„ГВОЗДЕНА ПЕСНИЦА У КОЖНИМ РУКАВИЦАМА“ ГВИДА ВЕСТЕРВЕЛЕА

205

Оно што се данас дешава на Косову у НАТО-у се назива political engineering (политичко конструисање), што, преведено на језик нормалног ума треба да се схвати као произвољно уништење судбина читавог народа. Пошто је завршена фаза етничке чистке делова Косова које су насељавали Срби,  Запад је приступио у тим деловима оснивању институција  које игноришу природна права Срба. По Бриселском споразуму од 19.априла  ове године, који је српска страна потписала под најјачим притиском ЕУ, тај део становништва потпада под директну власт  Косова, осим  неколико козметичких предлога,  и претвара се у националну мањину у непријатељској средини. Уверавања западних политичара да ће у „новом, демократском Косову, бити установљен правни режим“ највише служе да се западној јавности замажу очи. Није могућ никакав правни режим у друштву  које функционише преко кланова, у коме највећи део мушкараца за природан начин стицања новца сматра криминал, где су  трговина робовима и наркобизнис    најјачи у Европи, а злочиначка прошлост политичара се сматра за врлину.

Србе који остају на Косову чека живот парија са перспективом за коначно избеглиштво из сопствене земље.  Главни инструмент за њихову заштиту – српска полиција, српски суд и  правобранилачке  институције се укидају.

То схватају и  већина грађана, и огромна већина српских политичара. Протест у Србији  против Бриселског споразума је толико буран, да се власти не одлучују да започну са његовом применом.

Није случајно 20.маја у Београд  допутовао министар иностраних послова Немачке Гвидо Вестервеле, а одмах за њим, 30.маја, спрема се да дође и министар иностраних послова Велике Британије Вилијам Хејг.

Циљ њихових посета је прилично једноставан – да „дотуку“ –српске власти  како би наставиле да се крећу већ започетим путем.

Београд треба да прекине финансирање српских државних органа на Косову, да затвори све институције и практично да даље формирање органа управе и правног реда преда Приштини, која ће то чинити под надзором ЕУ.

Начин деловања је једноставан: док Срби то не учине – преговори о њиховом ступању у ЕУ неће започети.

Као одговор на захтев Г.Вестервелеа српски премијер Ивица Дачић је изјавио да ако се у најкраћем року не одреди датум о почетку преговора о ступању у Европску унију, неће се моћи избећи „катастрофални“ сценарио развоја државе. „Србија више не може да чека и било какво одлагање доношења одлуке о датуму почетка преговора са ЕУ за нашу земљу може  да има катастрофалне последице. На плану процеса приближавања Европској унији Србија историјски јако заостаје у односу на друге земље у региону, и да би се то заостајање смањило потребне су читаве генерације“ – изјавио је И.Дачић.

Европска унија је Србији дала статус кандидата за члана  Уније 1.марта 2012.године. До тада су српске власти   више пута  изјављивале да ће настављање евроинтегрисања државе донети Србији повећање инвестиција и финансијску стабилизацију.

Мада  –  треба да се констатује да српска влада нема јасну представу о томе како ће то ЕУ да извлачи земљу из економских рушевина. Разговори о расту инвестиција и финансијској стабилизацији често служе да би се Србима замазале очи, а нагло повећање интереса европског бизниса за српску економију   за сада спада  само у област српских надања… Шта више, почетак преговора о ступању у Унију, који могу да трају неодређено дуго, не представља за инострани бизнис  сигнал због кога би он активирао свој рад у Србији. Србија нема економских објеката којима би страни бизнисмени тежили не обазирућу се на могуће препреке.

Зато они чекају када ће се најзад легализовати могућност да се ради на Косову, јер су на њему  огромне наслаге руда, јефтина радна снага и излаз на јадранске луке преко суседне Албаније.

Ситуација може да се окрене тако, да резултат стицања независности Косова и његово ступање у ЕУ омогуће  нагли развој те енклаве која се налази у суседству Србије,  која ће и даље стагнирати.

Зато је европском капиталу потребна потпуна и стварна независност Косова, чији представници делују са великом одлучношћу, а чију авангарду представља немачка дипломатија.

Немачка спољна политика се радикално променила пошто је Немачка постала учесник у рату против СРЈ са називом  „Милосрдни анђео“. Она је из спремишта у коме чува идеје извукла народну пруску пословицу, која преведена на српски, гласи: „Ко је јачи, тај квачи“ и тако се претворила у жандара читаве Европе.

И у току последње посете, када је разговарао са домаћинима,  Гвидо Вестервеле није претерано водио рачуна о бон-тону. У складу са наслеђем које је оставио Бизмарк он је Београду демонстрирао „гвоздену песницу у кожној рукавици“  и затим се вратио кући.

У ствари, „гвоздена песница“  је показана не толико српској влади, колико целој српској јавности, која и даље наставља да пружа отпор „политичком конструисању“ Косова.

Наду у помоћ ЕУ која би омогућила побољшање економске  ситуације у Србији гајиле су многе европске земље које су раније припадале социјалистичком лагеру, међу њима и балканске – Румунија и Бугарска.

Оне су у Европску унију ступиле још 2007.године, али то није јако утицало на њихову економску ситуацију. Све до сада њих одбијају за потписивање Шенгенског споразума. „Стари“ чланови ЕУ се плаше да ће доћи до наглог прилива претендената на великодушну социјалну помоћ, која више не успева да подмири ни потребе  сопствених грађана. Могућности за запошљавање Бугара и Румуна су   ограничене и  покушајима да се људи запосле сами, као и „сивим“ радом код неквалитетних предузимача.

„Нема проблема уколико људи долазе у Немачку да раде. Али ми не чекамо оне који долазе само да би стекли социјалне гаранције“ –  на састанку министара унутрашњих послова и министара правде земаља ЕУ изјавио је немачки министар унутрашњих послова Ханс-Петер Фредерик, и нехотице показујући да се „стари “ Европљни  према  новима односе као према готованима.

 Министар унутрашњих послова Финске, Пјајви Рјасјанен, изјавила је да су Румунију и Бугарску у ЕУ примили на брзину.

Почетком следеће године биће укинуто званично ограничење на улазак радне емигрантске снаге из новопримљених земаља на тржишта ЕУ. У вези са тим су немачки и британски медији организовали кампању којом се сликовито описују негативне последице тог корака  ако се истовремено на границама укине свака контрола. Вероватно је да се не ради само о  емигрантима који желе да живе само од помоћи. У условима када економија назадује – незапосленост у земљама Западне Европе наставља да расте – у јануару је достигла нов рекорд  тако што је сасвим пришла цифри од 12%. Само у еврозони званично има 19 милиона незапослених.

Зато очекивања Београда да ће захваљујући ступању у ЕУ Србији са неба стићи некаква „божја храна“ немају праву подлогу. Највероватније је да српски избор представа идејни избор, који је направио руководећи део српске елите. Управо ће онај део земље који уопште није гладан, ступањем у ЕУ,   стећи конкретну корист, најпре у могућности да се интегрише у европски бизнис.

А обични људи ће кренути путем којим већ иду Румуни и Бугари, а то значи – одлазак у Европу да би се нешто зарадило, где ће њима замењивати муслимане на најнижој  лествици, на пословима опслуживања.

Са  хришћанском послугом  Европа ће ипак  бити мирнија.

Постепено ће и разговори о political engineering  пасти у заборав. А ко је то рекао да ће резултати тог разговора бити бољи него што су у Ираку, Авганистану или Либији?

У ствари – у тим разговорима уопште нема никаквих демократских стандарда, већ се само стварају услови за експлоатацију националних богатстава преко транснационалних  компанија.