Како се ствари брзо мењају код Вучића. У ходу. Ма, шта у ходу – у лету. Пре непуну годину дана драмио је и пенио на Французе, повлачио амбасадора на два дана, причао о злочинцу који неће измаћи правди. Рамушу Харадинају. И српској потерници која неће бити укинута. Никада. Мање од три месеца након тога, гласовима његових политичких кловнова из тзв. “Српске листе”, тај злочинац је постао премијер Косова. Вучић је казао да је то њихов избор, али га је похвалио и отворено подржао. А ево, само шест месеци касније, тај човек, не више злочинац, већ господин премијер, обраћа нам се са омиљене Вучићеве националне телевизијске фреквенције, да нам пренесе поруку мира и толеранције. Рамуш Харадинај. А Вучић нам поручује да нема ништа против тога и да је све то ствар новинара у чији рад не жели да се меша.
Какав демократа. Какав визионар. Какава политичка ширина, тај Вучић. Председник. Колики је пут његова свест морала да превали од радикалства шешељевског типа до европејства кандићевског усмерења, од уздизања православља до усхићености масонским “тајнама” и дивљења протестантизму, од лелека због неиспорученог злочинца, до прихватања да нема ништа против да се тај појављује на националној телевизији, ако новинар-уредник то сматра за потребно. Мислите да је то лако? Мислите ли да то свако може? Зато је Вучић тако посебан, тако успешан мењању српског националног кода.
А, гле чуда, тај смели новинар-уредник, тај лучоноша нових српско-шиптарских перспектива, није неко име које се пробија ка врху, које ризикује да би направило каријеру, већ сарадник безбедносних служби од Јосипа Броза до данас, новинар за сва времена – од комунизма до неолиберализма – Миломир Марић и његова култна емисија “Ћирилица”. Исти човек и иста емисија где Вучић тако често обитава и задивљује народ разним чудесима која више приличе некаквом месији него председнику демократске државе – од буђења онесевешћених, до визија о страдању наше деце ако он (Вучић) не спроведе оно што је наумио.
Наравно, сасвим је случајно што се Харадинај појавио баш тамо где Вучић тако често обитава, на Хепију и код Марића, да нам пренесе своје поздраве и оживи наше национално сећање на све злочине које смо починили на Космету. Јер, он их није чинио. Нити зна да ли је неког убио, мада “можда, био је рат”. И Вучић, дабоме, нема везе с тим. Све је то плод слободе медија, тако видљиве у Вучићевој Србији, и чуда од уредника, који зна како се прави гледани програм. Јер, није тај Марић, уз инструкције са надлежног места осмислио само “Ћирилицу”, камелеонски јој мењајући боје у складу са временима и потребама оних који владају. Осмислио је он, по нечијем налогу, и пројекат “Парови”, ријалити који својим бодежима блуда, лажи, пијанства и среброљубља сваког дана, годинама већ, удара у срце Светосавља и Косовског завета по стотину пута. Харединај му дође као логичан наставак његовог доказаног “српства”, помислиће неко …
Али, не. Погрешиће! Марић је само реприза. Додуше, гледанија од премијере, али ипак само реприза. Харадинај се десетак дана пре “Ћирилице” Србији обратио са “ТВ Прва”. Дакле, Вучић опет лаже! Харадинај на нашим националним фреквенцијама у овом тренутку није и не може бити слободан избор новинара-уредника, или програмских савета, против ког он “нема ништа против”. То је, несумњиво, државни пројекат!
Баш као што ни Марић није слободни новинар, већ државни пројекат започет у српском комунизму који је досегао до српског неолиберализма. И зато, ваља пажљиво ослушнути оно што нам је Харадинај поручио “Ћирилицом”, ћаскајући на “ти” са насмешеним Марићем. А од свих његових “ћириличних” порука од којих ми је, као Србину са Космета, мука колико и од Марићеве јефтине духовитости, издвојићу само једну, убедљиво најважнију. И политички, и национално, и стратешки! Тој поруци су, нема сумње, сви Марићеви гости, од вечитог Томе Филе до љигавог Дрецуна, правили логистику и давали шлагворт, пре него се зачула из уста главне звезде вечери, Рамуша Харадинаја. А та порука је следећа – Албанци немају своју спољну политику, нити се, за разлику од Срба, труде да је имају. Шта ће им то?! Они, једноставно, слушају шта каже Америка и то учине. То је њихова формула за успех, штит од злочина, пут у срећну будућност…
Схватате ли дубину ове поруке? Схватате ли да злочиначка Харадинајева лобања није то смислила, ма колико се на почетку емисије Марићеви логистичари трудили да нас увере у супротно. То није филозофија ратног злочинца коју је угледни адвокат чуо још у хашком затвору, већ порука политичара специјално од експерата припремљеног за такво питање. Та порука је једна, али се попут дрвета грана у многе поруке:
- Не опирите се америчкој вољи, узалудно је. Пробали сте и страдали. Не гледајте у Русе, бесмислено је. Они Вам нису помогли, нити ће Вам помоћи. Дајте Косово и ћутите. То је готова ствар. Подржите Америку шта год радила, безрезервно и беспоговорно…
Да, то су гране Харадинајевог “ћириличног” дрвета које су по нашој свести тресли Марић и његови гости. Знам да је многима од тога била мука, да су бесни, уморни, разочарани…
Али, Марић само ради свој посао. Није први, а сигурно ни задњи пут да нам Ђаволе слика белим бојама. Но, Ђаво лаже. Увек. У ономе што Харединај каже није поента у томе да су Американци њихови пријатељи, већ да су наши непријатељи. Цивилизацијски. Они су анти-хришћанска, а ми истински хришћанска цивилизација. И да радимо све што они хоће не би нам били пријатељи. И опет би нам узимали Космет. И Рашку. И Војводину… И све би нам узимали, док год поштујемо и верујемо Христа …
Али, они нестају као сила која даје и узима. Да није тако, не би им требао Вучић да се Косова одрекне, а њему Марић као национална фрекфенција и државни пројекат, да нам то представи као логичан и успешан пут. Клатно се заљулало и Трећи Рим враћа своју славу. То су прродни циклуси падања и уздизања које не разуму појединци, али памте народи.
Треба ли да се одрекнемо Бога и православља за Харединајеву “тајну успеха” коју нам је открио преко “Ћирилице”? Треба ли да се одрекнемо Светосавља и Косовског завета како би прихватили оно што нам као смисао живљења нуде “Парови”? А оба програма имају истог уредника.
И зато Браћо и Сестре уздижите Веру и не губите Наду. Вучићи и Харединаји долазе и пролазе, а Косово није само земља – Косово је душа Србинова. А душа се само у своје име може продати, не у име народа. Па нека је неко и по сто пута председник, и нека има по сто Марића у ћириличних Харединаја…
