Mr Dragan M. Filipović

 

ANATOMIJA 

GLOBALISTIČKOG

SMRADA

 

Angažovanje nevladinih organizacija

na razbijanju političkog, vojnog i

bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije

  

drugo izdanje

*******

ПРВИ ДЕО

ГЕНЕЗА СМРАДА

*******

РАТ У СЛОВЕНИЈИ

Сецесионистичка Влада која је у Словенији већ три године чврсто држала све републичке институције стрпљиво је пратила развој мартовских догађаја у Београду 1991. године и чекала сигнал са За¬пада. Њихови напори били су усмерени према јединој сметњи на путу ка независности – Југословенској Народној Армији. Невладине организације свакодневно су организовале мирне протесте испред војних касарни који су се увек завршавали без инцидената, што је, опет, под изговором „поступања у складу са општенародном вољом“, словеначким властима служило као повод за непрестано улагање протеста и југословенским савезним органима и међународној заједници. Све њихове иницијативе координирано су подржавале невладине организације у Београду – Хелсиншки комитет за људска права, Фонд за хуманитарно право, Жене у црном и Центар за антиратну акцију, приређујући паралелне демонстрације солидарности са словеначком омладином.

Словенци су, како то само они знају, деловали врло смишљено и поступно. Пошто је федерална Армија била састављена од припадника свих нација, укључујући наравно и Словенце, нису је могли прогласити туђом, па су најпре у парламенту изгласали одлуку да њихови регрути могу служити војни рок само у својој републици, што је на федералном нивоу прихваћено. Непосредно пре него што су прокламовали одлуку о отцепљењу од Југославије једноставно су путили проглас словеначким регрутима да дезертирају и Југословенску Армију прогласили страном и окупаторском.

Искористивши као повод несугласице око савезног буџета, 26. јуна 1991. године, Словенци (заједно са Хрватима) напуштају све југословенске политичке институције и истог дана у свом парламенту апсолутном већином гласова (180 за, 2 против, 12 уздржаних) изгласавају одлуку о независности. Два дана касније Влада Словеније издаје наређење својој Територијалној одбрани да блокира касарне југословенске војске и преузме контролу границе.

Председништво Југославије нашло се у чуду. Већали су, већали и ништа нису одлучили. Генералштаб Југословенске Народне Армије, у коме су још увек седели и Словенци и Хрвати, констатовао је „да је ситуација озбиљна и да свакако нешто треба предузети“, али нико није хтео да се изјасни шта треба предузети. Најконкретнији предлог  дао је словеначки генерал, велики и искрени Југословен, Стане Бровет, који је инсистирао на томе да се сецесија Словеније спречи свим расположивим средствима, али га остали генерали нису подржали. Одлучили су да поступе флексибилно, уз слање додатних војних јединица које ће у форми „демонстрације силе“, по њиховом мишљењу, позитивно утицати на смиривање ситуације. Међутим, 30 000 припадника словеначке Територијалне одбране пружило им је одлучан отпор на терену и после двадесет дана мањих окршаја, федерална Армија принуђена је на повлачење.

Овде је неопходно рећи нешто више о Територијалној одбрани Словеније, јер ће вероватно неко да се запита: Како је уопште могло да се деси да територијалци надвладају регуларну армију? Лако. Наиме, осим чињенице да је команда Југословенске Народне Армије донела одлуку да се према Словенији не наступи „огњем и мачем“, односно свим средствима која су стајала на располагању, треба имати у виду веома висок степен оспособљености и квалитета словеначких територијалаца. Према југословенском Уставу и Закону о оружаним снагама, Територијална одбрана потпадала је под надлежност република, као секундарни фактор у стратегији одбране земље. Десетинама година уназад, најбоље организовану и опремљену Територијалну одбрану имала је Словенија. При томе, код њих је овај сегмент обухватао и васпитање младих и развијање спорта преко бројних удружења и клубова, финансираних из фондова Територијалне одбране. Посебно су били форсирани алпинизам (у чему је Словенија као једино алпско подручје у СФРЈ имала апсолутни примат), планинарење, падобранство, роњење и други специфични, за војне потребе значајни спортови, из којих су регрутовани кадрови за специјалне снаге свих родова војске. Таквих је клубова у Словенији било више него у свим осталим деловима Југославије заједно, па су састави најелитнијих југословенских војних јединица, као што су падобранско­десантна, подводно­диверзантска, извиђачко­диверзантска и сл. у свакој генерацији биле попуњаване бар четвртином до трећине регрута из Словеније. По одслужењу војног рока они су се враћали у своју републику и прикључивали Територијалној одбрани, где су се, као веома дисциплиновани, вредни и способни људи, стављали под команду надлежног резервног састава. Таква формација, без обзира на то што се радило о територијалцима, није била за потцењивање. Временом, карактеристичан начин наступа невладиних организација у Словенији, добрим делом је био усмерен на спортске клубове, у којима су се резервисти­специјалци најрадије окупљали, неприметно их претварајући у потенцијалне паравојне формације.

ПРИСЕЋАЊЕ ШЕСТО

Накнадним сагледавањем неких старих случајева којима се Служба државне безбедности својевремено бавила, може се закључити да су НАТО аналитичари рачунали на могућност укључивања Територијалне одбране Словеније у изазивање југословенске кризе бар пет година раније. Кроз заграничну[1] оперативну обраду „Дим“[2] такве појаве су регистроване још 1985. године, али им није придаван значај.

Неких седамдесетих година, док је био на завршној години студија на Београдском универзитету, објекат под кодним називом „Дим“ експонирао се као хомосексуалац, што је наишло на жустро противљење његових колега, због чега је избачен из студентског дома. Заштиту је потражио код једног западног дипломате, са којим је од раније био у интимним контактима, па му је овај омогућио да студије настави у иностранству. У ванредном року дипломирао је, затим магистрирао и докторирао, после чега се, преко истих веза, запослио у једној бази НАТО пакта у тадашњој Западној Немачкој. Након десетак година проведених у иностранству, 1984. године, привукао је пажњу Службе када се ангажовао на обнављању контакта са својим блиским рођаком, запосленим у штабу Територијалне одбране Србије. Почело је тако што је преко посредника, у неколико наврата слао скупе поклоне рођаковој супрузи и деци, а затим им предложио да о његовом трошку сви заједно оду на летовање у неко од луксузних европских туристичких центара, што су ови са одушевљењем прихватили, с обзиром на то да им је такав провод финансијски био недоступан.

Срели су се у Грчкој. „Дим“ им је испричао да се бави научним радом, не спомињући запослење у америчкој војној бази, а када му се рођак похвалио где ради, констатовао је да би могао да га укључи у један добро плаћен интернационални научни пројекат. Рођак се заинтересовао за понуду, па му је „Дим“објаснио да за једну немачку приватну институцију (позната „невладина организација“) ради истраживања из области државних улагања у спорт. На рођаково питање како он ту може да се ангажује, одговорио му је да, према његовим сазнањима, наша Територијална одбрана одваја знатна средства за развој физичке културе, што би се кроз пројекат могло искористити и за ширу афирмацију југословенске државе у западном свету. Рођак је начелно пристао.

Наредне инструкције „Дим“ је послао преко посредника. Сугерисао је рођаку да би сви подаци на тему о којој су разговарали били преопширни и да је зато неопходно да се ограниче на огледни узорак. Предложио је Словенију као најафирмативнији пример, што је рођак прихватио. Од тада му је редовно припремао изводе из билтена које су размењивали штабови ТО са информацијама о друштвеним активностима тих институција, али и статистичке податке о заступљености Словенаца у појединим родовима Југословенске Народне Армије, заступљеност у категорији резервних официра, оценама о њиховом каснијем ангажовању у републичким штабовима итд. С обзиром на то да „Дим“ није прецизирао спортске активности на које треба обратити пажњу, обрађивао је практично све, апострофирајући клубове Стрељачког савеза Словеније, јер су му ти подаци били најпотпунији. Интересантно је да већина ових података није имала категоризацију поверљивости, осим дела који се односио на резервне официре, али и те податке „Димов“ рођак је прикупио из јавно објављених армијских гласила.

Приликом заграничне акције тајног упада у „Димов“ стан у Немачкој, пронађен је фајл са адресама и визит­картама скоро свих алпинистичких, ловачких, падобранских, ронилачких, стрељачких и радио­аматерских клубова у Словенији. Фотографије словеначких падобранских репрезентативаца приликом посете америчкој војној падобранској репрезентацији у једној од база. Из другог страног пасоша који је „Дим“ паралелно користио могло се на основу жигова видети да је неколико пута боравио у Словенији. Потом, кореспонденција са једним словеначким ловачким друштвом, где је „Дим“ представљен као вођа групе „америчких спортских ловаца“ која је по основу ловног туризма десет дана провела у Словенији, као и други стриктно обавештајни материјали који нису везани за ову тему.

Случај није пресецан јер се кроз њега долазило до квалитетних сазнања о активностима НАТО пакта, за које је наша Војна обавештајна служба била посебно заинтересована. Одлив података који је ишао преко „Димовог“ рођака окарактерисан је као небитан.

Краткотрајан оружани сукоб између ТО Словеније и Југословенске Народне Армије словеначко руководство је максимално искористило и за пропагандне циљеве. Наиме, неколико недеља пре сукоба, словеначка републичка Влада затражила је од невладиних организација да формирају модерни медија­центар из којег су слати „живописни извештаји о непостојећим биткама, преувеличаним бројевима жртава и наводним зверствима југословенске, тј. српске армије, описујући краткотрајан и ограничени конфликт најкрвавијим речима, с циљем да прозападним демократама прикажу себе као оне који се боре против комунистичких агресора.“[3] Исте те вести преносила су и потврђивала као тачне гласила београдских невладиних организација, што је у страним медијима коришћено да се уз вест дода тврдња „потврђено из српских извора“. Словенци су тако придобили општу међународну подршку, а њихов пропагандни модел касније су користили Хрвати и муслимани.

Првих дана по избијању сукоба у Београд је допутовала делегација КЕБС­а[4] да „изрази своју забринутост и апелује на уздржаност“. Међутим, вођа делегације, француски министар спољних послова Жак Пос, није крио задовољство развојем ситуације, отворено изјавивши: „Ово је тренутак Европе“. Словеначку независну државу први су признали Немци (којима се највише журило) и Ватикан, а немачки министар спољних послова Ханс Дитрих Геншер позвао је све чланице Европске Уније да то исто што пре учине. Интересантан је био поступак Велике Британије која је имала чврст став да никако неће признати сецесију Словеније, а онда нагло променила одлуку и признала је међу првима. Касније је јавно образложено да је тако поступљено у складу са уступцима које јој је Немачка понудила по питању пољопривредног буџета Европске Уније. Званично, Словенија је од стране међународне заједнице призната на конференцији у Мастрихту, децембра 1991. / јануара 1992. године, о чему ће више речи бити у наставку текста.

РАТ У ХРВАТСКОЈ

У почетној фази сецесије хрватски националисти су се примарно ослонили на своју етнички прочишћену полицију и њен релативно бројни резервни састав. Међутим, било је јасно да у сучељавању са Југословенском Народном Армијом полиција неће моћи да се избори сама. Федералне снаге биле су изузетно јаке и практично већ укључене у сукобе од тренутка када је успостављена тампон­зона према побуњеним Крајишницима. Због тога је током прве половине 1991. године националистичка влада у Загребу интензивно кренула са реорганизацијом и тајним наоружавањем своје Територијалне одбране која је променила назив у Збор народне гарде. Рачунали су на то да ће у датом тренутку сви хрватски кадрови у федералној армији прећи на њихову страну, а затим у садејству са Збором народне гарде остварити премоћ на терену. У међувремену, после неуспешне интервенције у Книнској Крајини, хрватске снаге безбедности спроводе опсежне акције притисака и на свим осталим подручјима у којима је живело становништво српске националности, што доводи до нових међунационалних сукоба. Почиње и самоорганизовање Срба и у североисточном делу Хрватске, на граници са Републиком Србијом, где побуњени Срби оснивају другу Аутономну Област – Славонија, Барања, Западни Срем.

Када су Словенци 26. јуна 1991. године самовољно напустили југословенске федералне институције, одмах су им се прикључили и Хрвати, повукавши своје људе са свих функција. Дотадашњи председник председништва СФР Југославије Стипе Месић, Хрват, вратио се у Загреб и у националном парламенту победоносно изјавио: „Ја сам свој задатак обавио. Југославије више нема.“ Хрватски парламент апсолутном већином гласова изгласава одлуку о самосталности и позива народ, Територијалну одбрану, полицију и своје кадрове у федералној војсци да се супротставе „окупационим“ снагама Југословенске Народне Армије.

Готово истовремено нападнуте су све југословенске војне касарне. Збор народне гарде блокирао их је споља а, од раније организовани, хрватски официри и војници нападали су их изнутра. У касарнама у којима су хрватски војни кадрови имали бројчану надмоћ, комплетне јединице, под оружјем и опремом, прелазиле су на страну националиста. У федералној армији настала је конфузија највећим делом због тога што неспособни војни врх у Београду није знао да се снађе. Практично, врховне команде није ни било. До новембра месеца скоро све преостале федералне снаге извукле су се према подручјима настањеним Србима и ту се укопале.

Западни свет пружио је пуну подршку хрватској сецесији. Немачка и Ватикан признале су их првог дана, апелујући на остале европске земље да и оне то учине. Док је хрватски председник Фрањо Туђман бодрио народ агресивним изјавама типа: „Рата не би било да га Хрватска није хтела“, а њихове ТВ станице преносиле директне снимке напада на југословенске војне касарне, западна пропаганда трудила се да све представи као демократске напоре хрватског народа да се супротстави „нечувеној комунистичко­српској претњи по Европу“.

До краја године, ратна дејства су се примирила. Status  quo ситуација свима је ишла у прилог. Хрватској је пре свега било стало до међународног признавања независности, остаци ЈНА распоређени у српским областима нашли су место где ће моћи да опстану, Срби у Крајинама могли су да предахну. Таква ситуација остаће на снази још дуго и после међународног признавања Хрватске на конференцији у Мастрихту децембра 1991. / јануара 1992. године.

ПРИСЕЋАЊЕ СЕДМО

Мада је прошло неколико месеци од референдума крајишких Срба и проглашења САО Крајине, ситуација у том крају земље била је нејасна и почетком 1991. године. Председнику Србије Слободану Милошевићу стизале су контрадикторне, непрецизне информације, политички обојене констатацијама које су ишле у прилог доносиоцима тих података. Извештаји федералне армије која је држала тампон­зону између сукобљених страна, третирали су и Хрвате и Србе као непријатељске националистичке паравојне формације, оптужујући крајишке Србе да су антикомунисти на вези са екстремним националистима у Београду, што су Милошевићу потврђивали и његови партијски саветници. С друге стране, извештаји Службе државне безбедности негирали су тачност тих података, јер према сазнањима Службе није било регистрованих контаката Крајишника ни са радикалима ни са следбеницима Вука Драшковића, мада су се ови трудили да зарад својих циљева те контакте успоставе. Крајишко руководство их је одбијало из страха да не буде политички злоупотребљено. Милошевићу, кога су и Запад и домаће „невладине организације“ оптуживали да стоји иза крајишке побуне, а истовремено националисти нападали што ускраћује подршку том делу свог народа, прецизна информација свакако је била преко потребна. Ту информацију тражио је од Службе.

Тим поводом ме је средином марта позвао Јовица Станишић, тада већ на функцији заменика начелника Службе, и рекао ми да сам одабран за састав обавештајне мисије која ће тајно бити упућена у Крајину, са задатком успостављања истуреног обавештајног Центра. Мисија је била састављена од три члана – Франко Симатовић, који је у међувремену већ отпутовао за Книн, ја и Милан Радоњић, који нам се прикључио убрзо. Скренуо ми је пажњу да не зна шта нас тамо чека и да ћемо бити препуштени сами себи. Од нас очекује да урадимо колико можемо на плану обавештајног покривања укупне ситуације на ширим просторима западног краја државе, а шта ћемо и како радити потпуно препушта нашој професионалној процени, у зависности од развоја догађаја и конкретних проблема са којима ћемо се суочити на терену. Руковођење мисијом поверено је Франку.

 

Кренуо сам наредног дана. Са собом сам носио уобичајену опрему за задатке те врсте: неколико комплета исправа, доста новца, кратко пригушено наоружање, адаптирана прислушна средства за теренски рад и краткоталасну радио­станицу за двосмерну везу са Централом. Дата су ми прецизна упутства за успостављање контакта са локалним људима који треба да ме проведу кроз хрватску полицијску блокаду.

Врло брзо сам стигао у Книн. Франко је изнајмио једну неупадљиву засебну кућу, где ће бити смештен Центар. Почели смо са радом. Он је држао оперативне контакте са позицијама у обавештајно значајним крајишким срединама, а ја сам се бавио обуком тројице Мартићевих људи који су представљали језгро будуће крајишке контраобавештајне и обавештајне Службе. Током дана усмеравао сам их у раду на конкретним пословима, а увече им држао предавања. Најтеже ми је било да им одржим пажњу, јер су били хронично преморени.

Кроз пар недеља стигао је и Радоњић. Франко нас је окупио и рекао да прелазимо на следећу фазу. Он ће остати да руководи книнским Центром, Радоњић остаје са њим, са задатком да обавештајно покрије југозападно подручје по правцу хрватска јадранска обала – Словенија – Италија, а ја прелазим у северозападно подручје да формирам истурени обавештајни Центар у Кореници, одакле ћу покривати територију Лике, Баније и Кордуна, са обавештајним продорима ка унутрашњости Хрватске, по правцу – Загреб. Раздвојили смо се.

У кореничком хотелу „Пљешевица“ чекале су ме резервисане две спојене собе. Дошао сам са легендом[5] просветног радника из „Завода за издавање уџбеника“.

Није прошло. Мала средина, сви све знају. Локална позиција са терена упозорила ме је да се већ прича како је стигао неки „сумњив тип“ из Београда. Мештани мисле да сам комунистички провокатор, а војна Служба безбедности већ ме је окарактерисала као четника[6]. Дао сам му новац да ми негде у близини изнајми стан и можда за касније нађе неку кућу на линији раздвајања са Хрватима. Саветовао ми је да се не крећем превише. Међу становништвом нисам добродошао, војска само тражи разлог да ме ухапси, при чему овај крај није био контролисан, па су се свакодневно убацивале хрватске паравојне групе, које би сигурно показале занимање за мене чим сазнају за сумњивог „господина са краватом“. Неколико дана нисам ни излазио из хотела. Учио сам напамет карту подручја, називе места и путне правце. За време ручка и вечере упуштао сам се у разговор са „дежурним“ беспосличарима. Убрзо ми је било јасно да Личани, који су традиционално били наклоњени српском национализму, показују велику нетрпељивост према југословенској војсци због њихових настојања да по сваку цену наметну комунистичку политичку опцију. Истовремено, војска, у чијим је редовима још увек било доста официра хрватске националности, отворено је претила изјавама да је само питање дана када ће се оружано разрачунати са Мартићевом „паравојном формацијом“ – Милицијом Крајине, коју су увелико доживљавали као конкуренцију на терену. Телефонирао сам Франку из оближње говорнице и изнео му прве утиске, уз констатацију да сам засад, што се тиче озбиљнијег рада, блокиран. Рекао ми је да ће ме наредних дана посетити Душан Орловић, начелник безбедности САО Крајине, који треба да ми помогне, и сугерисао да се до даљег потпуно оријентишем на изучавање проблематичних унутрашњих односа. За све то време „невладине организације“ у Београду и западна пропаганда упорно су пласирали тезу о заједничком деловању српских паравојних снага и ЈНА. Не знам само како и где су то уочили.

Орловић је дошао са целом екипом. Састали смо се у једној кафани на прилазу Кореници. Представио ми је тројицу младих жешћих Личана који ће ми убудуће бити обезбеђење, водичи и возачи. Стигао је и техничар, задужен да ми постави антену за радио­уређај. Једном од „мојих“ Личана дао сам кључ од хотелске собе и рекао му да од момента када се станица стави у погон нико осим нас не сме да уђе у просторију. Схватио је буквално. Замало да страда премачица.

Са њима је већ било знатно лакше. Кренуо сам у обилазак подручја. Свугде где сам се задесио затицао сам идентичну напету ситуацију између војске и вођа локалних српских наоружаних група, о чему сам редовно извештавао Београд. Према повратним коментарима који су ми стизали понекад ми се чинило као да су желели да о томе више не извештавам.

При повратку са једног од обилазака пресрела ме је јединица војне полиције. Пришли су нашем џипу са упереним оружјем, опколивши нас са свих страна. Командир је тражио да му покажем исправе. Извадио сам војну легитимацију и представио се као мајор безбедности Југословенске Народне Армије. Салутирао је. Баш је изгледао срећно. Зато је „мој“ Личанин био тужан. Вероватно је размишљао да ли да ме прикоље одмах или после. За сваки случај, рекох му да је легитимација лажна. Неповерљиво је одмахнуо главом. Тек толико о поверењу које су ти људи осећали према Београду и свему што је било везано за Београд.

Касно увече, за вечером, пришла су ми два официра, један капетан I класе и један потпуковник. Представили су ми се као припадници Војне обавештајне службе. Рекли су да имају информацију да сам обавештајац српске Службе и да њихов претпостављени жели да се састанемо и попричамо, како бисмо избегли евентуалне сударе и неспоразуме на терену. Прихватио сам. Пошто нисам знао да ли ме „навлаче“ да ме убију или стварно желе контакт са мном, о овоме сам известио Централу. Речено ми је да сам донесем одлуку о томе како ћу се поставити.

Сутрадан, одвели су ме у један од својих конспиративних станова. Њихов начелник, врло пријатан и смирен човек, по чину пуковник, већ нас је чекао. Рекао је да су контраобавештајци из војне базе аеродрома Бихаћ, која је иначе била на пар километара од нас, дигли панику због мог присуства, па је он преузео обавезу на себе да ту ситуацију разреши. Констатовао је да смо, по природи посла, вероватно ангажовани на различитим задацима, али да постоји много заједничких тачака по којима можемо сарађивати. Извадио је из ташне најновији обавештајни извештај о ситуацији на терену. Хрвати су увелико гомилали снаге око војних гарнизона у оближњим градовима. Рекао сам му да мене више брине напетост између војске и српских цивилних оружаних формација. Потпуно се сложио с тим и најискреније ме замолио да утичем колико могу да се такви евентуални сукоби избегну. И он је, колико сам схватио, био убеђен у то да Београд има утицај на крајишко руководство. Нисам му рекао да Београд не може ни да смисли крајишко руководство.

Питао ме је да ли ми нешто конкретно треба. Рекао сам му да ми треба информација о локацији главног телефонског међуразделника, за којег знам да се налази на територији кореничке општине, али не знам тачно где. Одговорио ми је да се чвориште земаљских водова налази на два места, од којих је главно у приземљу кореничке станице милиције, али да није од неког значаја. Наиме, још пре избијања непријатељстава у Хрватској, Европска Унија, уз ангажовање приватних „невладиних фондова“, финансирала је монтирање најсавреме није линковске централе која има функцију не само хрватског, већ и европског телефонског чворишта, а лоцирана је у техничком центру цивилног ТВ репетитора на врху планине Пљешевице. На питање ко то контролише, одговорио је да на централи наизменично раде хрватске и муслиманске посаде, које се смењују на сваке две недеље, а пратњу до објекта обезбеђује им ЈНА, не зна се прецизно по чијем наређењу. Нажалост, и поред очигледног безбедносног значаја тог бјекта војска није смела да га запоседа, јер је под заштитом међународних конвенција. Замолио сам га да ми прибави податке о запосленима, терминима смена техничких посада, распореду просторија и начину унутрашњег обезбеђења репетитора, а да ћу ја, са своје стране, „изучити међународне конвенције“. Потпуно смо се разумели. Од тада па надаље, редовно смо се виђали и сарађивали.

 

Већ је био јун месец. Хрвати су прогласили отцепљење. Крајишници су прогласили Републику. Жестоке битке водиле су се у готово свим околним хрватским градовима. Међутим, у Републици Српској Крајини било је мирно, ако изузмемо спорадична пушкарања на линији раздвајања. Наиме, Срби нису били заинтересовани да окупирају нове територије, већ само да задрже оно што је њихово. Али, од дана проглашења крајишке републике ескалирао је тињајући унутрашњи проблем. Крајишници су тражили промену војних ознака на униформама, тачније замену петокраке, традиционалног обележја комуниста, кокардом[7], традиционалним симболом националиста, за шта војска није хтела ни да чује, по цену сукоба са Србима. У книнском подручју преовладавао је флексибилнији став – да то тек треба да буде предмет договора, али је народ у Лици инсистирао да се промена ознака изврши одмах. Одржан је затворени састанак СО Кореница, коме нисам присуствовао, али сам га пратио техником, с обзиром на то да сам у њиховој сали за конференције још од раније имао инсталирано прислушно средство. Донели су једногласну одлуку да буду први који ће ставити стари српски знак и да су људи вољни и спремни да се сукобе са војском ако буде покушала да их спречи у томе. Састао сам се са војним обавештајцима. Упозорили су ме да су све јединице спремне да интервенишу ако дође до промене ознака. Хитно сам известио Централу. Речено ми је да је наређење југословенског државног врха да се Крајишницима не дозволи промена ознака. Чуо сам се и са Франком, рекао је да извршим притисак на све људе које знам да од таквих идеја одустану, јер ће у супротном бити „гадних“ проблема. Нагласио је да лично Милошевић на томе инсистира. Нисам му рекао да овде мало кога занима на чему Милошевић инсистира.

Наредног дана ујутру пробудио ме је „мој“ дежурни Личанин, рекавши да ће „напољу бити зла“. На главном кореничком тргу окупљали су се припадници личког састава Милиције Крајине да одрже свечану смотру, мада је атмосфера више личила на протестни скуп наоружаних људи. Нико није имао ознаке на униформи, а узгред, приметио сам да то важи и за „моје“ Личане. На крововима су стражарили снајперисти, што је недвосмислено указивало на то да ће сигурно ући у сукоб са војском уколико се ови појаве. Локални команданти почели су са постројавањем када ми је на врата собе закуцао најжешћи од „мојих“ Личана. Дошао је да ме „замоли за савет“– шта да ради, ставивши испред мене кокарду и петокраку да ја одлучим коју ознаку да стави. Позвао сам телефоном Франка да ми дефинитивно потврди шта је приоритет, укључивање у политичка препуцавања или обавештајни Центар? Одговорио је да је Центар апсолутни приоритет. Захвалио сам му се. Рекао сам „свом“ Личанину да стави кокарду. Када се момак појавио пред стројем проломио се аплауз. Људи су то схватили малтене као прећутну Милошевићеву сагласност. Коментар у вези са Милошевићем дословно је гласио: „Јес’ да није од наших, али је ипак Србин.“ По обављеној смотри, њихов командни састав ме је позвао на пиће. Рекоше ми да надаље сви стоје на располагању ако ми било шта затреба. Тражио сам да ми дају реч да неће нападати југословенску Армију. Обећали су. Што је још битније и испунили су обећање. Сад је само било питање како саставити извештај о томе да је све у реду управо зато што инсистирање Београда није испоштовано. Војска је мало гунђала и на томе се све завршило. Имали су преча посла. Увече сам се чуо са Франком. Констатовао је да ће морати да извести Централу о томе да сам изгубио контролу над ситуацијом. Прокоментарисао сам да ми се чини да сам тек сад успоставио контролу над ситуацијом. Сагласили смо се да ће време показати ко је био у праву и опкладили се у печено јагње. Изгубио је. После само два месеца све оружане формације у Крајини носиле су те ознаке. Милошевић се и даље противио, „невладине организације“ у Србији и даље су тврдиле да српски председник има одлучујући утицај на Крајишнике, хрватска телевизија и даље је то преносила као ударну вест.

 

Потпуно сам се посветио планирању како да упаднем у пљешевички репетитор. Централу нисам смео ни да питам за сагласност, претпостављао сам да ми не би дозволили. Онда се сетим Станишићевог брифинга да смо на терену препуштени сами себи. Све податке који су ми били потребни имао сам. Саставио сам тим: три „моја“ Личана, два крајишка полицајца и један инжењер из Книна који је некада и сам радио на том репетитору. Према распореду, смену је преузимала посада из ТВ Сарајево. Војна пратња преузимала их је на полицијском пункту код Личког Петровог Села. На дан смене кренули смо у акцију. На километар испред полицијског пункта, на ничијој земљи, дочекали смо возило са сменом, избацили људе и оставили једног полицајца са њима да не би телефоном алармирали обезбеђење репетитора. Војска нас је преузела на пункту и не погледавши нас. До врха Пљешевице нисмо се заустављали. Непосредно испред репетитора војно возило је стало и пропустило нас да сами уђемо у круг ограђен жицом. Инжењер из Книна показао је где се налази уобичајено место за паркинг. Звонио је. Службеник обезбеђења, Хрват, отворио је врата. У моменту је схватио о чему се ради и слегнуо раменима. Разоружали смо га. Тврдио је да, осим њега, унутра нема наоружаних људи. Репетитор је био наш.

Затекли смо пет или шест службеника. Техничко особље и дежурни руководилац. Нису правили проблеме. Кренули смо редом. Инжењер из Книна прво је искључио хрватски ТВ програм и прикључио београдски, који се дотле, наравно, у том делу земље није видео. За само тренутак или два зазвонио је телефон. Инжењер из Книна подигао је слушалицу. На вези је био дежурни из ТВ Загреб и тражио информацију о томе шта се дешава. Овај му је одговорио да је „стотинак“ Мартићевих полицајаца заузело репетитор и да се од данас мења програмска шема. Веза се прекинула.

Тражио сам да погледам где је телекомуникациони део. Одвели су ме. Оно што ме је занимало била је бочна просторија са тешким металним вратима. Рекоше да је у ту просторију строго забрањен улаз. Само двојица од присутних имали су прилике да привире унутра, јер када су долазили људи овлашћени за тај део сви су морали да изађу напоље. Нису знали ни где се налази кључ. Кнински инжењер је очигледно знао, рекао је руководиоцу репетитора да отвори службену касу. Кључ је био унутра, у запечаћеној коверти. Просторија је заиста изгледала импозантно. Приметио сам један орман на коме је на енглеском језику писало да га може отварати само овлашћено лице НАТО снага. Питао сам шта је то, али нико није знао да ми објасни. Погледао сам упитно инжењера из Книна. Одвојили смо се у страну. Испричао ми је да је због тог уређаја пар пута долазио са нашим војним електроничарима, али да ни они нису могли да установе за шта служи, јер се ради о технологији која превазилази знања наших стручњака. Упозорио ме је да, како је једном приликом чуо, то што је унутра вреди пар милиона долара и да ће Американци преко дипломатских канала сигурно инсистирати на томе да им се дотични уређај врати, уз коментар да је боље да се тиме не замајавамо. Насилно сам отворио орман. Наложио сам да се уређај искључи. Покушавали су десетак минута, без успеха. Само се Личанин из мог обезбеђења снашао. Тај га је, вала, искључио за сва времена – уз пар кратких рафала.

Увече сам известио Централу. Споменуо сам да је међународни телефонски линк постао доступан и затражио да ми пошаљу обавештајно­прислушни тим. Ускоро ми је стигла веома искусна радио­извиђачка екипа „Поткровље“. Наредне четири године прислушни центар на Пљешевици биће неисцрпан извор обавештајних података. А у Београду, Загребу, Сарајеву и Љубљани „невладине организације“ организовале су серију протестних митинга због „насилног искључивања програма демократских телевизија и гушења слободних медија“. То сам прочитао у новинама. Пише да је било и на ТВ­у, али нисам могао, тј. нисам био у прилици да гледам.

Крајем лета 1991. год. Република Српска Крајина прерасла је у озбиљну државну творевину са свим атрибутима које према међународном праву карактеришу једну независну земљу: територија,становништво, супрематија државне власти. Између осталих институција, формирано је Министарство унутрашњих послова на челу са Миланом Мартићем, Служба државне безбедности на челу са Душаном Орловићем и Министарство оружаних снага које је преузело надлежност над територијалним ресурсима федералне војске. Старешинама и припадницима Југословенске Народне Армије, који су дотле били стационирани на подручју Крајине, дата је могућност да се ставе под команду новог Министарства, што су многи и учинили.У рејону који сам обавештајно покривао формиран је Зонски штаб за Лику, Банију и Кордун. Надлежне полицијске станице, сада у саставу новог Министарства, посветиле су се својим редовним активностима. У Кореници је основано Одељење државне безбедности којим су руководила тројица „мојих“ Личана. Из Централе ми је стигло наређење да полако почнем да им препуштам послове које сам започео.

На политичком плану све се више осећала државна подршка Србије овој новоформираној Републици. Српски председник Милошевић први пут почиње да се изјашњава позитивно у односу на крајишка збивања и лично иницира уклапање тог дела земље у привредне и економске токове преосталог дела Југославије. Та Милошевићева настојања одражавају се на велики пораст његове популарности како у самој Србији тако и у Крајини, што је, с друге стране, присилило „демократску опозицију“ на прилагођавање. Крајина је надаље делила многе београдске политичке проблеме.

Септембра месеца, Франко ме је позвао на хитан састанак у Книн. Показао ми је депешу у којој нас Централа упозорава да је у Крајину упућена група од око 300 припадника паравојне формације Вука Драшковића. Према сазнањима Службе, Драшковић је дошао на идеју да искористи могућност за формирање и слање добровољачких одреда на крајинско ратиште и на тај начин легализује своју партијску војску, коју би касније користио као ударну снагу за насилно преузимање власти у Србији. Опремање и обука те јединице спонзорисани су из фондова „невладиних организација“ преко рачуна приватних лица из иностранства. Вуковим планом, у овом конкретном случају, било је зацртано неколико циљева: да у релативно мирној ситуацији, каква је иначе била, провоцирају хрватске снаге у граничним подручјима, што би се у западним медијима представило као да Срби крећу у освајање нових територија; да перманентно изазивају сукобе са локалним становништвом у циљу компромитације свих добровољаца који се у Србији у регуларним регрутним центрима масовно пријављују за одлазак у ратна подручја; да провоцирају политичке сукобе са старешинским кадром из састава Југословенске Народне Армије, уз потенцирање идеје о неопходности оружаног разрачунавања између националиста и комуниста. Франко је рекао да је већ упозорио министра Мартића на те околности, али је овај одбио да њихов долазак спречи, уз образложење да не може да дели добровољце на ове и оне. Према Франковој процени,присуство такве формације у Книну, као главном административном седишту, било би врло опасно, па је одлучио да их преусмери ка мени, у Лику.

Састао сам се са командантом Зонског штаба, пуковником Савом Јурасовићем. И он је, из војних извора, имао исту информацију. По његовом мишљењу, долазак Драшковићеве паравојне формације није представљао велики проблем, јер ће ти људи морати да се уклопе у регуларне снаге Крајине ако уопште мисле да опстану на терену. Договорили смо се да их за почетак пустимо и пропратимо како ће се понашати.

Стигли су распоређени у неколико аутобуса. Прво што су урадили било је организовање политичког митинга у Кореници. Народ ко народ, окупио се, аплаудирао говорницима и разишао се кућама. Пришао им је један од полицајаца и рекао да морају да се пријаве Зонском штабу. Одбили су, уз коментар да „неће да сарађују са комунистима“. Ускоро се појавила група сељака, рођака једног од приспелих Драшковићевих активиста и повела их према свом селу. Ту су се улогорили, у дворишту локалне цркве.

Кроз пар дана, њихов командант је наредио покрет – на Госпић. Седео сам у Зонском штабу када нам је стигла информација о њиховим намерама. Пуковник Јурасовић показао ми је актуелну ситуацију на карти, уз коментар да су око Госпића стациониране толико јаке хрватске снаге да је питање да ли би и он, са свим својим војним потенцијалима могао да освоји тај град, који иначе није био ни обухваћен територијом Крајине. Позвао је команду своје јединице на том правцу и наложио надлежном старешини да покуша да их спречи, на шта му је овај одговорио да је већ покушао, али да су добровољци припретили да ће запуцати на његове људе ако им се приближе. Констатовали су да са њима више не треба комуницирати, уз обострану примедбу „кад хоће сами нек иду сами“.

Током ноћи, део Драшковићеве формације зашао је иза хрватских линија. Ту су их хрватске снаге опколиле и масакрирале. Између осталих, погинуо је и њихов командант. Само неколико људи из те групе успело је да се извуче. Сви су се успаничено вратили у село где су претходно били стационирани. Истог дана, хрватски и страни медији објавили су вест да „српско­комунистичке снаге започињу нови освајачки поход према Хрватској“. Истовремено, Вук Драшковић је у Београду одржао конференцију за штампу на којој је изјавио да у Крајини „комунистичка Армија убија српске добровољце“.

Зонски штаб је донео одлуку да то више не може да се толерише. Припадницима Драшковићеве паравојне формације наређено је да дођу у Кореницу где им је дат избор – или ће се уклопити у неку од регуларних крајишких јединица или ће бити разоружани и враћени за Београд. Две трећине изјаснило се да хоће да се врати кући. Њима је обезбеђен транспорт и под полицијском пратњом послати су пут Београда. Нешто више од 80 добровољаца, који су одлучили да остану, стављени су под команду једне од личких територијалних јединица и са њима више није било проблема.

Последња два месеца боравка у Крајини претежно сам био ангажован око држања оперативног курса новим припадницима крајинске Службе. Обавештајни центар Кореница увелико је функционисао у њиховој надлежности. Око Нове године, Франко Симатовић, Милан Радоњић и ја, поново смо се окупили у Книну. Министар Мартић и начелник Службе Душан Орловић приредили су нам опроштајни ручак. Наша обавештајна мисија била је окончана.

Током деветомесечног боравка на обавештајним задацима у Крајини, два пута сам долазио у Београд на усмене консултације. Оба пута Станишић ме је водио да лично реферишем председнику Милошевићу о ситуацији у том делу земље. Једина тема о којој смо разговарали односила се на унутрашња политичка превирања која су се одражавала на српско­српске односе. Једино наређење које је председник издао односило се на спречавање српско­српских сукоба, по сваку цену. Ратна дејства према Хрватској нису спомињана нити га је то занимало. Данас, такозвани „Трибунал за ратне злочине у Хагу“, на основу исконструисаних информација „невладиних организација“, суди Милошевићу под оптужбом да је организовао побуну крајишких Срба и тиме изазвао грађански рат. Он то није могао, чак и да је хтео.

Десет година касније, када је у јавност процурила информација о обавештајној мисији коју је Служба државне безбедности имала у крајинском подручју, „невладине организације“ – „Хелсиншки комитет за људска права“, „Фонд за хуманитарно право“ и још неке, у својим међународним гласилима оптужиле су Станишића, Симатовића, Радоњића и мене да смо били главни виновници етничких сукоба у Хрватској, а почетком 2003. године, такозвани „Трибунал у Хагу“, чак је против Станишића и Симатовића покренуо кривични процес. При томе, значајно је напоменути да ову исконструисану кампању нису иницирале хрватске власти већ искључиво марионетски проамерички режим у Србији.

СПРЕЧАВАЊЕ РАТА У БОСНИ

Ако је игде народ био против рата био је у Босни. Најочигледнији доказ за то је чињеница да су све касније сукобљене стране рат дочекале неспремне. Јавно експонираних екстремиста било је релативно мало, са занемарљивим бројем следбеника. По том питању пажња је најчешће била усмеравана према западној Херцеговини, настањеној претежно народом хрватске националности, који су под утицајем националистичке еуфорије пренете из Републике Хрватске први започели паравојно организовање, што је оштро осуђивано и од стране Срба муслиманске вере и од стране Срба православаца. Политичке несугласице о којима се полемисало у главном граду – Сарајеву, односиле су се пре свега на проблем како сачувати мир.

Преовладавале су три опције: комунистичка про­југословенска, о унитарној Босни у саставу Југославије, потенцирана од стране руководећег кадра Југословенске Народне Армије; грађанска – прозападна, о унитарној Босни као самосталној држави изван Југославије, коју су заступали интелектуалци и невладине организације; и умерена националистичка о неопходности мирне поделе Босне на три ентитета – српски, муслимански и хрватски, од којих ће сваки после моћи да одабере да ли ће се или неће спајати са неком од суседних република. Трећа опција имала је највећи број присталица, а да је спроведена у дело рат би највероватније био избегнут.

ПРИСЕЋАЊЕ ОСМО

Негде на самом почетку наше обавештајне мисије у Крајини, априла 1991. године, стигао нам је налог из Централе у Београду да се мимо редовног плана ангажујемо на покривању једног тајног политичког скупа у Босни. Наиме, том скупу је, као гост, требало да присуствује и Милан Мартић, па смо Франко Симатовић и ја били у прилици да се прикључимо његовој делегацији. Скуп се одржавао у стану Радована Караџића у Сарајеву. Као додатно обезбеђење Караџић нам је у сусрет послао два службена возила босанске полиције у којима су се налазили припадници његове странке, тако да смо на одредиште стигли веома брзо.

У стану се већ окупило петнаестак људи, већином из врха Српске Демократске Странке. Мартић нас је представио ко смо и шта смо. Сви су нам пожелели добродошлицу, уз опаску да то што ћемо ту вечерас чути и видети, председник Милошевић и југословенски комунисти никако не одобравају. Караџић нам је објаснио да је обавио консултације са муслиманским политичким врхом, и да је обострано закључено да православци и муслимани више не могу живети заједно, али да ће, у сваком случају, морати да живе једни поред других. Зато, како би се разишли без непотребних сукоба, сада праве договор о подели босанске територије. Караџићеви уцртавају на мапи Босне свој предлог, Изетбеговићеви муслимани, у другом стану, неколико улица ниже, уцртавају своје виђење поделе. Кад заврше, сешће опет заједно да се усагласе.

Уцртавање мапе трајало је сатима, уз доста предлога и полемике. У међувремену, дошао је један човек из муслиманског руководства. Сви су устали и поздравили га са поштовањем. Он и Радован су се накратко издвојили и разговарали у четири ока. Када га је отпратио, Радован је прокоментарисао да и муслимани имају исти проблем око четири спорне општине, а при томе имају проблем и са хрватском страном, где су преговори запели око Мостара.

Мапа је завршена касно увече. Караџић, у пратњи тројице најближих сарадника, отишао је на састанак са муслиманским лидерима. Вратили су се после поноћи. Задовољни. Караџић нам је саопштио да је договор постигнут, јер су и једни и други изашли са предлогом граница као да су их заједно уцртавали на карти. Договорили су се и о условима заједничког коришћења јадранске луке Плоче. Спорне су остале четири општине, о чему ће се усагласити накнадно по принципу замене територија, као и проблем поделе Сарајева, што ће највероватније морати да се реши по кипарском моделу Никозије. Свима је су послужено пиће. Караџић је наздравио за срећу нове српске државе. Наздравио је и за срећу муслиманима.

Док нас је пратио, рекао нам је да сви Срби у Босни, а и он лично, веома цене Милошевића, али да Милошевић живи у „илузији о Титовој Југославији“ која је већ сада ствар прошлости. Стога, као лидер босанских Срба не може да допусти да их Милошевићева погрешна политика доведе пред свршен чин. Споменуо је да је од Алије Изетбеговића чуо да су се Хрвати и Словенци договорили да напусте Скупштину Југославије кад дође до изгласавања буџета, после чега ће вероватно прогласити независност. Позвали су и Алију да им се прикључи, али је он одбио зато што зна да га ватиканска опција никада неће подржати као што подржава њих. О томе је послата порука Милошевићу, па ако му је заиста стало до добробити народа, нека пусти да се људи у Босни мирно разиђу. А после ћемо им дати референдум. Срби ће се сигурно сви изјаснити да желе да остану у Југославији, као што ће се муслимани изјаснити да хоће џамахирију. То је у овој земљи изгледа јасно свима осим Милошевићу.

Извештај који смо послали централи био је кратак: Релевантни подаци са терена указују на то да ће ратни сукоби у Босни бити избегнути. Сви потенцијални актери непријатељстава изузетно су заинтересовани за изналажење мирног решења.

Заиста, мирна ситуација је надаље функционисала захваљујући на првом месту „врућој линији“ коју су перманентно одржавали Радован Караџић и муслимански лидери. Провокација и мањих инцидената било је на обе стране, али се свако у својој средини трудио да спречи да не дође до ескалације. Од проглашења сецесије Словеније и Хрватске у јуну 1991. године, тензије у Босни постепено расту, нарочито у херцеговачком хрватском делу, али не толико да би се окарактерисале као забрињавајуће. Долази до спонтаног прегруписавања у полицијским структурама, које, мада још под истим ознакама и заједничким Министарством, углавном распоређују кадрове тако да свако брине о свом ентитету.

Југословенска Народна Армија и даље је стационирана на територији целе Босне. Међутим, ту настају проблеми јер су комунисти из армијског врха игнорисали савете српске и муслиманске стране да и они благовремено започну поделу ресурса према ентитетима. Напротив, од стране војног и политичког врха из Београда, као разбијачи Југославије оптужују се Караџићеви националисти и Изетбеговићеви фундаменталисти, што ови одбијају, тврдећи да је после отцепљења западних Република, југословенска идеја, онако како су је заговарали комунисти, постала неодржива. Ситуација се нарочито усложава када је, у октобру 1991. године, у босанском парламенту стављен на дневни ред предлог о сецесији. За независну Босну гласали су муслимански и хрватски посланици, док су представници Срба напустили скупштину, уз образложење да је предлог преурањен. Убрзо затим, муслиманска влада проглашава мобилизацију, на шта је као српски одговор уследио референдум на коме су се Срби определили да остају у саставу Југославије. У међувремену, дислоцирањем федералне Армије велики део снага извучених из Словеније и Хрватске стациониран је у Босни. Међу Србима православцима, пројугословенски оријентисаним, примљени су добро, али међу муслиманима више не. Ипак, свим странама одговарао је мир, па ће Босна тако у миру дочекати и распад југословенске државе.

МЕЂУНАРОДНА ВЕРИФИКАЦИЈА СЕЦЕСИЈЕ

Југословенска држава формирана је 1918. године на иницијативу Краљевине Србије, као заједница народа: Срба, Хрвата и Словенаца. При томе, у оснивачком акту јасно је назначено да то није заједница држава, јер Хрвати и Словенци, за разлику од Срба, никада у историји нису имали своје државе. Новокомпоновани, проблематично изведени ентитети као што су босански муслимани и македонци, још су под већим знаком питања. Међутим, глобализам следи искључиво логику својих интереса, те је њиховим невладиним организацијама стављено у задатак и то да прекроје, па чак и елиминишу све оне историјске чињенице које не иду у прилог Новом светском поретку. У конкретном југословенском случају извршена је отворена злоупотреба међународних институција и правних аката да би се наметањем непринципијелних тумачења бившим југословенским републикама омогућило оно што, на пример, никада није било допуштено Шкотима у Великој Британији, Корзиканцима у Француској, Баскима у Шпанији, односно многим другим народима западних земаља који вековима теже ка сепарацији. И дан­данас невладине организације бивших југословенских република спроводе информативну кампању не би ли, по цену презентирања најбезочнијих лажи, све то некако образложиле, у чему предњаче гласноговорници глобализма у Србији.

Процес међународне легализације разбијања југословенске државе отпочео је европским самитом у Хагу 18. октобра 1991. године, када је југословенској делегацији предложен Карингтонов план, недуго затим верификован Брионском декларацијом, по којој ће се Европска Унија ангажовати као посредник у циљу заштите територијалног интегритета Југославије. Али уместо тога, на дан 16. децембра 1991. године, дванаесторица министара иностраних послова земаља чланица Европске Уније, којима је председавао немачки министар Ханс Дитрих Геншер, иначе главни и отворени заговорник насилног отцепљења Словеније и Хрватске, састали су се у Мастрихту и донели два документа: Критеријум за признавање нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу и, директно у вези са тим, Декларацију о Југославији. У декларацији дословно се констатује: „Овим актом све југословенске републике позивају се да се до 23. децембра изјасне да ли желе да буду признате за независне државе.“

Легитимно југословенско руководство у вези са поменутим околностима није ни консултовано. Тиме је прекршена основна европска уредба донета после II светског рата – Споразум из Хелсинкија, којим се послератне границе у Европи утврђују као недодирљиве, тј. непроменљиве, а условно је одређено да се оне евентуално могу мењати искључиво уз одобрење и прихватање држава које су тим променама оштећене. Многи светски експерти за међународно право такав став Европске Уније окарактерисали су као „незаконито мешање у унутрашње ствари Југославије због кога је Влада у Београду имала право да се жали“[8]. Али коме да се жали? Све релевантне међународне институције увелико су биле под патронатом управо оних који су поменути незаконити акт спровели у дело. Прећутно је у целом свету прихваћена теза енглеског политичара Лорда Карингтона да се Социјалистичка Федеративна Република Југославија „сама од себе распала“, са чим се на крају сагласила и Југославија када је принуђена да потпише Споразум о сецесији.

Словенија, коју су још од раније признале Немачка, Велика Британија и Ватикан, поднела је захтев за сецесију пре него што је Декларација о Југославији била донесена. Остало јој је само да сачека формално признавање независности. Хрватска, која је такође већ била призната од стране Немачке и Ватикана, препустила је Немцима да уместо ње поднесу захтев о сецесији. За њих је ситуација била мало компликованија због статуса крајишких Срба, па су морали да сачекају доношење такозваног Венс­-Овеновог плана по коме се Хрватској признаје независност, али уз, до даљег, недефинисан статус Републике Српске Крајине, на чије су границе са Хрватском постављене снаге Уједињених нација. Босна је поднела захтев на основу којег је територија Републике подељена на два дела: Муслиманско­хрватску Федерацију, која се изјаснила за сецесију и Републику Српску која је одлучила да остане у Југославији. Изненађење је представљала одлука Македоније да и она иступи из Југославије. Наиме, Македонцима је Америка у међувремену понудила издашну економску помоћ под условом да пристану на војну НАТО окупацију, услед чега су се ови на пречац определили за амерички протекторат. Тако се и Америка непоседно укључила у разбијање Југославије.

Све у свему, почетком 1992. године све отцепљене републике признате су као независне државе и равноправне чланице Уједињених нација. У Југославији су остали само Срби са бројним проблемима око себе и између себе.

 _____________________________________________________________________

[1] До формирања посебног обавештајног сегмента Службе државне безбедности, 1992. године, обавештајни послови којима се Служба бавила називали су се „загранични рад“.

[2] Због објективне могућности да нека од обавештајних позиција Службе која је била ангажована на овом случају још увек ради код Американаца или је у статусу америчких пензионера, држаћу се затворених података да те људе не бих угрозио.

[3] Мајкл Паренти, Убити нацију – Напад на Југославију.

[4] Конференција о европској безбедности и сарадњи.

[5] Легенда – у обавештајној терминологији осмишљени, објективно одрживи, лажни идентитет иза кога се заклања оперативац или агент на терену.

[6] Назив за припадника српских паравојних формација.

[7] Двоглави орао, традиционални знак Србије из њене раније историје.

[8] На пример, такве коментаре су давали амерички експерти Роберт Талк и Дејвид Хандерсон.

(Dragan M. Filipović ANATOMIJA GLOBALISTIČKOG SMRADA. Beograd: METAPHYSICA, 2011. С. 64-92.)

Наставља се…