Mr Dragan M. Filipović
ANATOMIJA
GLOBALISTIČKOG
SMRADA
Angažovanje nevladinih organizacija
na razbijanju političkog, vojnog i
bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije
drugo izdanje
*******
ПРВИ ДЕО
ГЕНЕЗА СМРАДА
*******
3
ГРАЂАНСКИ РАТ И РАСПАД ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ
Народи праве своју политику од своје географије! – рече Наполеон[1].
Крајем осамдесетих година већ су постојали политички услови да се заједничка држава југословенских народа географски распадне. Словеначка демократска влада затворила је републичке границе, хрватска демократска влада увелико се у иностранству представљала као независна држава, демократска влада босанских муслимана у Сарајеву издала је проглас којим се народ позива да бојкотује државне акте федералних органа. Све то, јавно су подржавале невладине организације у Србији, што је преко западних медија представљано као сагласност „напредних реформских снага“ и у том делу земље, уз жестоке оптужбе на рачун југословенских, а пре свега српских комуниста, да само они, силом оружаних снага које држе под својом контролом, коче развој демократских процеса на Балкану.
Међутим, глобалистички центри моћи још увек су инсистирали на стрпљењу и потпуном уклапању у њихове стратешке планове. Наиме, НАТО је вршио последње припреме за интервенцију на Ирак[2] што је значило да се балканска криза до даљег морала одлагати, јер им није било преко потребно да расипају ресурсе на два фронта. Ни властима сепаратистичких република такође није одговарало да покрећу шире акције у медијској и политичкој сенци предстојећег америчког похода у Средњој Азији и биле су спремне да се привремено примире да их на убрзану сецесију није подстакла Немачка. Ево о чему се радило. Немачка је, после слома Варшавског пакта и поновног уједињења источног и западног дела своје територије, постала једна од најмоћнијих држава у Европи, са тенденцијом да се, уз Француску, наметне као лидер Европској Унији. Оно што јој је сметало било је присуство бројних америчких војних база, којима је педесетогодишњи међународни уговор о стационирању на немачком тлу истицао баш негде у то време. По НАТО плану, требало је да америчке базе буду дислоциране на простор западног Балкана што је, опет, зависило од темпа којим ће се одвијати започета кампања распада Југославије. А Немцима се журило. Немачка обавештајна служба од раније је била присутна у Словенији и Хрватској, посебно у Хрватској због чињенице да је у прошлости спонзорисала највећи број њихових екстремних емигрантских организација, које су сада већ биле инкорпориране у хрватску власт и својим бившим спонзорима у сваком случају стајале на располагању. Али то као да им није било довољно, па су током 1989. и 1990. године немачки саветници и њихове невладине организације напросто преплавили Хрватску, што је сигурно допринело да први, по мишљењу западних аналитичара преурањени, оружани инциденти започну баш ту.
Почетком деведесетих, национална еуфорија у Хрватској узела је толико маха да је чак и властима, коју су иначе водили екстремни националисти, било тешко да је контролишу. У таквим условима, водећа политичка снага, Хрватска демократска заједница, одлучила је да се прећутно оглуши о сугестије Американаца, то јест о њихов „апел на стрпљење“, па је по наговору немачких саветника расписала општи референдум о отцепљењу, који су Хрвати стопостотно подржали. То је, наравно, навело Србе у Хрватској да се самоорганизују и да на делу територије настањене српским живљем распишу контрареферендум, изјашњавајући се, исто тако стопостотно, да ће, у случају хрватске сецесије, остати у саставу Југославије. Хрватска је послала јаке полицијске снаге да прече тај референдум. Долази до сукоба. Неколико десетина Срба повлачи се у шуме и формира одметничке групе. Да би се успоставио ред, Министарство унутрашњих послова Хрватске издаје наређење полицијској станици у Книну, главном граду те области, да се без поговора разрачуна са организаторима контрареферендума. Имајући у виду да су ти полицајци били претежно српске националности, наређење одбијају и под командом свог начелника Милана Мартића изводе побуну. Убрзо, Мартић долази на чело свих побуњених Срба. Проглашена је Српска Аутономна Област Крајина. Рат је почео.
У циљу заустављања даље ескалације сукоба снаге Југословенске Народне Армије распоређују се на граници између Хрватске и Крајине. Хрватски председник Фрањо Туђман због тога улаже протест југословенским властима, називајући федералну армију агресорском и апелује на Западни свет да се заложи за војну НАТО интервенцију, што Американци одбијају, отворено га критикујући због „политичке брзоплетости“. Наиме, америчким планом о разбијању Југославије било је зацртано да се прво изведе преврат у Србији, која је (уз Црну Гору) била једина република у којој су на власти остали комунисти. Крајинска ситуација у наредном периоду остаће замрзнута на позицијама где се ко затекао.
ПОКУШАЈ ИЗАЗИВАЊА ГРАЂАНСКОГ РАТА У СРБИЈИ
Аналитичари америчке обавештајне службе ЦИА из Института за Балкан проценили су да је Србија у односу на све друге републике по кадровским, индустријским, сировинским и, поврх свега, војним потенцијалима најјача, па стога има озбиљне шансе да опстане као самостална држава, без обзира на ниво политичких и економских притисака којима буде излагана. Уз то, резултати анкета које су њихови агенти тајно спровели међу становништвом указивали су на максимално висок проценат отпора који Срби показују према западним мерилима вредности, нарочито од када је на власт дошао Слободан Милошевић, што их је навело на закључак да ће Србија представљати дугорочну препреку остваривању америчких интереса у том делу света. Сугестија администрацији у Вашингтону била је да се са процесом дезинтеграције Југославије не започиње све док се претходно не обори режим у Београду. Као најосетљивија тачка на коју се могло деловати апострофиран је национализам којим се, бар када су Срби у питању, могло манипулисати на безброј начина.
Побуна крајишких Срба у Хрватској, 1990. године, у самој Србији коментарисана је различито. На информације о томе месецима је држан ембарго, а све је указивало да нико у ствари и не зна шта се тамо заиста збива, јер је поменута српска територија са свих страна била блокирана. Први су се огласили националисти оштро критикујући српског председника Милошевића да не предузима ништа како би се српски живаљ у Хрватској заштитио. При томе, традиционални националисти Војислава Шешеља инсистирали су да се Срби у Хрватској заштите по цену избијања рата, док се проамеричка националистичка струја Вука Драшковића залагала за то да се од Американаца измоле гаранције да ће принудити Хрватску на изналажење политичког решења националног питања за Србе који живе на њиховој територији. С друге стране, невладине организације и прозападне српске политичке партије директно су оптужиле Милошевића да он стоји иза крајишке побуне, наводно са циљем да дестабилизује и заустави демократске процесе у Хрватској. У том контексту, Весна Пешић и Наташа Кандић, овога пута из своје новоосноване невладине организације – Центар за антиратну акцију, почињу у домаћим и страним медијима да намећу тезу о „српском национализму као одлучујућем фактору који ће уништити Југославију“. Милошевић није имао куд. Обраћајући се тим поводом домаћој и светској јавности истакао је да су српски комунисти увек били ти који су се најоштрије супротстављали национализму у свим срединама и за кризу у Хрватској подједнако оптужио и хрватско руководство и српске националисте, називајући Крајишнике „побуњеним одметницима“. После такве његове изјаве српски комунисти и српски глобалисти нашли су се на истој политичкој платформи.
Одбијањем да се, као председник Србије и доследни борац за идеју југословенства, отворено солидарише са Србима из хрватских области, који, узгред речено, нису тражили ништа више од тога да остану у Југославији, Милошевићева популарност код народа почиње да опада. И док западним медијима провејавају позитивни коментари о „принципијелности српског председника“, националисти, по инструкцијама тод истог Запада, организују протестне митинге са позивом на рушење власти „комунистичких издајника“. Заваравајући се надом да ће Запад можда променити став према „југословенском питању“ и подржавајући основну паролу глобалистичких невладиних организација да су „српски националисти највећи непријатељи југословенства“, српски комунисти улазе у беспоштедну борбу са српским националистима. У недостатку бољих политичких аргумената у ову борбу најчешће су укључивани полиција и Служба државне безбедности, па је по начину прогона националиста све неодољиво подсећало на Стамболићева времена за која смо веровали да се више никада неће повратити.
ПРИСЕЋАЊЕ ЧЕТВРТО
Средином 1990те године за начелника организационе јединице Државне безбедности за град Београд постављен је политичар и то комуниста из оне категорије партијских функционера који никада немају свој став ни своје мишљење. Потпуно неупућен у ту врсту послова, чак незаинтересован, долазио је у канцеларију једномдвапут недељно, па смо га прозвали „Четвртко“. У то време, тек сам почео да руководим контраобавештајном оперативном групом за супротстављање америчкој Служби. Кадрови су нам били подмлађе ни заиста изврсним људима са којима је било задовољство радити.
Било је то почетком лета, не сећам се тачно ког месеца, када сам у редовној службеној пошти затекао депешу Савезног министарства унутрашњих послова, по проблематици „унутрашњег непријатеља“, са ознаком највишег степена поверљивости. Мислио сам да је у питању грешка, међутим, у горњем углу стајала је напомена да је, из неких разлога, насловљена баш на мене. У депеши је наведено да се у наредних неколико дана очекује тајни састанак политичког лидера крајишких Срба, председника Српске Демократске Странке САО Крајине др Јована Рашковића, који је окарактерисан као „вођа терористичке банде“ (иначе ради се о веома уважаваном психијатру и социологу који је тада имао око 70 година) и српског сатиричара Бране Црнчевића (омиљеног писца наше генерације), окарактерисаног као „доказани непријатељ и страни плаћеник“. По наводима аутора депеше, њих двојица су припремали заверу са циљем извођења државног удара. Тражено је да се њихов састанак покрије, тајно фото и фоно документује, а након тога лица ухапсе и задрже до даљњег. Уз део текста који се односио на њихово лишавање слободе стајала је шифрована ознака за поступак који се примењује код хапшења опасних наоружаних терориста. Депешу су потписала два највиша руководиоца Државне безбедности федералног нивоа, један Словенац и један Хрват, који су се, у међувремену, у нашим круговима већ били прочули по својим сепаратистичким испадима.
Проценио сам да би поступак по депеши тешко искомпромитовао све нас и да би реакција националиста, али и ширег слоја становништва највероватније попримила карактер немира већих размера за које би на крају била окривљена Служба. Хтео сам да се консултујем са замеником главног начелника – упутио ме је на „Четвртка“. Звао сам „Четвртка“, који није имао времена да ме прими. Одлучио сам да позовем на кафу руководиоце осталих контраобавештајних група и, мада је то било противно правилима Службе, прочитао сам им депешу. Констатовали смо да се неко својски труди да нас гурне у први план као главне кривце за све будуће српскосрпске сукобе. Окачили смо депешу на огласну таблу како би се и оператива упознала са тим шта јој се спрема.
На спрату је настало комешање. Људи су били револтирани. Тражили су да им се обрати неко из руководства. Један од нас (међу Србима се увек нађе такав један) отишао је да пријави начелнику да се „оператива побунила“. „Четвртко“ је одмах изашао из кабинета и не погледавши нас журно напустио зграду. Убрзо се на ходнику појавио и заменик. Тај човек и данас важи за једног од најбољих оперативаца које је Служба икада имала. Није нам прилазио али по начину на који нас је гледао могли смо закључити да му се све то нимало не допада, што нас није чудило јер смо знали да је одувек био окорели комуниста старог кова. Приватно, били смо пријатељи. Позвао ме је специјалом да дођем. Био је сталожен, али нерасположен. Рекао ми је да се уразумим. Објаснио ми је да је задатак свих комуниста да се бескомпромисно разрачунају са националистима у својим срединама, а то што хрватски и словеначки комунисти нису способни да изађу на крај са својима не значи да сад и ми Срби морамо да поклекнемо. Рекао сам му да потпуно разумем опасност коју национализам носи са собом, али да је ван сваке логике да ме у борбу против српских националиста уводе Словенац и Хрват, за које и он зна ко су и шта су. Констатовао је да линија субординације не сме бити нарушена – ако ми се не свиђа увек могу да поднесем отказ. Остали смо пријатељи, мада неповерење које смо тада осетили један према другом више никада нисмо превазишли. Пријатељски ме је посаветовао да поведем рачуна да ме не изманипулишу као непријатеља Југославије. Посаветовао сам му пријатељски да поведе рачуна да га не изманипулишу као непријатеља Србије. Данас ми се чини да смо обојица били изманипулисани. Ни он ни ја нисмо дочекали пензију у Служби.
Сачекали су ме моји оперативци нестрпљиви да сазнају шта им је чинити даље. Изнео сам им замеников став о „субординацији и отказу“. Најдрчнији међу њима, Момир Гавриловић[3], извадио је службену легитимацију и бацио је у корпу за ђубре. Рекао сам му да није циљ да ми побацамо службене легитимације него да оне друге натерамо то да ураде. Смирио се. Отишли смо у салу за конференције где су седели остали. Најстарији по годинама, Златни, руководилац групе по међународном тероризму, рече да ће следећа депеша вероватно бити да „сви повадимо пиштоље и пуцамо себи у главу зато што смо Срби“. Кисело смо се насмејали. Зоран Вуковић из групе по екстремној емиграцији, онако из шале, запевао је „Спрем’те се, спрем’те“[4]. Рекосмо му у глас да ућути. Само нам је још то требало. Отишли смо кућама.
Предвече, ненајављено ме је посетио један од службених возача и пренео ми усмену поруку да Јовица Станишић[5] тражи да се тајно састанемо. Јовица је тада био начелник аналитике, знали смо се само из виђења. Састали смо се у једном од београдских паркова. Рекао ми је да се брзо прочуло за данашњи инцидент и да већина људи у Служби одобрава наш став. Он је лично преузео обавезу да такве људе окупи и организује, јер тек долази време када ћемо Служби бити преко потребни. Констатовао је да је наш основни проблем у томе што је у српском политичком врху и у нашој Служби остало доста Стамболићевих кадрова који Милошевића „филују“ погрешним информацијама. Тако му, као најопаснијег, потурају Шешеља и традиционалне националисте за које је тачно да су задрти антикомунисти и евидентно да у народу задобијају све више и више присталица, али нису у спрези са западним фактором нити имају озбиљне шансе да преузму власт. Лажу Милошевића да су се крајишки Срби побунили у Хрватској само зато да би дестабилизовали Србију и Западу дали могућност да за то оптужи њега, мада је свакој будали јасно да су ти људи устали против политичког програма хрватске националистичке Владе, који им недвосмислено даје до знања да Србима у Хрватској није место. Истовремено, ударни амерички играчи, Вук Драшковић и „невладине организације“, представљају му се малтене као опозиција од секундарног значаја са којом у будућности чак може да се постигне и некакав политички договор. Зато, да би сачували Службу од могућих злоупотреба, морамо сами да се организујемо док се Милошевић и ови „горе“ не дозову памети. Нагласио ми је да све информације које проценим важним више не прослеђујем Савезном министарству, јер је потпуно „избушено“ страном агентуром, већ да их држим у сефу или склоним на сигурно место. Договорили смо се о даљем начину одржавања везе.
Дан или два касније, за викенд, у Београд је стигао Франко Симатовић[6]. Дошао је са Косова, где се већ дуго налазио на испомоћи у акцијама сузбијања шиптарског сепаратизма. Били смо другови из школских дана, а у Служби, више година ми је био непосредни руководилац. Састали смо се у једном ноћном клубу.
Закључио сам да је претходно разговарао са Станишићем, мада га ни он ни ја нисмо споменули по имену. Рекао ми је да треба да ми да нека прецизна усмерења за даљи рад која не може да ми проследи официјелним путем. Из ташне је извадио фајл од неких двадесетак страница уз напомену да морам да га прочитам на лицу места. Радило се о тајно документованом контакту који је одржан између једне групације шиптарских екстремиста и делегације српских проамеричких националиста Вука Драшковића. Веза је остварена посредством „невладине организације – Хелсиншки комитет за људска права“, који има своје огранке и у Београду и у Приштини. Београдским огранком руководила је, раније спомињана, Соња Бисерко, која је у међувремену именована за вишег саветника америчког „Института за мир“ у Вашингтону. Материјал је садржао оквирни план за извођење преврата у Србији, осмишљен у Амбасади САД у Београду, а који је требало да буде реализован широком координираном акцијом „невладиних организација“ и Драшковићевих присталица у садејству са шиптарским сепаратистима. По америчком плану, Драшковић је био задужен да покрене талас мирних грађанских протеста у Београду, који би се у континуитету одржавали из дана у дан све док не процени да иза себе има критичну масу од 400 до 800 хиљада људи. Тада би шиптарски сепаратисти започели масовну побуну како би привукли главнину српских полицијских снага, што би Драшковићу ослободило маневарски простор да из мирних протеста пређе у агресивне демонстрације са циљем заузимања државних институција. Уколико би успео, Американци би га одмах прогласили новим председником Србије, са легитимним правом пред међународном заједницом да се обрати НАТО снагама за помоћ ако му евентуално Југословенска Народна Армија буде оспорила власт.
Као претходни руководилац наше оперативне групе, Франко је добро познавао све америчке „објекте обраде“, тако да смо остатак времена провели у одређивању приоритета у односу на податке из фајла који сам прочитао. На крају ме је упозорио на то да ће наредних дана вероватно започети вршење притисака на нас да поднесемо отказе због „одбијања послушности“, али да то никако не прихватамо, па и по ту цену да „признамо да смо погрешили“. Скренуо ми је пажњу да људе држим на окупу и поведем рачуна да се не „излећемо“ без потребе.
Следећи пут сам се срео са Франком неколико месеци касније на обавештајном задатку дубоко у зони ратних дејстава.
Политичка збивања у Србији до краја 1990. године одвијала су се у знаку митинга и контрамитинга комуниста и националиста. Невладине организације су се примириле, препуштајући Драшковићу да се наметне као лидер целе српске опозиције. Њихова активност углавном је била усмерена на пружање помоћи демократским снагама да организују своје партије и на оснивање такозваних независних медија. Прва и најјача медијска кућа те врсте била је Независна телевизија СтудиоБ, финансирана преко невладиних организација из фондова Џорџа Сороша, која је веома брзо надмашила медијски утицај државних телевизијских станица. Програмска оријентација поменуте ТВ куће била је потпуно подређена западним интересима („ко плаћа тај се пита“) и системски уклопљена у глобалистичку информативну мрежу. Интересантно је да је њена легализација добрим делом спроведена и заслугом српског председника Милошевића, који је потценио дугорочну опасност те врсте, сматрајући да му управо „независни медији“ дају могућност да се лично упозна са плановима и активностима својих политичких противника. Доћи ће му главе.
У међувремену, Драшковићеви следбеници све чешће на својим састанцима спомињу тему „оружаног устанка“. Већина њиховог чланства била је „за“. Успостављен је контакт са једном НАТО базом у Грчкој преко које је требало да набаве оружје и илегално га убаце у Србију, али је благовременом акцијом Службе државне безбедности тај канал пресечен. Мања количина оружја, коју су им уступили шиптарски сепаратисти, ипак је ушла, а уз сва настојања Службе овај контингент није откривен. Такође, унутар опозиције долази до повремених трвења око поделе власти коју још нису освојили. Драшковић је изразио сумњу да невладине организације намеравају да га искористе као ударну песницу за обарање Милошевића а онда да га истисну са политичке сцене, што је, иначе, било тачно. Наиме, Драшковић је могао да поведе масе, али ови други су држали монопол на западну подршку. Сукоб је превазиђен посредовањем америчке дипломатије. Да би осигурао свој статус Драшковић почиње готово свакодневно да посећује америчку амбасаду, што је овима засметало, па је уобичајена пракса америчких дипломата постала да службеницима на централи издају налоге у смислу – ако се јави Драшковић кажите му да нисам ту.
Почетком 1991. године Американци су окончавали, иначе неуспешну, четворомесечну НАТО кампању на Ирак. Српска напредна опозиција почела је са интензивнијим митинзима, апелујући на Западни свет да се сада мало више ангажује на збацивању „српског диктатора“, поредећи Милошевића са ирачким председником Садамом Хусеином. Највероватније у договору са западним саветницима, специјалне снаге хрватске полиције изводе опсежну акцију над Србима у Крајини, која је одбијена, али се индиректно одразила на политичку климу у Београду, што је изгледа и био циљ, јер се тим поводом организовао низ опозиционих скупова, једни да подрже Крајишнике – предвођени Шешељевим радикалима, други да оптуже Милошевића – предвођени Вуком Драшковићем, трећи тек онако, да се појаве, предвођени невладиним организацијама – Жене у црном, Центар за антиратну акцију и сл.
Служба је проценила да се приближава време планирано за покушај преврата. На састанак, који је организовао министар унутрашњих послова Републике Србије Радмило Богдановић, позвани су највиши руководиоци полиције, армије и Службе државне безбедности. Предложено је неколико опција, од најрадикалнијих до најпрофесионалнијих. Присутнима су предочене намере опозиције и очекивани начин њиховог конкретног деловања, па је у складу са тим осмишљен план: У време непосредно пред побуну, војска ће преузети део полицијских дужности на Косову да би се главнина снага Јавне безбедности стационирала у близини Београда, по могућности у што већој тајности. Појачаће се контроле на прилазима Београду да би се спречило уношење оружја, за које је Служба имала податак да ће стићи тек када Вук процени да је ситуација за то сазрела. Супротстављање демонстрантима биће искључива надлежност полиције, уз процену да расположиве снаге могу самостално да изнесу контролу над масом до 500 хиљада људи. Поступање полиције биће дефанзивно, са тактичким узмицањем, али перманентним држањем масе у окружењу, уз избегавање употребе средстава принуде колико то ситуација допушта. Изричито је наглашено да се ватрено оружје не сме користити. Југословенска Народна Армија биће приправна и умешаће се само у случају да се ситуација отме контроли. Све време Служба државне безбедности покриваће објекте из своје надлежности и о новим сазнањима извештавати штаб.
Марта наведене године, мирни протестни скупови одржавали су се свакодневно. Повишена тензија код опозиционих лидера и интензивирање контаката са америчком дипломатијом указивали су на то да се дан преврата приближава. Служба је иницирала подизање безбедносних институција на први степен готовости. На дан 9. марта, на централном београдском тргу окупила се маса од око 350–400 хиљада људи, које је Вук Драшковић позвао на насилно обарање власти. Демонстранти су насрнули на полицију која се, по плану, тактички повлачила, уз избегавање жешћих сукоба. Међутим, у неким деловима града бројна надмоћ демонстраната била је толика да су успели да пробију кордон, а онда крену са бруталним премлаћивањем полицајаца који су се затекли у маси. Пале су прве жртве, два демонстранта и један полицајац. Страни медији извештавали су да је у Србији избио грађански рат са „великим бројем жртава“ на свим странама, преносећи изјаве Вука Драшковића који је апеловао на Западни свет да „помогне српском народу у борби за слободу“. У међувремену, полиција је увела у акцију оклопна возила са воденим топовима, специјално намењена у сврху сузбијања демонстрација, али се испоставило да је извршена саботажа на пумпама за притисак воде, па водени топови нису деловали. То је још више окуражило демонстранте, који од тог тренутка преузимају пуну иницијативу. Ни једна од зграда државних институција још није била заузета. Драшковић је оценио да му је неопходна подршка још веће масе и инсистирао да Независна телевизија СтудиоБ перманентно апелује на Београђане да изађу на улице, а и на грађане других градова да похрле према престоници. Комплетан програм СтудијаБ стављен је у ту функцију. Неизменично су пуштани само они снимци где полиција премлаћује демонстранте, коментари страних ТВ станица у којима је величан Драшковић, изјаве западних лидера о подршци „демократским променама“ у Србији испресецани Драшковићевим апелом да се цео народ укључи у обарање власти. Додатно, преко њиховог програма вршена је координација кретања масе према упутствима која је давао Драшковић.
ПРИСЕЋАЊЕ ПЕТО
На дан покушаја мартовског преврата имао сам ванредно задужење да покривам активност Невладине телевизијске станице СтудиоБ. Превентивно, неколико дана пре почетка преврата, детаљно сам разрадио план насилног заузимања њихових просторија. За ту акцију формирао сам тим од неколико оперативаца, а придодата ми је и једна група припадника специјалне антитерористичке јединице полиције, заједно 12 људи.
Данима смо били у приправности 24 часа. Тог деветог марта стигао ми је извештај технике о разговору који је њихов одговорни уредник Рогановић водио са својом ТВ екипом на терену. На питање шта се дешава, одговорили су му да већ сатима траје затишје. Прокоментарисао је да га не занима затишје већ – крв. Рекао је да је у свет отишла информација да Београдом теку потоци крви и сада ту информацију треба оправдати. Тачно се сећам Рогановићевих речи: „Значи, нађите ми крв по сваку цену, ако треба поразбијајте носеве између себе и снимите ми крв, свет од нас очекује крв и ми ћемо им то дати“. Заборавио је да нагласи „српску крв“. Тражио сам од руководства сагласност за акцију и, наравно, добио је.
Група је прецизно била упозната са планом акције и конкретним појединачним задужењима сваког оперативца и специјалца. Наиме, директор СтудијаБ Драган Којадиновић је, и поред убеђености у то да власти неће смети да га дирају због чињенице да је његова телевизија ушла у састав светске ТВ мреже, ипак предузео мере опреза. Станица је била лоцирана на последњем двадесет осмом спрату палате „Београђанка“, па су на прилазним металним вратима противпожарног степеништа замењене браве, а лифтови искључени, осим једног лифта којег је у погон пуштао Којадиновићев човек. Обезбеђење на портирници у приземљу под контролом су држали људи из странке Вука Драшковића, а цео простор око палате био је препун демонстраната који су чували „своју телевизију“. Уместо брифинга који се пред такве акције обавезно држи саставу, тражио сам да ми из технике донесу траку Рогановићевог разговора. Увек ми је било значајно да људи које водим буду лично сагласни са оним што чине. Пустио сам им снимак да чују. Чак и они који су можда у себи имали неких дилема више нису сумњали у исправност тога што радимо.
Згради смо пришли појединачно, мешајући се са демонстрантима. Оружје смо носили у спортским торбама или сакривено испод ветровки. Окупили смо се код улаза у палату. Три оперативца, машући лажним новинарским легитимацијама позвали су обезбеђење да им отвори врата. Под претњом оружјем брзо су их пасивизирали. Оперативни техничар из тима знао је начин да лифт пусти у погон, а за сва противпожарна врата већ смо имали адаптиране кључеве. Ушли смо у објекат. Затечени људи били су престрављени када су видели аутоматске пушке са интегралним пригушивачима. Мислили су да смо дошли да их ликвидирамо.
Ушао сам у Којадиновићев кабинет у пратњи једног специјалца. Затекао сам га у разговору са, у то време познатим полицијским руководиоцем, Марком Ницовићем. Дошао је да га упозори. Касно. Марка сам знао дуго година. Поздравили смо се. Одмах је Којадиновићу скренуо пажњу на то да буде максимално кооперативан, јер тим који је пристигао има неограничена овлашћења. Пустили смо Марка да оде. Рекао сам директору да ћемо прво искључити телевизију из програма, а затим извршити претрес просторија и документације. Није протестовао. Звао је Рогановића и наложио му да са нашим техничаром оде и искљући уређаје. Рогановић је почео да псује вређајући нас, на шта му је Којадиновић оштро наредио да ућути. Док сам се бавио Којадиновићем један од оперативаца је окупио запослене и саопштио им да свако ко хоће може да иде. Најпре су се сви изјаснили да желе да остану, али када им је забрањено да се крећу и међусобно разговарају постало им је досадно, те су отишли да се прикључе демонстрантима.
Током претреса канцеларије Којадиновић је непрестано понављао да „то што тражимо сигурно нећемо наћи“. Нисам коментарисао његову тврдњу. Доказе да странци финансирају његову телевизију пронашли смо још раније, на другом месту. Питао је да ли може да телефонира. Дозволио сам му. Ионако смо га прислушкивали. Не знам са ким је разговарао. Рекао је да су у телевизију упали људи из Државне безбедности и под претњом оружјем искључили програм. Потврдио је да са наше стране није било насиља и да нема материјалне штете. Када је спустио слушалицу чинио ми се задовољан и самопоуздан. Питао сам – шта има ново? Одговорио је да се још увек не зна „ко ће из ове зграде изаћи као победник“.
Пришла нам је новинарка Лила Радоњић, тада прва дама глобалистичке пропаганде. Констатовала је да смо „незвани гости али ипак гости“ и затражила дозволу да моје људе понуди кафом и сендвичима. Захвалио сам јој се и за себе поручио дуплу кафу. Дао сам најближем специјалцу налог да је отпрати до бифеа и помогне јој да све то донесе. Док смо пили кафу питала ме је да ли ћемо их побити ако опозиција преузме власт. Рекох јој да ћу се у тој ситуацији потрудити да изађемо као што смо ушли – без пуно буке. Понудила се да је поведемо као таоца. Насмејао сам се. Већ смо сви приметили да јој се један од оперативаца много допао.
Ситуацију у граду пратио сам преко службеног радиоуређаја. Демонстранти су дивљали. Десетине излога је разбијено. Из проваљених продавница узимали су алкохолна пића, па је било доста група које су под утицајем алкохола постале додатно агресивне. У неким улицама разбијали су паркиране аутомобиле, што је довело до учесталијих инцидената између демонстраната и грађана који нису учествовали у немирима. Полиција је потпуно била потиснута према зградама државних институција. Већ се смркавало када се у акцију укључила Армија. Дуге колоне тенкова запоселе су тргове, што сам могао да видим и кроз прозор. Демонстранти су почели да се разилазе.
Рогановић, који је у међувремену искапио флашудве вискија, почео је да плаче и да бесомучно удара песницама по асталу испред себе, проклињући Србе „који нису били способни да пусте ни једну кап крви“. Око поноћи, Којадиновић је одлучио да крене кући. Замолио сам га за услугу да већ обезнањеног Рогановића поведе са собом. Прихватио је. Отпратио сам га до врата његове телевизије. Пружио сам му руку у знак поздрава. Одречно је одмахнуо главом и скренуо поглед у страну.
Изашао сам да прошетам. Београд је личио на призор из филмова страве и ужаса. На сваком кораку било је срче од стакла, исцепане гардеробе и разноразног ђубрета. Али није било смрада. Смрад се већ склонио у иностранство.
Преврат у Србији није успео. Грађански рат је избегнут. Осим троје људи који су погинули на почетку демонстрација људских жртава више није било. Организатори немира извукли су се са симболичним казнама, такорећи нису ни кажњени. Што је најинтересантније, сви су остали на својим позицијама, чврсто уверени да су само они у праву. Глобалистички план о распаду Југославије морао је да се коригује. Акценат ће надаље стављати на западни део земље, где су имали неупоредиво више присталица.
____________________________________________________________________________
[1] Наполеон Бонапарта (17691821), француски војсковођа и државник.
[2] Прва интервенција НАТО снага у Ираку 1990/1991. године.
[3] Момир Гавриловић је убијен по налогу глобалиста 2001. године, када се сазнало да на своју руку покушава да разоткрије умешаност неколико проамеричких српских политичара у међународни криминал.
[4] Борбена, у то време строго забрањена, песма српских националиста из ранијих ратова.
[5] Станишић је касније постао начелник Државне безбедности. Његовом реорганизацијом Служба је уздигнута међу најцењеније институције те врсте у свету.
[6] Франко је касније постао један од Станишићевих помоћника и најближих сарадника.
(Dragan M. Filipović ANATOMIJA GLOBALISTIČKOG SMRADA. Beograd: METAPHYSICA, 2011. С. 48-64.)
Наставља се…
