Од склапања Тријанонског мира после Великог рата, у тек створеној држави СХС великоугарски шовинисти су нашли савезнике за њено разарање у пораженој војсци Двојне монархије, те је та ко Бјеловар постао један од најјачих усташких центара, јер су сви тајни путеви од терористичке Јанка Пусте у Мађарској ишли кроз тај град за Загреб, а одабране католичкае цркве и самостани били су успутне сигурне куће усташких терориста и курира.
Хрватско становништво Подравине већински је било у странци HSS (Hrvatska seljačka stranka),која је чврсто везана са католичком црквом била брана прокламованом унитарном Југословенству краља Александра Карађорђевића.
Странка HSS је плански формирала Сељачку и Грађанску заштиту за одбрану наводно „угроженог“ хрватског становништва, јер је нова држава насељавала српске добровољце у Подравину делећи им по пет хектара земље, коју су претходно откупили (а не отели!) од мађарских земљопоседника,јер је угарска држава ту била вековима господар.
Стваран је кордон патриотских насеља наспрам непријатељске државе, која има аспирације на делове територије СХС, али и последично изазивано незадовољство RKC, повећавањем броја припадника СПЦ који су ту већ одавно присутни, од времена постојања Вараждинског генералата Војне крајине, у ратовима између аустријског царства и отоманских освајача!
Када је створена Бановина Хрватска 1939.године, кнез Павле је удовољио захтеву Влатка Мачека, председника HSS, из војних магацина за Сељачку и Грађанску заштиту дато је одмах 100000 војничких пушака,чији део се нашао у рукама заштитара у Подравини!
Већина припадника Заштите били су истовремено чланови тајне усташке организације, и нису се одазвали на мобилизацијски позив 1941.године, али су одмах разоружавали формације Југословенске армије (нарочито позадинске делове!).
Већ 8. априла 41. у 108.пешадиском пуку Славонске дивизије избила је оружана побуна, јер су активни и резервни официри Хрвати разоружали официре Србе, и преузели команду у договору са усташким градоначелником Бјеловара, крећући да заузму жандармеријску станицу у граду Гарешници,уз помоћ наоружаних припадника Сељачке и Грађанске заштите!
У сукобу са жандарима погинула су двојица хрватских терориста а тројица су рањена, док су наредних дана у предграђу Бјеловара жандари и део војне јединице у сукобу са терористима убили 28 заштитара, док им нису пристигли немачки окупатори као спасиоци!
Одмах по доношењу антисрпских закона у Хрватском сабору, градоначелник Бјеловара др Јулије Маканац, потенцирао је да се за освету „недужних заштитара“ има превентивно стрељати одабране Србе који су већ били уписани у усташку црну књигу, као доказано одани југословенској држави.
У вечерњим сатима 27.априла, у селу Гудовац (удаљеном 6 км од Бјеловара) заштитари су по налогу учитеља Рудолфа Срнака ухапсили и стрељали десет домаћих Срба, а 28.априла по налогу Мартина Чикоша, тајника (секретар) подружнице HSS и командира Заштите, из околних села су довођени одабрани Срби, и затварани у импровизовани затвор, да би увече били на улици постројени пред Еугеном Кватерником – Дидом, шефом службе безбедности NDH, који је допутовао из Загреба да би руководио широм акцијом прогона Срба у Подравини.
Тога дана је у месту Грубишно поље покупљено 500 одабраних Срба и отерано у Госпић (као један од првих транспорта Срба са ширег подручја NDH), где су потом побијени на Јадовном!
Ухапшени Срби у Гудовцу су отерани на периферију села, на сајмиште где су и побијени. Пре ликвидације су натерани да ископају раку дужине 42x 2метра. Сам тај злочин су извршили припадници Заштите, они су и потрпали убијене у ту раку, потом их посули живим кречом да брже иструну!
Породице убијених Срба су одмах обавестиле немачку окупациону команду о злочину, и два дана касније из Бјеловара је стигла немачка комисија, која је наредила да се рака отвори и да лекар прегледа убијене, те је војни лекар др ЦИГЛЕР фотографисао сваки леш, и утврдио да су смртоносне повреде од ножева и метака, али и да су неки живи закопани!
Приликом ексхумације, из масовне гробнице је извађен један преживели Србин, Деспић из села Клокочевац!
Педантни Немци су провели истрагу, и похапсили 40 заштитара као починиоце злочина,те их отерали у Бјеловар, о самом догађају је сачињен детаљан извештај под насловом „Ustaschen werk bei Bjelovar” (Дело усташа код Бјеловара), који је достављен надлежној војној команди. Немци су набројали 187 лешева, али Иво Голдштајн данас наводи 196 убијених.
Младен Лорковић, министар спољњих послова NDH, протестовао је код немачког посланика Зигфрида Кашеа,тврдећи да се немачка војска меша у унутрашње ствари хрватске државе, те је обећао истрагу о том злочину, о чему Каше извештава Берлин већ 30.априла.
По наређењу из Берлина Каше је ослободио заштитаре, који нису одговарали за своје домољубно дело, а немачке команде у Првој окупационој зони у NDH нису се више мешале у провођење геноцида над Србима (за разлику од талијанске војске која то није дозвољавала у Другој окупационој зони),те су зато најобимнији злочини усташа и чињени у немачкој окупационој зони током целокупног трајања NDH!
Хрватски кроатокомунисти су после ослобођења покушавали да забашуре чињеницу да су заштитари као чланови HSS извршили злочин у Гудовцу, како се не би отворило питање бројних злочина над припадницима Jугословенске краљевске војске у Подравини током немачке агресије 41.године, те је тек 1955.године подигнут споменик у Гудовцу, наравно као обележје за жртве фашистичког терора, као обавезни пригодни текст!
Споменик је одмах миниран почетком грађанског рата у Хрватској деведесетих година прошлог века, али је хрватска власт у току свог приступног пута за ЕU обновила 2010.године споменик, из разлога што је дело познатог и признатог вајара Војина Бакића (случајно Србина из Славоније), који је познат и европској културној јавности!
Касарна ЈНА у Бјеловару, била је у јесен 91.године блокирана од стране паравојних формација ZNG чији су припадници синови и унуци оних заштитара,те су након договорене предаје (уз гаранцију европских посредника из Posmatračkе misijе Evropske zajednice) одмах издвојили и стрељали четворицу официра ЈНА, а после неколико дана и групу ненаоружаних регрута!
За тај злочин нико није одговарао, актери су награђени медаљама и признањима као доказани хрватски домољуби!
Историја јесте учиутељица живота, Срби зато памте, иако би и ЕU и Ватикан да им мењају свест ……………………………..
