Тема грчке дужничке кризе још увек представља главну тему светских медија. На жалост, 99% свих публикација дискутује само о последицама тих догађаја по саму Грчку и земље еврозоне. Међутим, та тема заслужује да се разматра и у глобалном контексту.
Прво зато што при свакој варијанти договора који се могу постићи између Атине и Брисела нико не зна какве могу да буду њихове економске и финансијске последице како за Грчку, тако и за читаву Европску унију. А уколико они испровоцирају огромну кризу у читавој Европи, она ће скоро сасвим сигурно да изађе изван граница Европе и постаће светска.
Друго, зато што се на примеру преговора између Атине и Брисела добро види да државни чиновници не разматрају варијанте које би омогућиле да се проблем грчких дуговања реши радикално. У тим преговорима учествује Међународни монетарни фонд, али и та финансијска организација не предлаже никакве кардиналне идеје. Зато се појављује идеја да ни на националном нивоу, ни на нивоу међународних организација нико не дискутује о томе како да се сасвим изађе из дужничке кризе. А у свету има земаља у којима је ниво задужености много већи него у Грчкој. На пример, у Јапану је дужнички дуг премашио БДП за 200%. На самитима „Велике двадесеторице“ који су одржани 2008. – 2009. и на неким другим форумима, док је светска финансијска криза још трајала, чуле су се неке свеже идеје, које у последњих пет година нико и не помиње. А морали би.
У фебруару ове године консултантска компанија McKinsey је објавила извештај о дужничкој ситуацији у свету за 2014.годину. Извештај прави упоређење са 2007.годином, са временом уочи светске финансијске кризе. Изражено у апсолутним цифрама светски дуг се за седам година попео са 142 билиона долара на 199 билиона долара. Релативно изражен, он је са 269% светског БДП-а дошао на 286% БДП-а. У извештају McKinsey се осећа права узнемиреност: дужничка ситуација је данас гора него уочи првог таласа светске кризе. И више од тога – ако је тада постојало једно врло јасно жариште светске финансијске ситуације – САД („прегрејано“ тржиште хипотекарног кредитирања), данас су осим њих ту и два потенцијална епицентра – Европа (у којој је Грчка „детонатор“), и Кина (код које постоје „балони“ на тржишту некретнина, кредитирања и фондова).
Прича са Грчком би требало да послужи као „звоно за узбуну“ за комплетно међународно друштво. Та земља је постала „очигледан пример“ који показује да они традиционални инструменти за решавање дужничких проблема, као што су делимична реструктуризација, давање нових кредита, па чак и технички банкрот у појединачно узетим земљама не могу човечанство да заштите од глобалне дужничке кризе. Почињу да важе закони математике финансија, процес подсећа на размножавање ћелија рака, које стварају метастазе. Нешто слично ланчаној реакцији коју је изузетно тешко зауставити. Свака нова рунда реструктуризације дуга и/или давања новог пакета помоћи само отеже моменат тоталног краха. 2012.године је за Грчку извршена реструктуризација дуга, што је у том тренутку дуг смањило за отприлике 100 милијарди евра, а његов релативни ниво је опао скоро до црте од 130% БДП-а. Добијање новог пакета помоћи од „Велике тројке“ међународних кредитора је у кратком временском периоду подило ниво дуга на 170%, а данас он већ износи 175% БДП-а. Брисел предлаже Атини нови пакет помоћи од 86 милијарди евра на три године. Беспослени експерти су већ направили модел економских трендова Грчке за следеће три године и дошли су до закључка да ће летом 2018. државни дуг Грчке пробити црту од 200% БДП-а. Све те игре које се називају „реструктуризација дуга“, „финансијска помоћ“, „рефинансирање дуга“ представљају само имитацију великог рада. Резултат реализације програма такозваног реформисања економије Грчке је био да она све више пада. У последњих 5 година њен БДП је смањен за 20%. Даљи пад БДП-а неће моћи, природно, да онемогућити нове договоре. Пред очима света се дешава убиство грчке привреде!
Брисел мора да се заустави и замисли: његова политика је ирационална, она убија не само Грчку, већ комплетну уједињену Европу. После Грчке неизбежно долазе Италија, Шпанија, Португалија. Уосталом, „слаба карика“ може да буде скоро било која европска земља. Уколико дође до нове реструктуризације грчког дуга – она може да удари по оним земљама које имају велике пакете дужничких хартија грчке владе. У време претходне реструктуризације из 2012.године „слаба карика“ је био Кипар, банкарска криза те острвске државе је купирана са великим тешкоћама, захваљујући „нестандардним решењима“ (конфискацијом средстава на депозитима).
Када Бог хоће некога да казни – Он му одузима памет. У наведеном случају тај „неко“ је – Брисел. Дужничка светска пирамида ће раније или касније достићи своју границу. И код ње ће се наћи „слаба карика“ која неће моћи да се купира. Почеће ланчана реакција, само у обратном правцу. Тешко је да се замисли како ће то конкретно да изгледа. Један сценарио: до тога ће доћи стихијски и неочекивано за све, па и за „господаре новца“. Други сценарио: „господари новца“ су се на време припремили и када им се учини да је прави тренутак – они ће сами да испровоцирају рушење.
„Господари новца“ су одавно кренули путем повећања државног дуга и укупног дуга. Државни дуг САД се већ приближио црти од 110% БДП-а. Може још мало да порасте. Колико – то је тешко рећи. Јасно је да не може да се направи дуг од 500% БДП-а. Једноставно зато што влада САД-а неће бити у стању да враћа такав дуг. Буџетски трошкови за враћање дуга (плаћање камате) зависе не само од укупне величине дуга, већ и од каматне стопе за позајмице из државне касе. А каматне стопе зависе од обрачунске стопе Система федералних резерви САД, које су данас на нивоу 0,25%. Уз такву стопу Америка може да настави да повећава државни дуг, али ако се стопа попне само на ниво од 2 – 3% (по мерилима краја прошлог века – то је врло скроман ниво), то ће за Америку постати катастрофа.
У том тренутку може да почне реализовање плана под условним називом Zero (тј. Нула). План по коме ће доћи до свођења на нулу свих дугова. У првом реду државног дуга САД, номинованог у доларима. Реализација тог плана, пак, може да има више варијанти. На пример, јединица „амеро“ о којој је говорено пре неколико година (јединствена валута за САД, Канаду и Мексико). Али ће Вашингтон старе доларе да мења новом валутом једино под условом да власници „зелених новчаница“ успеју да докажу да се нису бавили „прањем“ прљавог новца, финансирањем тероризма, да нису кршили економске санкције, нису хватани у корупцији, и т.д, и томе сл. Како се неки финансијери данас шале „Само да има актива, а члан у закону ће се већ наћи“. Они алудирају да су шансе да „ујка Сам“ мења старе доларе за нову валуту изузетно мале. „Изгореће“ међународне резерве Кине, Јапана, Саудијске Арабије и других земаља које збирно вреде неколико билиона долара. Осим тога, изгореће и доларска штедња компанија и физичких лица – нерезистената, смештена по банкама читавог света и по офшорима. И то су износи који вреде билионе долара. Уколико се пође од чињенице да је данашњи светски дуг преко 200 билиона долара, да је једна његова половина номинована у доларима, а од те половине половину чини дуг нерезистената, произилази да ће Америка морати да „спали“ око 50 билиона долара. то је отприлике 2/3 садашњег светског БДП-а.
У сваком случају реализација плана Zero ће бити повезана са наглим заоштравањима међудржавних односа који могу да прерасту у ратове или у један велики рат. Да ли ће човечанство успети да преживи такво „преоптерећење“ и „пражњење и поновно пуњење“, то је велики знак питања. „Господари“ рачунају на минимизацију трошкова за прелажење захваљујући војсци. Обичним оком се види да Вашингтон пумпа своје мишиће. Уобичајено је да се сматра да је то „пумпање“ повезано са заоштравањем противуречности између Вашингтона и Москве, али то је само делимично тачно. Уколико дође до анулирања доларских дуговања односи Вашингтона ће се заоштрити са читавим светом, те ће му бити потребни аргументи, физички врло јаки.
„Господари новца“ рачунају да ће моћи да започну нов живот од празне странице. Али и такав живот може да се почиње на различите начине. Могуће је да почне градња нове дужничке пирамиде која би лежала на „папирној“ валути. Ипак, валутни систем који је саграђен на чисто „папирном“ новцу (такозвани Јамајски девизни систем), који постоји већ четири деценије, дискредитовао је самог себе. Човечанство се уморило од њега. Нова дужничка пирамида уз помоћ штампарије новца биће саграђена много брже него претходна.
Зато велике шансе има један други сценарио – повратак на златни стандард који је постојао око 150 година (од 1821, када се појавио у Енглеској, до ’70. година прошлог века када је на Конференцији на Јамајци златни стандард укинут). У принципу, „господари новца“ се нису лоше припремиле за ову варијанту. То сведоче многе чињенице. Много деценија су „чишћена“ спремишта златних резерви више земаља, у првом реду – Форт-Нокс, где је било смештено злато америчке државе. Од почетка ’50. година прошлог века власти Сједињених Држава нису вршиле ни контролу сопствених златних резерви у Форт-Ноксу. Ипак, по свему судећи, „чисте“ се не само резерве Државне касе САД, већ и спремишта злата Банке федералних резерви у Њујорку (Менхетн), у којима је злато других држава. Чињеница да Немачка од 2012. инсистира да јој се њено злато које је ускладиштено у САД врати, али да до сада чак није успела ни да приђе спремишту на Менхетну како би извршила провере сопственог злата, много говори.
Безусловно је варијанта златног стандарда добра само за „господаре злата“. Остале земље које прихвате златни стандард, мораће да иду на поклоњење „господарима злата“, да од њих добијају металне кредите како би одржале свој промет новца. То је варијанта која би могла да се назове „златна омча“.
И тако, данас се не назире никакав покушај да се предухитри светска дужничка и финансијска криза на глобалном нивоу. Ни ММФ, ни Банка за међународне обрачуне, ни Организација Уједињених нација не предлажу никакве идеје у вези тога. У таквој ситуацији је неопходно да се почне са озбиљним преговорима о предузимању превентивних мера на регионалним нивоима. Једна од таквих регионалних групација треба да су организације БРИКС и ШОС. Оне би морале да пре него што дође до реализације плана Zero формирају механизме узајамног плаћања и обрачуна без коришћења долара САД. Поједине земље би, допуњавајући мере регионалног нивоа требало да припреме своје националне планове (програме) заштите за случај појаве другог таласа финансијске кризе. Догађаји у вези са Грчком поново подсећају на актуелност спровођења таквих мера.
