Заменици министара финансија еврозоне одобрили су 26. јула 2013. године још један трансфер новца Грчкој, у вредности од 6,8 милијарди еура (раније је било предвиђено да се уплати 8,1 милијарда). Пре тога, Грчка је на захтев кредитора (ММФ, Европска Централна Банка и Европска Комисија) 18. јула донела још један из серије законодавих аката – као услов за уплату новца. Да би се законски пројект спремио, грчки законодавци су били приморани да сазову заседање парламента у време његове летње паузе у раду. Гласање је представљало прву пробу снаге нове владајуће коалиције, која је формирана 25. јуна текуће године, после изласка партије демократске левице ДИМАР из коалиције са Новом Демократијом и Социјалистичком партијом ПАСОК.
Као резултат парламентарног гласања одобрен је нови порески закон, као и тзв. систем “Распоређивања државних службеника”, отпуштање или “стављање у резерву” 12,5 хиљада државних службеника. То практично значи да је локална полиција ликвидирана, 3,5 хиљада локалних полицијаца постају резервисти, а исту судбину очекује и 3,5 хиљаде наставника, 2,5 хиљаде школских чувара, 2,5 хиљаде запослених у локалној самоуправи и министарствима. Запослени “резервисти” добиће 75% од зараде. Премијер Антонис Самарис (Нова Демократија) рекао је да ће за 2 године без посла остати 15 хиљада од 700. 000 државних службеника. “Само 2%! И на апсолутно транспарентан начин, сачувавши заслужне” – рекао је премијер. Преводити људе “у резерву” и то уколико добровољно одбију, то ће се чинити силом. Ко одбије да пређе на ново место “у оквирима премештања” биће отпуштен.1 У вези са овим законским пројектом, у земљи је дошло до масовних протеста, укључујући и опсаду Парламента од стране демонстраната. Немачка је одмах изразила забринутост, предложивши одлагање одобрене исплате, како би се уверила да ли постоје реалне гаранције да ће сви постигнути договори са Грчком “бити имплементирани”. Само што се уверила да се влада обрачунала са таласом народног незадовољства, уследило је немачко одобрење трансакције.
Грчка је још од 1981. године члан ЕУ (тада ЕЕЗ). Прилком примања Грчке у ЕУ постављен јој је услов да промени однос према својини, као и да приватизује стратешка предузећа која су била под контролом грчке државе. Грчка је 1992. године донела Закон о приватизацији, који је обухватио око 700 предузећа. До 2000. године било је приватизовано 27 других великих компанија, међу њима и 5 главних банака у земљи. Потом је учешће државе у Народној Банци опало на 50%, а до 2010. године и на 33%. Одмах иза банака, продата је Телекомуникациона компанија и фабрике грађевинског материјала. Ако је раније у Грчкој било неколико фабрика за производњу шећера и неколико крупних фабрика трикотаже, сада од њих нема ни трага. Британска копмпанија Grand Metropolitan преузела је чак и производњу чувене ракије Метаксе. Држава је изгубила власништво и над профитабилним морским превозницима и почела је да продаје бродоградилишта која су пактично исчезла, као и морске луке. Поред тога, директиве из ЕУ довеле су до скраћења риболова, виноградарства и многих других облика пољопривредне производње.2 Тако су Грци ступањем у јединствену Европу уништили постојећи индустријски сектор, не изградивши притом индустрију по рецептима ЕУ, па су ступили у постиндустријску епоху са доминантном сфером у области услуга.
До почетка кризе (2008. године), појавили су се фундаментални недостаци новопостројене државне конструкције: одсуство државних инвестиција у производном сектору довело је до формирања паразитске средње класе, орјентисане на необуздану потрошњу европских производа и “лепог западног живота”; грчке компаније практично нису биле у стању да издрже конкуренцију са европским, што је довело до пропадања многих малих и средњих предузећа; образовни систем производи већи број висококвалификованих стручњака од оног броја који је земљи потребан, уско-клановски систем створио је нездраву климу у друштву; велика миграција становништва из Северне Африке, Блиског Истока и Балкана, довела је до велике незапослености међу младима – до 20% (имигранти су нанели колосалан удар по малим предузећима, јер за разлику од грчких привредника, они нису плаћали никакве порезе, а стотине милиона евра се годишње износило из земље; раст цена пољопривредних производа довео је петину становништва испод црте сиромаштва.3 Поред тога, “Грчко чудо” се у великој мери заснивало на послератним америчким субвенцијама, а касније – на подршци ЕУ. То је и довело до формирања политичке класе чије је главно убеђење представљала вера у помоћ међународних партнера. Парадокс се огледа у томе што је изградњом државног благостања под утицајем Запада, у земљи истовремено подлокан систем самосталног функционисања државних институција и политичког система.
“Међународна заједница” уопште није за свој циљ поставила нити издржавање владајуће номенклатуре, нити социјалног средњег слоја грчког друштва. За разлику од Србије, овде није узет курс на војну агресију, него на практичан банкрот земље – у којој Православље представља државну религију и у чијем је окриљу један од најважнијих духовних центара светског Православља – Света Гора Атонска. Када је ниво спољњег дуга, социјалног и државног разарања, достигао енормне показатеље – започета је куповина територија и актива земље од стране глобалне корпорократије.
Током вишегодишње финансијске кризе која од 2008. године потреса земљу, постало је јасно да се ради о промени глобалног модела економског развоја, а Грчка представља званичан образац модела довођења земље до потпуне катастрофе, не дозвољавајући јој да самостално “сиђе са игле”, поправи ситуацију и промени геостратешки курс. Додељивање “финансијске помоћи”, а ради се о колосалним сумама, (по подацима Грчке Централне Банке, у 2010. години укупан спољни дуг Грчке је достигао 423, 5 миијарди еура, само за једну годину он је увећан за 44,3 милијарде еура4), не само да није зауставио привредни пад, него је напротив, увећан. Споразум који је у октобру 2011. године постигнут са ЕУ, о отписивању, као бајаги 50% грчих дугова, уопште се није односио на целокупан дуг, него само на 50% дуга приватним инвеститорима – а то су пре свега грчке банке које су се нашле на ивици колапса.5 Тако да су, од 207 милијарди еура “помоћи” које је Грчка примила од ЕУ и ММФ од 2010. године, 58 милијарди добиле грчке банке и инвестициони фондови, а огроман део осталих средстава је у замагљеној форми предодређен за финансијски сектор.6
Остварене структурне промене које је донела грчка влада под притиском “тројке”, представљају очигледно несамосталан потез, а мере са кресањем буџета практично представљају даље уништавање економског раста у тој земљи. Већ 2011. године у покушају да се спаси ситуација, основан је Фонд распродаје државне имовине (HRADF), под паролом “Преко приватизације – у прогрес!” који је понудио богатим странцима на продају плаже, шуме, острва, места са археолошким ископинама.
Као последица тога, дошло је до нарастања атмосфере страха у земљи, масовног изласка на улице (митинзи, штрајкови и демонстрације су постале грчка свакодневница), монополизације власти на фону непрекидно прогресивног јачања зависности од спољњег фактора.
Када је почетком 2012. године левица у Грчкој одбила да учествује у новој коалиционој влади, у њу су ушле три парламентарне групације – ПАСОК, “Нова Демократија” и Народни Православни Збор (ЛАОС), које су постигле споразум о узајамном деловању у области државне политике. Међутим, одмах је против тога иступила “тројка”, истакавши нове жестоке захтеве и буквално притеравши уза зид целокупно политичко руководство земље.7 Тако је у фебруару 2012. године успешно испровоцирана унутрашња политичка криза у земљи. Пројава социјалне напрегнутости и умора од непрекидног популизма, довело је не само до штрајкова и демонстрација, него и до напада на политичаре (између осталог и на председника К. Папуљаса) и погрома на улицама престонице.
За грчко руководство које је сатерано у ћошак, министри финансија еврозоне су коначно 22. фебруара 2012. године одлучили да доделе “други пакет помоћи” у износу од 130 милијарди еура. Но, земља је добијала финансије само преко специјалног фонда који контролише главни европски донатор – Немачка, која је у дијалогу са грчком прешла на језик нимало прикривене диктатуре. Немачки делегати су упутили јасну поруку да “они не намеравају да шаљу комесаре ради контролисања сваког грчког министра,… но ми морамо бити сигурни да ће све фискалне обавезе бити испуњене. А ради тога је потребна непрекидна контрола”.8 “Фундаментални мониторинг” је постала коначна одлука Европске комисије, чији представници контролишу сваки корак грчких власти – како би “тројка” имала потпуну информацију о томе како се “имплементирају” мере на које се обавезала грчка влада. Феликс Салман, политички аналитичар агенције “Ројтерс” тим поводом је приметио да се “од овог тренутка Грчка званично налази у власништву међународне заједнице”, која је буквално “узеча Грчку у своје руке, укључујући и судбину целог њеног народа, коме је у овој ситуацији намењен најгори удео.”
Треба обратити пажњу на још један веома карактеристичан моменат. У тренутку кад су немачки медији преплављени мржњом према Грцима, називајући их нерадницима и ленчугама, “свињама које су пождерале кредите”, “професионалцима у одмарању”, “карневалском нацијом”, немачки војно-индустријски комплекс је добио више него осетљиву корист од куповине немачког наоружања од стране Грчке. Тако је током 2010. године, само на расходе армије, Грчка издвојила око 7 милијарди еура (3% БНД – друго место међу земљама НАТО пакта, одмах иза САД). Поред тога, Грчка је после Португалије други увозник немачког оружја. Тако је током 2010. године Грчка од Немачке купила 223 хаубице и једну подморницу чија је укупна вредност 403 милиона еура. Ангела Меркел и Никола Саркози су уз све то, за време самита ЕУ, упозорили бившег председника Г. Папандреуа не само о поштовању свих раније потписаних споразума, него и о неопходности потписивања нових. Званична позиција немачке владе огледа се у формули “немачка федерална власт изражава апсолутно очекивање да ће војни споразуми бити поштовани”. На фону критичног кресања буџета и скраћења расхода у социјалном сектору, сада су расходи сведени на 0,2% БНД и то не на дуго време. Ако се у буџету за 2012. годину предвиђало смањење расхода за социјална давања и на социјалне програме за 9% (2 милијарде еура), то је износ у корист НАТО повећан за 50% (на 60 милиона еура), а војни буџет – за 18,2% (на 1,3 милијарде еура).9
Наставак следи…
1 http://ria.ru/world/20130716/949933578.html
2 http://www.agionoros.ru/docs/257.html
3 http://www.perspektivy.info/oykumena/ekdom/istoki_i_prichiny_vnutripoliticheskogo_krizisa_v_grecii_2013-02-26.htm
4 http://www.capital.ba/spoljni-dug-grcke-dostigao-4135-milijardi-evra/
5 http://www.agionoros.ru/docs/257.html
6 http://www.advance.hr/vijesti/grcka-denacionalizacija-i-kapitalizam-propasti-najveca-rasprodaja-javnih-dobara-u-povijesti-covjecanstva/
7 http://www.perspektivy.info/oykumena/ekdom/istoki_i_prichiny_vnutripoliticheskogo_krizisa_v_grecii_2013-02-26.htm
8 http://www.advance.hr/vijesti/sastanak-eurogrupe-ministri-financija-eurozone-odlucuju-o-sudbini-novog-grckog-kredita/
9 http://www.advance.hr/vijesti/kontra-logike-i-razuma-grcka-trosi-milijarde-eura-na-naoruzanje/
