, он може само да нас привремено порази а не да нас и трајно покори, са свим кобним националним и државним последицама које то има. Зато, главе горе!
Док српски дух инаџијског отпора не буде поражен нећемо бити ни ми. Макар на материјалној равни изгледало да јесмо. Колико год ствари деловале лоше, и ма колико велики део наше нације потонуо у учмалост или чак оболео од националног мазохизма, и даље је јак пламен националне идеје. У „нормалним“ временима он није био довољан за преокрет, односно био је само фактор који успорава пораз, али сада се ствари мењају.
Ако га одржимо, у доба када економски цунами и геополитичка глобална трансформација полако али темељно разарају тзв. англосаксонски свет и његов накарадни систем (анти)вредности, само је питање времена када ће васкрснути слободно Српство, односно суверен и снажан, али свакако обједињен, његов полицентрични државни простор.
Да су бомбе и ракете, тенкови и транспортери, довољни да будемо покорени нашим непријатељима не би требали Чедомир Јовановић, Вук Драшковић, Наташа Кандић, Весна Пешић, Соња Бисерко и њима слични. А потребни су им ти истински квислинзи. Нису им довољни обични опортунисти-колаборационисти које имамо на власти. То видимо по томе колико гласно сада – док се бије битка за одржање бар севера Косова под ефективном српском контролом – ти заговорници евроатлантских „вредности“ сикћу. Задатак им је да убеде Србе да ради некаквих изанђалих евроинтеграција безусловно капитулирају, што је за њих „Преокрет“. Јер, ако сами то не учине, нема сумње, споља на то не могу да буду присиљени.
Одбрамбени пожар
Приписује се Бизмарку да је једном рекао: „Србија је шибица поред пласта сена“. Није било баш тако. Ми смо се једино борили да будемо своји на своме, и нисмо били зли распиривачи пожара. Како год било, имали смо репутацију поносног и жилавог народа који је спреман да се бори за своје интересе. Због тога је један од наследника немачког „гвозденог канцелара“, Адолф Хитлер, и то док је његова земља била у напону снаге, радије покушао да разним уступцима (нпр. понудом Солуна) придобије Србе да постану његови савезници уместо, што је на крају и морао, да се упусти у поход на наш део Балкана. Но, вратимо се Оту фон Бизмарку.
Док његове горе наведене речи нису документоване, официјелне немачке скупштинске белешке из 1876. сведоче да је у децембру те године рекао: „Нисам присталица немачког мешања у Источну кризу јер у томе не видим немачки интерес због кога би макар један немачки војник поломио кости“. У наредним годинама Бизмарк је понављао: „Читав Балкан не вреди живота ни једног померанског гренадира“. А знао је да би их у евентуалном походу на Србију страдало много!
Чак и сурови немачки државник из 19. века није био рад да пролива немачку крв тамо где то није било неопходно. Тим пре метиљави западни политичари, суочени са омекшалим јавним мнењем, нису спремни да олако ризикују животе својих војника тамо где се не ради о неком прворазредном интересу као што је онај скопчан са контролом над налазиштима нафте и гаса. А без обзира на то ми смо дозволили да нам свака западна шуша прети како пожели!
Једна је ствар бомбардовати нас а друга на земљи, у домету нашег одговора, погледати у очи. Од оног тренутка када су већи западни контингенти дошли на српску земљу (БиХ, КиМ), наша преговарачка позиција се побољшала. Јер, у случају сукоба, било би много мртвих НАТО војника. Међутим, уместо да страх од таквог сценарија искористимо (што не значи да је требало да срљамо у рат), ми смо баш после тога интензивно попуштали.
Корак до препорода
Можда је тадашњи официјелни Београд научио лекцију после 1999. године, па је одржавањем тензије у зони додира са агресорским трупама – путем концентрације снага на граници тзв. копнене зоне безбедности и причама о њиховом скором повратку на КиМ – обуздавао њихову агресивност. Међутим, уследио је унутрашњи НАТО удар. Активирани су сви ешелони „наше“ а вашингтонске „пете колоне“. Власт која је направила много грешака и у многим ситуацијама испољила дефетизам, али ипак није била баш издајничка, заменила је она чији велики део је у пуној мери био такав. Тако смо допустили да у фазу интензивних глобалних промена (које нам иду у прилог) уђемо без војске и национално одрживе привреде. Од 2000. године до данас све то је уништено.
Уништаван је и дух нашег националног отпора, који је омогућио васкрс Србије 1804, 1815, 1918, и отпор германским и балканским нацистима 1941-45. Ипак, тај дух није дотучен. О томе сведоче барикаде на северу Косова и тињајуће опирање евроатлантској окупацији широм Србије. Не смемо да дозволимо да сада, када се после дуге евроатлантске поларне ноћи рађа сунце спаса, он буде угушен. А да се то не би десило не морамо као наши преци да прелазимо преко албанских планина или јуришамо на непријатељске фортификације на Солунском фронту.
Довољно је да упорно ширимо истину о нашој прошлости и садашњости, те да на тим основама отрежњујемо своје окружење. Све већи део нашег народа почиње да схвата да је доведен у ћорсокак а једино је потребно његово незадовољство што пре активирати и усмерити на прави начин. И слободна Србија ће засигурно васкрснути. Они који то негирају и шире паралишуће идеје и емоција, очито не желе да се то деси. Макар наступали и са „патриотских“ позиција, тврдећи да смо потпуно пропали а да никог нема ко ће нам помоћи (наводно на Русију не можемо да се ослонимо), свесно или не, раде исто што и јавни НАТО лобисти.
Духовна отаџбина
Алфонс Раб, познати француски историчар из 19 века, с правом је рекао да нације, чешће него услед разарања и губитака која доносе стране инвазије, постепено престају да постоје због губитка „установа којима дугују своју величину и промена оног генија што једну популацију чини оном која јесте, а не неком другом“. Како је нагласио: „Отаџбина није само у тлу. Она свој превасходни израз налази у обичајима, законима и боговима“.
Зато веру и све друге аспекте српске традиције наши непријатељи тако брутално нападају а ми смо дужни да их чувамо. Тако, често и на ономе што наизглед делује као мање битно, бранимо и тло, као што и наслеђу у прилог радимо штитећи сваки педаљ српске земље. Атак на северно Косово је у директној вези са угрожавањем наше националне баштине и у свим другим српским крајевима, као што је за њихову одбрану битна заштита Косова и Метохије. Прихватимо ли отмицу тог дела земље (немари што још није дошло време када можемо да анулирам окупацију), урушиће се читава наша идентитетска конструкција.
Време је да све то у пуном обиму схватимо, и без кукања над тешком судбином, радимо бар оно што можемо. Тиме ћемо створити терен за деловање и на пољима која су сада ван домета српске патриотске јавности. Тако ћемо трасирати пут да Србија поново постане национална држава нашег народа те отпочне да реализује своју мисију српског Пијемонта! Дух наших предака помогао је Баскима, сигурно ће и нама ако не подлегнемо апатији коју наши непријатељи и „патриотски“ безумници шире.
