ГРАД КОЈИ БРАНИ УСТАВ СРБИЈЕ

378

Свој браћи са Севера Космета, са љубављу и дивљењем                                                                                                                                                        

НА МИТРОВДАН

Овај текст пишем 2013. године Господње, на Митровдан, стару славу многих Срба, дан Светог великомученика Димитрија Мироточивог, заштитника града Солуна, одакле су кумови православних Словена, Света браћа Кирило и Методије. Митровдан је слава Косовске Митровице, која је, изворно, Дмитровица, по Светом Димитрију. Митровдан је крсна слава Григорија Божовића, једног од највећих србских писаца 20. века, родом из Ибарског Колашина, из села Придворице.Митровдан је дан доношења важећег Устава Србије, када је, 2006, потврђено да су Косово и Метохија заувек Србија.                                                                                                                          

Митровдан је један од симболичких дана из историје србског хајдучког отпора тиранији – наиме, у пролеће, о Ђурђевдану, хајдуци су се сабирали да четују против Турака, а о Митровдану су се повлачили да презиме код јатака, сакупе снагу и окрепе се, да би борбу наставили. Певало се: “Ђурђев данак – хајдучки састанак; Митров данак – хајдучки растанак“.                                                                                                           

Прихватајући се писања овог текста (који је много мање анализа, а много више похвала достојнима), иако стрепим због будућности коју нам је, као народу и држави, наменио новохитлеровски Нови поредак, ипак се радујем што, на овај свети дан, могу опет с поносом да кажем да сам Србин.  Мени и свима част су одбранили су Срби са Севера Космета тиме што су одбили да погазе Устав Србије и пљуну у лице Светом кнезу Лазару и свим нашим прецима. Не излазећи на НАТО –Тачијеве изборе (које је здушно подржао владајући тројац у Београду, до јуче маскиран у „косовске заветнике“, а од скора познат свима по отвореном гажењу Устава Србије и хрљењу у ропство Вашингтона и Брисела), ови Срби су нам показали да смо још живи и да нас има. Зато неколико речи о једном од севернокосметских завичаја, чији су људи ових дана осветлали образ светолазаревском Србству. Водич кроз тај завичај биће нам Григорије Божовић.                                                                                                                                       

О ГРИГОРИЈУ БОЖОВИЋУ

Григорије Божовић је син колашинског свештеника и војводе, проте Вукајла Божовића, старешине храма у Дубоком Потоку, који је био десна рука конзулу Краљевине Србије у Приштини, Браниславу Нушићу, и кога су се Турци и Арнаути плашили као живе ватре. Године 1900. они су покушали да на проту изврше атентат, а 1905, кад је већ пребегао у Србију, тражили су од Београда да им га изручи, јер је у одсуству био осуђен на 101 годину робије. Син проте Вукајла био је, са своје стране, помоћник Милану Ракићу, чувеном песнику, такође конзулу Краљевине Србије у Приштини. За време Првог светског рата, и Григорије Божовић и његов отац били су,као  родољуби, у аустроугарским концлогорима.                

Између два рата, бавио се писањем прозе и путописа, као новинар „Политике“; као политичар, посланик Демократске странке, борио се за народ свог краја, али и за сиротињу широм Краљевине Југославије. Стрељан је од стране титоистичких џелата, под лажном оптужбом да је био колаборант италијанских фашиста, почетком 1945. у Београду, у коме  је и рехабилитован 2008. године.                                                                                                 

О ЉУДИМА ИБАРСКОГ КОЛАШИНА (ПО ГРИГОРИЈУ БОЖОВИЋУ)

Идентитетско срце Севера Косова је Ибарски Колашин који је,  како записа Григорије Божовић,  спречавао спајање љуте Дренице и Санџака (то је и данас кључни правац  тзв. „зелене трансверзале“). Григорије Божовић, заточник свога завичаја, о свом завичају вели: „Удно Санџака, на падинама Мокре и Рогозне, изнад Косова, петнаест километара више Митровице уз Ибар па до Рибарића, протеже се брдовита горштачка жупа или нахија Колашин. Његова северна граница иде билом Рогозне, а крајња му је јужна тачка на брду више Рудника у срезу дреничком. Својим горњим током протиче кроз њега река Ибар. По старој управној подели Колашин је припадао Босни, јер је баш код данашње митровачке железничке станице била међа између два турска беглербегства: Румелије и Босне. После аустриске окупације Босне и Херцеговине крај од Митровице до Пљеваља постао је постао је посебна јединица и добио назив Ново-пазарскога  Санџака (отуда сад Санџак), али је 1883. године Дервиш Паша, из неких нарочитих турских разлога, а по наговору арнаутских првака и митровачких ага,издвојио Колашин из те целине  (из Рашке Области), и додао га Митровици, која је управо почела постајати град. Тако је Колашин припао Румелији/…/ Све је то изазвало у њему много покрета. У тим покретима Колашин је умео вешто да се сналази и заварава Цариград готово до уочи ослобођења.

ТОМ ПРИЛИКОМ ЈЕ ПОКАЗАО СВУ СВОЈУ СРПСКУ ОТПОРНОСТ И ПОСТАО УГЛЕД ЗА ДРУГЕ НАШЕ ЖУПЕ“

До ослобођења  (1912, нап. В.Д.) Колашин  је био подељен на четири кнежине, имао је прилично самоуправе, признате од власти за своје унутарње послове. Имао је два манастира, своје свештенике и вазда бар по једну школу. Чинио је за себе један протопопијат иако мали.Становници су му већином стари Рашани, онакви исти какви су по Рогозни и изнад Новога Пазара“ (1,196).                                                                                                                              

Касније је велики писац забележио: „Ја сам угледао свет на крајњој тачки динарског типа према Југу, у Колашину,који је сав динарски тип однегован на десетерцу, са богатом усменом литертуром, са јужним дијалектом./…/ Наш десетерац је савршен,какви се примери налазе као најлепши у нашој народној поезији./…/ То, и гледање шта је радио мој дед и отац (били нахијски кнезови) утицало је на моје формирање, И БОРБА КОЛАШИНА КАО ПОСЛЕДЊЕ СРПСКЕ БРАНЕ КА НАЈЕЗДИ АРНАУТА НА СЕВЕР (подвукао В.Д.), дала ми је подстрека да тај отпор с поносом гледам на свој ужи завичај, а да рајетинство по другим, слабијим крајевима осетим“ (2, 72-73). Додавао је: “На пример, мој Колашинац духовно живи од народних песама и православља, и то од онога простог православља каквога су му Дечани и Патријаршија завештали“ (2, 75).                                                 

У својој причи „На конаку“, Божовић о завичају каже да је “као   зачаран у питомом зеленилу, па ти мами поглед и гали душу. А одоздо, уз Ибар, душе нека чудна струја, која ти пуни груди и њиха цело заморено биће; јер осетиш да си сишао у крај где ћеш бити слободан/…/Човек овде осети да не мора страховати за основни понос људски, јер и ако погине, пашће као човек, а не као каурин и парије“ (3,44). Турци и Арбанаси су стално маштали о томе да покоре и побију Колашинце; како вели Григорије Божовић у причи „Крај прага“, „дозлогрдио вас Колашин својом влашком упорношћу, те хоће да га затру да му ни пиличњак не претекне,нити мушко у колевци дете“. (1,103) Ипак, то им није пошло за руком.                                                                                                                                  

Ти и такви људи са Севера Космета изнели су на плећима херојско НЕ шиптарским изборима. Борили су се још од 1999. године, кад НАТО окупаторима нису дозволили да инсталирају арбанашку власт на свом тлу, поставивши брану на мосту на Ибру. Борили су се барикадама којима су 2011. и 2012. спречавали коначно спајање „зелене трансверзале“. Борили су се и ове, 2013, кад су, са 80% изашавших на референдум, рекли ДА остајању у Србији и НЕ издаји властодржаца из Београда и НЕ Тачију, измећару Империје Вашингтон – Брисел. То су они незнани, о којима је, као јунацима борбе за слободу Космета пре 1912, писао и Григорије Божовић: “Они чија смо имена крили и кријемо још. Они чија ће имена бити коначно заборављена кад помру људи који су с њима радили. И они који су по својој вољи заслуживали народну ствар,кријући то и од дрвета и од камена. Тих је много и њихови ликови су дивни, јер су радили и без признања и без славе и без награда“ (4,307 ).                                                                

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА                                                                                                      

Данас, када су Срби народ посусталих мисли и мишица, Косовска Митровица и сав Север Космета, одакле је („из малене Бањске“) један од највећих јунака србске епике, Бановић Страхиња, бране читаву Србију, бранећи њен Устав. А у овом документу, упркос кукавичлуку београдских властодржаца, слугу Вашингтона и Брисела, и упркос кукавичлуку судија Уставног суда Србије (осим троје храбрих), који не смеју да кажу да је Бриселски споразум противуставан, јасно стоји: “Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима, грађани Србије доносе УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ“ (5,10).                                                                                              

Поносан на своју браћу са Косова и Метохије, потписник ових редова се нада да ће Бог Правде, Коме пева србска химна, бити са нама у данима који долазе. Јер, како рече Свети Александар Невски, Бог није у сили, него у Правди која је Истина, Богочовек Христос.   

                                                                                                                            

УПУТНИЦЕ:                                                                                                                      

1.Григорије Божовић:Приповетке, Српска књижевна задруга,Београд, 1926.              

2.Бранимир Ћосић:Десет писаца – десет разговора, Службени гласник, 2012.              

3. Григорије Божовић: Приповетке,  Српска књижевна задруга, Београд, 1940.                      

4. Јован Пејчић: Милан Ракић на Косову, КОНРАС, Београд, 2006.               

5. Устав Републике Србије, Службени гласник, Београд, 2007.