ХАГ ИЛИ БЕОГРАД Иницијативу владе Србије треба подржати

216

 

Министар правде Србије Никола Селаковић, био је 17. јануара у званичној посети МТБЈ. Међутим, поред уобичајених сусрета са функционерима МТБЈ први пут се тако високи представник руководства Србије сусрео са српским затвореницима, који се налазе у затвору Хашког трибунала.

У вези са тим, јавља се питање о судбини иницијативе владе Србије која се тичу места боравка осуђених од стране МТБЈ. Да у старту разјаснимо да овде не говоримо о законитости или незаконитости (да и не говоримо о заснованости) осуде над грађанима Србије од стране МТБЈ, него искључиво разматрамо иницијативу владе Србије у односу на лица која су осуђена од стране МТБЈ. У овом тренутку, лица која су осуђена од стране МТБЈ одрађују казну у 17 европских држава, изузев држава бивше Југославије.[1] То је у великој мери последица препоруке Генералног секретара УН, која је изнета приликом стварања МТБЈ, још у реферату из маја 1993. године.[2] Генерални секретар је у свом извештају СБ УН од 3. маја 1993. године, подвукао да “имајући у виду природу почињених злочина и међународног карактера трибунала, издржавање казне треба да буде извршено ван територије бивше Југославије”.[3] Србија сматра да је такво мишљење могло бити оправдано 1993. године – током рата на просторима бивше Југославије – међутим, данас је очигледно да та изјава нема ту снагу као поменуте 1993. године, пошто су се промениле околности.

У одговору на захтев Србије, упућен правном консултанту УН, овај је одговорио да Генерални секретар УН “у целини подржава мишљење да питање о издржавању казни у региону захтева поновно разматрање”. После тога, Председник Националног савета за сарадњу са МТБЈ обратио се Генералном секретару УН, међутим, Генерални секретар на тај захтев није одговорио. За време сусрета српских власти са функционерима УН позиција се постојано мења: прво се каже да се питање налази у компетенцији СБ УН, потом – да та одлука зависи од мишљења одговорних лица у трибуналу. По доступним информацијама у МТБЈ не подржавају такву иницијативу, јер се, као бајаги, плаше да се затвореници у државама бивше Југославије могу наћи у привилегованом положају. Међутим, таква страховања Србија одбацује: “Република Србија је спремна да преузме на себе одговорност за извршење казне осуђених грађана Србије пред МТБЈ”. Осим тога, влада Србије је указала да циљ кажњавања представља “између осталог и повратак осуђених у друштво” и тврди “да би било неосновано очекивати како ће казна достићи свој циљ, уколико затвореници буду служили казну у далеким земљама, без знања локалног језика и са крајње ограниченом могућношћу посете родбине и контаката са породицом”. Тако се, на пример, држављани Србије Милан Мартић и Драгомир Милошевић налазе у затворима у Естонији. Не ради се ту само о правима осуђених (иако је, наравно, у првом реду реч о њиховим правима), него и о правима чланова њихових породица. Ни један правни систем на свету не предвиђа кажњавање чланова породице осуђених, а у случају МТБЈ догађа се управо то: јер се породице практично лишавају могућности посете својих ближњих, јер је то повезано са колосалним финансијским трошковима за саму могућност такве посете.

Србија је у свом последњем обраћању УН у децембру 2012. године, изразила спремност да прихвати на издржавање казне своје држављане осуђене пред МТБЈ, као и друга лица осуђена од стране трибунала, која изразе жељу да своју затворску казну одлеже у Србији и даје гаранције да ће у местима њиховог боравка у Србији, њима бити гарантована пуна безбедност. Србија је ставила до знања да је спремна и да прихвати међународну контролу да пружи чврсте гаранције да осуђенима неће бити пружена могућност за условно или превремено ослабађање или помиловање, без добијања одговарајућих одлука или МТБЈ или МОМУТ-а или било ког другог компетентног будућег органа СБ УН.

Интересантно је истаћи да је председник МТБЈ Теодор Мерон не једном изјавио да државе нису спремне да потпишу са МТБЈ уговор о извршењу казне затвора, као и о неспремности држава које су већ потписале уговор, да приме нове осуђенике. При том се примећују и парадоксалне одлуке, када је, рецимо Албанија потписала такав уговор са МТБЈ, а у Словенији такав корак није одобрен. Још у јануару 2011. године, Србија је потписала споразум о извршењу казни Међународног кривичног суда (МКС), по коме лица осуђена за ратне злочине, злочине против човечности и геноцид, могу да одлеже своју затворску казну у затворима Републике Србије. На тај начин, Србија је постала прва држава у Југоисточној Европи која је потписала такав споразум са МКС. Пре ње су такав споразум са МКС потписале само Британија, Аустрија, Белгија, Данска и Финска.

На све начине треба подржати иницијативу владе Србије о потписивању споразума о предаји српских осуђеника на територији државе њених грађана. При том, овде главну реч не треба да каже сам МТБЈ, него орган који га је створио – СБ УН. Одбијање МТБЈ да удовољи законитим захтевима Србије о закључењу таквог споразума, нема иза себе никакву међународно-правну заснованост. У последње време МТБЈ се постојано обраћа СБ са молбама за продужење пуномоћја судија трибунала. То је добра прилика да се МТБЈ натера да обезбеди права Србији и права држављанима Србије који су осуђени од стране те установе.

 




[1]
  Укупно је са МТБЈ 16 држава потписало споразум о извршењу затворских казни: Албанија, Аустрија, Белгија, Британија, Данска, Норвешка, Словачка, Шпанија, Италија, Португалија, Пољска, Француска, Финска, Шведска, Украјина а такође и Немачка на основу ad hoc споразума.

[2]  Писмо Сталног представника Србије при УН од 6 децембра 2012. године, на име Генералног секретара УН, // Документ УН: A/67/626–S/2012/902 од 10.12.2012.

[3]  Види Извештај Генералног секретара УН Савету Безбедности УН, // Документ УН: S/25704, параграф 121.