ГРАЂАНСКА ОДБРАНА ДЕМОКРАТСКИХ И НАЦИОНАЛНИХ ПРАВА

235

Слога грађана најчвршћи је бедем града

(Латинска пословица)

Скупштина Републике Српске одлучила је средином априла да се грађани тог ентитета БиХ изјасне на референдуму о следећем питању: „Да ли подржавате наметнуте законе од стране Високог представника међународне заједнице у БиХ, посебно о Суду и Тужилаштву БиХ и њихову неуставну верификацију у Парламентарној скупштини БиХ?“ Такав потез највишег представничког тела РС изазвао је готово хистеричне реакције Брисела. Зашто?

Демократска контраофанзива

Јасно је да, без обзира на успех референдума, макар у овој фази, Бања Лука неће моћи да поврати надлежности које су јој отете ранијих година (нпр. војску). Евроатлантски центри моћи су и раније били свесни да, у промењеном геополитичком контексту, подржана од Москве, РС више неће релативно кротко прихватати да и даље буде тихо свођена на пуку административну форму. Политика фазне централизације БиХ наишла је и пре отварања референдумског процеса на одлучан отпор владајућих структура Српске. Но, иако је Бриселу све то већ познато, његови представници баш сада почињу да испољавају панику.

Ствар је у томе да је референдум прворазредни облик непосредне демократије, где бирачко тело директно одлучује о важним питањима. А Закон о референдуму републике Српске уважава најбоље правне тековине ЕУ, односно чак је и од стране европске стручне јавности оцењен као изузетно демократски правни акт. Отуда, отварање референдумског процеса од стране врха РС, за оне који желе да буду ексклузивни тумачи грађанских права и монополисти над демократијом, представља ноћну мору. Јер, референдум потпуно обесмишљава њихову политику замене теза, коју реализују под застором људских права, грађанских слобода, демократских вредности, европских стандарда…

Снага глобалних антисрпских чинилаца, између осталог, лежи у њиховом добро организованом тзв. невладином сектору у Србији и на простору БиХ. Скупа са диригованим средствима масовног информисања, он чини амерички механизам за обликовање мишљења, лобирање па и наметање ставова, који је изнутра већ нанео велику штету српском народу.

Иако нема масовну базу, нити одражава вољу већине грађана, уз помоћ опсежне медијске логистике, комплекс невладиних организација којима се управља из Вашингтона и Брисела, ствара привид да значајан део јавности подржава оно што западни центри моћи натурају Србима. С друге стране, помоћу њега, захтеви који задиру у сферу националних интереса те немају никакву везе са изградњом демократског друштвеног амбијента, лажно се представљају као одраз европских вредности и начин да се унапреди живот грађана. Потом, по Гебелсовом рецепту да много пута поновљена лаж постаје истина, такве неистине шире бројни медији. Тако се борба за заштиту националних интереса накарадно претвара у противљење имплементацији демократских стандарда, а носиоци српске државотворне политике медијски бивају наружени и приказани као антицивилизацијски фактори.

Референдумски изазов евроатлантском окупатор

Описана антидемократска, а не само антисрпска пракса, сада се суочила са великим изазовом. Покретањем референдумског процеса руководство РС је увело политичка кретања у Српској, па и читавом региону, у нову фазу, и то много неповољнију за оне који желе да иза кулиса воде политику постепене – антиуставне, антидејтонске, и противне вољи народа – трансформације политичког система БиХ и њеног међународног положаја, укључујући и питање војно-политичких интеграција.

У таквим околностима, неоколонијални гувернер БиХ (еуфемистички назван Високи представник међународне заједнице), може да бесни и прети санкцијама, али суштински је немоћан. Када се, на неоспорно демократски начин, чује глас народа, све што он уради, или било ко други ко жели да недемократски влада Српском и целом БиХ, више неће моћи да се скрива иза разних пропагандних флоскула. Биће јасно да је у питању политика бруталне силе и окупације, а не имплементације „европских вредности“.

Свако ко иоле озбиљније промишља о глобалним политичким процесима, већ зна да евроатлантски центри моћи – који стоје иза агресија на суверене земље и ликвидација неподобних политичара, нашта су нас подсетили недавним покушајем убиства пуковника Гадафија (пропраћеним масакром невиних чланова његове породице) – воде неофашистичку а не демократску спољну политику. Међутим, у наше доба, услед заокупљености трком за материјалним вредностима те медијске хипнотисаности, већина не посматра даље од површине ствари. А њу је релативно лако нашминкати да делује у духу тзв. европских вредности.

Међутим, и маскирани евроатлантски разбојници, своје прљаве потезе морају да повлаче на начин који озбиљно не би угрозио демократску и цивилизацијску фарсу. Ако се то деси и отупели становници њихових земаља могу да схвате о чему се ради. Зато за криминалне ствари које чине широм света, постепено а благовремено граде терен, те политичке снаге и нације против којих су њихове агресорске стреле одапете, приказују као антидемократска страшила. Тако би најрадије поступили и са руководством РС па и народом Српске. Али, ту имају проблем.

Потенцијални одговор „Империје“

БиХ је већ више од петнаест година под надзором запада, и већ дуго се говори о демократском напретку који је тамо остварен. Сада одједном, у духу највиших европских стандарда, Бања Лука се par excellence демократским средством енергично опире вољи самозваних господара света. У таквим околностима, они, бар за сада, немају одговор. Од Срба су очекивали испољавање револта али на други начин, и за то су се спремали. Јако их је погодио одмерени, ненасилни, либерални али изгледа непопустљиви референдумски отпор.

Дугорочно ће пробати да и на то нађу одговор. Сукцесивно, отпочеће страшну кампању сатанизације руководства РС, у самој Српској, БиХ, региону и свету. Србе ће покушати да убеде да њихови „националистички“ лидери својим поступцима ометају евроинтеграције и тиме бољи животни стандард грађана. А свет ће убеђивати да је стасала нова генерација балканских „касапа“ која уме да „злоупотребљава“ европску реторику и демократску процедуру. На темељу тога вршиће све већи притисак, па ће претити и применом силе, наравно, не да би јој стварно и прибегли (што знају да је нереално), већ да би повећали психолошки ефекат своје офанзиве.

Таква политика биће срачуната на разбијање садашње хомогености грађана РС, која постоји у вези са одбраном њеног статуса. Као и на слабљење подршке лидерима који су се одважили да се одупру Бриселу и Вашингтону, те друштвено изоловање РС од Србије (где ће се причати да је она талац Бање Луке). Циљ ће бити да уз помоћ илузорних прича о блокираним европским интеграцијама, које су за многе неупућене и даље синоним за бољи живот, на власт доведу политичаре који ће бити много попустљивији. Нажалост, колаборационисти се међу Србима готово увек нађу, а ако би они поново дошли до изражаја у РС (макар са намером да ради личних интереса покушају да преваре САД, тј. после се врате на националне позиције), западна српска држава би после дуже паузе наставила да се креће путем који води у пропаст. Њени државни темељи вероватно не би могли да поднесу нови талас поткопавања са позиција власти.

Да се то не би десило, Срби морају да РС бране одлучно као у време Отаџбинског рата (од 1992. до 1995. године), али на други начин. Морамо да пружимо снажни грађански отпор гажењу виталних националних интереса и ниподаштавању демократских принципа. А нема сумње да залагање за право народа РС да непосредно изрази своју вољу, и да се у складу са њом суштински поступа на свим нивоима власти, није само давање доприноса опстанку па и јачању РС, већ и изградњи демократског амбијента. Можда за сада, уз помоћ референдума или на други начин, Српска не може да поврати ингеренције које су јој узурпиране, али може да спречи да се на тај начин и даље према њој поступа.

Тријумф српског грађанског друштва?

Грађанско друштво, које је нераздвојно од модерног поимања демократије, подразумева постојање мноштва жаришта друштвеног самоорганизовања, преко којих грађани могу активно да делују независно од државе, и тиме ван строго политичке сфере доприносе решавању својих проблема.  Нажалост – то још једном трба нагласити – на српском простору концепт цивилног друштва је већ дуго предмет грубе злоупотребе. У први план упорно доспевају организације које не штите интересе наших грађана, већ према Србима непријатељских иностраних центара моћи, а њихова воља се лажно представља као глас демократске јавности. С друге стране, аутентично српски настројене невладине организације су, по правилу, пасивне или делују на архаичан начин, и услед тога су додатно друштвено маргинализоване. На страну то што је у условима медијске окупације, и осталих видова присуства утицаја евроатлантских чинилаца, простор за њихово деловање и без тога сужен.

Референдум је прилика да се са таквом праксом радикално прекине макар у РС, ако још не и у Србији. Крајње је време да ставимо институције грађанског друштва у функцију одбране националних интереса и истинских демократских вредности. Политика одлучног окретања вољи народа, коју су интензивирале државне структуре РС, заслужује пуну подршку, и мора да представља прекретницу у вези са процесом јачања грађанских иницијатива у интересу заједнице којој припадамо, а не, као до сада, спољних фактора! А ако тако буде, Брисел и Вашингтон неће моћи да пренебрегну нашу вољу. Не живимо више у 90-им годинама 20. века, већ у другој деценији 21. столећа. Америка није у постхладноратовској еуфорији и напону снаге, већ је, ма колико још опасна, једним коленом на земљи. Свет се довољно променио да ако се и ми променимо мирнодопски агресори неће више моћи да се и даље олако играју са нашим судбинама! У стању смо – можда и снажније, а готово сигурно успешније, него раније оружјем – да им се супротставимо инсистирањем на примени демократских вредности и грађанским принципима. Немао право да пропустимо ту шансу!