Можда би се поводом неуспјелог пуча у Турској вриједило подсјетити на кованицу „балканизација Блиског истока“, што је америчка доктрина, која подразумијева фрагментирање постојећих држава, чак и оних које су биле поуздан партнер САД, и појаву нових, марионетских творевина. Респектабилан број тимова радио је пројекције и пратеће симулације. Софистициране анализе односиле су се на постконфликтно смиривање ситуације и дефрагментирање, односно стварање нове геополитичке слике из контролисаног хаоса. Тимови у Пентагону у наведеном контексту разматрали су фрагментирање држава попут Саудијске Арабије, Турске, у опцији је био и Египат. Конкретно, кад је о Турској ријеч, њен сјевероисточни дио предвиђен је за нову државу Курда, што је артикулисано као амерички, британски и интерес Израела. Судећи према лакоћи извођења операција и одабира жељеног сценарија, агенти хаоса су одавно на терену. Ако се сагледају глобални интереси САД, без обзира да ли их представља Кисинџер, Билдерберг, или Бжежински, хаос у Турској је разумљив.
Анализирајући недавне ставове Бжежинског, изнесене у наслову намијењеном првенствено Русима, „На путу до глобалне перестројке“, о чему је писао портал Геоекономист, уочавамо помирљивост и позив на сарадњу, упућен Русији. Бжежински у поменутом тексту пројектује нову-стару „шаховску таблу“, односно простор Евроазије као разбијено огледало, а у другој фази, на разрушеној Евроазији, успоставу америчке доминације. Стратези Новог свјетског поретка, на челу са Бжежинским, траже све могуће начине да би остварили доминацију САД, што подразумијева контролу Блиског истока, Африке, на крају и Евроазије. Забрињава податак да је Бжежински званично савјетник америчког предсједника Обаме, а своје услуге је понудио Хилари Клинтон, ако буде изабрана, што је Билдерберг већ верификовао. Бжежински не може да заборави главни лајтмотив Велике шаховске табле, да онај ко посједује срце Евроазије, посједује цијели свијет. Ријеч је, наравно, о Евроазијском Балкану, како је Бжежински назвао простор смјештен „унутар великог правоугаоника који означава зону нестабилности, а обухвата дијелове југоисточне Европе, централну Азију с дијеловима јужне Азије, Блиски исток и подручје Персијског залива“.[1] За Бжежинског Евроазијски Балкан чини унутрашње језгро тог великог правоугаоника, којим САД морају овладати. Поједностављено, ради се о централној Азији.
Бжежински је Обами и предложио да као прелазно или помоћно рјешење буде да се активност на Блиском истоку понуди Русији, како би се САД више бавила централном Азијом. У том контексту треба посматрати и посјету Москви државног секретара Џона Керија, који је Путину изнио понуду да САД и Русија уједине војне и обавјештајне капацитете „у интересу рјешења сиријске кризе“. Понуда која је била на столу фрапантно личи на механизам координације који Сарајево нуди Републици Српској: ми ћемо заједно бити у томе, али ће извршна команда бити наша, тј. америчка. Руси нису насјели.
Турски предсједник Ердоган, притиснут тешким економским проблемима у којима се налази његова земља, и информацијама да САД припремају терен за стварање државе Курда, почео је да преиспитује политику према Русији и Блиском истоку. Он се чак консултовао са САД у погледу извињења Путину због обарања руског авиона, и добио је сагласност за то. Међутим, Американци су жељели да се Ердогановим извињењем Русима само скрене пажња са централне Азије, гдје су њихове операције прилично одмакле. Ердоган је сувише озбиљно схватио америчку сагласност за извињење Русији, те је покренуо разговоре о ономе што га тишти – лошој економској ситуацији. Преокрет привреди донијело би оживљавање два важна пројекта, раније договорена између Турске и Русије: полагање цијеви за Јужни (Турски) ток и наставак изградње атомске централе коју Москва треба да финансира са 90% средстава. Американци Ердогану преко тога нису могли прећи.
Да се у погледу пуча све одвијало на брзину види се и из тога да пучисти уопште нису изнијели политичке захтјеве, сем што су истакли да враћају демократију у Турску, што је дјеловало као фраза. Да је пуч успио, наставило би се са стварањем хаоса у Јерменији, Азербејџану, Казахстану, уопште у централној Азији, гдје Бжежински цијени да је Русија најрањивија. Иако пуч није успио, агенти хаоса су наставили по своме, преносећи талас нереда према Јерменији и Казахстану, гдје су нападнуте полицијске станице. Полицијске станице нападају се и у Турској. Циљ је да се хаос пренесе на централну Азију и Кавказ. У Азербејџану, Јерменији, Киргизији и Таџикистану већ бораве „жуте патке“. Намјера је да се из овог региона „протјерају Руси“, а већ је у току протјеривање Руса са Балкана.
И док медији пишу да је током пуча нестало 40 хеликоптера и 14 бродова, нико се у значајнијом мјери није осврнуо на резање комуникација и прекид струје бази Инџирлик, нити се запитао да ли су на сигурном нуклеарне бојеве главе. Да ли сценариј агената хаоса дозвољава могућност да Турска преко ноћи постане нуклеарна сила, чак и у случају политичког отклона од САД? Или су то превидјели, заслијепљени жељом да се хаос из Турске што прије пренесе на централну Азију и Кавказ? Све су то аргументи који указују да је стабилна Турска неопходна за стабилан Кавказ, стабилан Балкан, и неопходан фактор за смиривање ситуације на Блиском истоку. Русија ће вјероватно подржати и урадити све што доприноси стабилизацији ситуације у Турској.
То отвара могућност да по смиривању ситуације, Русија и Турска дјелују усклађених интереса на Блиском истоку и Балкану, при чему би Русија била заштитник православних народа, а Турска муслимана.
[1] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/na-krilima-sorosa-ili-demontaza-centralnog-balkana/
